Извор: Други балкански рат 1913, књига друга, Саво Скоко
Командант српске 3. армије одлучио је да нападне бугарске штипске положаје тек када се, 6. јула ујутру, уверио да се бугарски маневар на десном крилу битачне просторије свео на само демонстравину улогу. О томе је, у 8 часова, обавестио Врховну команду и у исто време молио да Коњичка дивизија штити леви бок 3. армије у предстојећем нападу и да, по могућности, један одред из 1. армије дејствује од Кочана у десни бок противничког положаја код Штипа. Међутим, када је у току дана обавештен да се од Радовишта и с. Драгова крећу према Штипу две јаке бугарске колоне (биле су то две бригаде 2. тракијске дивизије које су, као што смо видели, вршиле рокадни марш у правцу Кочана), одустао је од ове одлуке, јер је сматрао да противншк појачава своје снаге код Штипа и да се, можда, припрема за напад на 3. армију. Врховна команда је, напротив, сматрала да је већ отпочело повлачење бугарске штипске групе ка Струмици, због неповољног развоја ситуације на левом крилу 2. армије у рејону Дојрана, и да је крајње време да 3. армија пређе у напад на бугарске штипске положаје. Генерал Јанковић се није сложио са овом проценом, већ је и даље упорно заступао гледиште да моменат за такву акцију још није сазрео. Због тога је између њега и војводе Путника дошло до оштре препирке преко телефона. Пошто је Путник категорички инсистирао да 3. армија са свим својим дивизијама одмах пређе у наступање, генерал Јанковић је затражио да буде смењен са дужности команданта 3. армије. “Заморен досадашњим радом” – каже се у његовој депеши – “нисам више кадар да издржим на положају команданта армије, (па ради тога) молим да се сменим са ове дужности и ставим у пензију.” Путник је категорички одбацио овај захтев и прекорио комаданта 3. армије речима: “У овим тешким приликама дужност је сваког честитог Србина да истраје и гине у служби отаџбине.”
Па ипак, Врховна команда није истрајала у својој одлуци да 7. јула ујутру нападне бугарске положаје код Штипа, у првом реду због песимистихчког расположења команданта 3. армије. Тиме је Бугарима направљен “златан мост за повлачење” и пропуштена последња шанса да се, у садејству са грчком војском која је тога дана заузела Дојран, нанесе катастрофалан пораз главним снагама 4. армије.
Остајући и даље при свом гледишту да још није наступио погодан тренутак за општи напад на бугарске положаје код Штипа, командант 3. армије ограничио је делатност својих трупа током 7. јула на предузимање једног сувише методичног напада десним армијским крилом, које је било много повијено уназад, ради његовог изравнања са левим крилом. Он је у току ноћи 6/7. јула издао заповест да Шумадијска дивизија I позива изађе у прву линију и развије се на фронту од с. Чардаклије до Д. Балвана улево од Дринске дивизије I позива, којој је наређено да скрати свој фронт извлачењем левокрилног пука у резерву код с. Кривог Дола и направи место за развој Шумадијске дивизије I позива. Моравска дивизија I позива добила је задатак да, у садејству са Добровољачком бригадом, пређе на леву обалу Брегалнице, разбије противникове снаге на фронту Енешево – Топлик, а потом да наступа ка с. Драгову. За то време, артиљерија Дринске дивизије I позива требало је својом ватром да веже Бугаре на штипским положајима.
За извршење овог наређења Моравска дивизија I позива формирала је две нападне колоне. Десна колона (1. и 2. пук, са шест пољских батерија) прешла је, 7. јула изјутра, Брегалницу код с. Хаџи Јусуфлија под слабом пушчаном ватром бугарских осигуравајућих делова, наступајући опрезно врлетним и испресецаним земљиштем избила је у висину с. Енешева, где је задржана снажном пешадијском и артиљеријском ватром са утврђених положаја код с. Топлика. Наступање је настављено око 14 часова, када су све батерије десне колоне обасуле ове положаје прецизном ватром и принудиле Бугаре да их напусте. Тек око 18 часова први борбени ред избио је на гребен код с. Топлика, где је заноћио. За то време, лева нападна колона (6. и 16. пук са две брдске батерије), очекујући да се десна колона поравна с њом, није се ни помакла са свог полазног положаја, који се налазио на десној обали Брегалнице, од ушћа Светониколске реке до с. Добришана. Тиме је бугарским снагама дата могућност да несметано изврше све припреме и да се у току ноћи свију у колоне и одступе. Део снага Бугари су задржали код с. Драгова ради заштите левог бока штипских положаја.
Предузимајући напад само десном колоном, и то споро и обазриво, Моравска дивизија I позива је свела своје губитке на најмању меру. Међутим, управо тога дана у јединицама те дивизије почела су масовна обољења од колере. Само у 6. пуку оболело је око 300 војника, што је рђаво утицало на његов борбени морал.
Већи успех постигле су трупе Добровољачке бригаде (5 добровољачких батаљона, 1 батаљон 2. пука I позива, 2 коњичка ескадрона, вод брдских топова и 8 митраљеза), које су, наступајући дуж Вардара од Градског ка Криволаку, разбиле бугарске заштитнице на десној обали Вардара и заузеле неоштећен мост на Вардару, а затим и Криволак, Пепелиште и Неготино, заробивши при томе три пољске болнице са 50 рањеника и знатне количине разног ратног материјала. Тиме је створена могућност Моравској дивизији I позива да настави наступање ка гребену Серте која, међутим, није искоришћена.
На левом армијском крилу, Дринска и Шумадијска дивизија I позива извршиле су, 7. јула до 13 часова, наређено прегруписавање снага и поседање полазних положаја за напад. Будући да су управо у то време многи знаци јасно указивали да су Бугари отпочели повлачење са штипских положаја, ситуација је налагала да 3. армија одмах предузме снергичан напад на поколебаног противника у тренутку када је излазио из својих утврђених положаја и свијао се у колоне за одступни марш. Међутим, командант 3. армије се и даље колебао, и оклевао, а Врховна команда није ништа предузела да га подстакне на акцију. Тек предвече, када је добила извештај да је пет грчких дивизија прешло у наступање од Дојрана ка Струмици, као и молбу грчког краља да и српска војска пређе у напад свим снагама да би се “извојевала заједничка победа над непријатељем”, Врховна команда је издала директиву команданту 3. армије да сутрадан (8. јула) изјутра нападне противника на положајима код Штипа свим расположивим снагама. Поред тога, у директиви је речено да ће, у циљу садејства са 3. армијом, Моравска дивизија II позива у рану зору 8. јула прећи Брегалницу код Кочана и дејствовати у противников десни бок.
На основу ове директиве, командант 3. армије издао је, у току ноћи 7/8. јула, заповест за “неизоставни напад” у 4 часа ујутро; Моравска дивизија I позива и Добровољачка бригада да нападну лево крило, Дринска и Шумадијска дивизија I позива центар бугарских штипских положаја, а Моравска дивизија II позива правцем с. Терзили – с. Кошево у десни противников бок. Пошто та дивизија није на време стигла у одређени рејон, командант 3. армије одложио је почетак напада да би сачекао њен долазак. Врховна команда је на то енергично реаговала наређењем “да се напад има безусловно извршити”. Тако је, најзад, 8. јула, отпочело наступање 3. армије на бугарске положаје код Штипа, које је одлагано пуних шест дана, али и овога пута претерано опрезно и споро. Тек око 11,15 часова трупе левог крила прешле су Брегалницу, не наилазећи ни на какав отпор. Чак и када су изасланици из Штипа, око 13 часова, обавестили команданта Дринске дивизије I позива да су Бугари у току ноћи 7/8. јула напустили штипске положаје, предузима се накнадно извиђање ради провере тога извештаја и без икакве потребе губи драгоцено време. Уместо да, после пријема поменутог обавештења, убрза наступање својих дивизија, генерал Јанковић је наредио команданту Дринске дивизије I позива да одмах пошаље један батаљон са водом коњице да поуздано извиди “шта има у Штипу”, а да у исто време пукови прве линије упуте патроле преко Брегалнице да би се видело “има ли непријатеља или нема”. На тај начин, Бугарима је омогућено да се без сметње извуку са штипских положаја према Радовишту, одакле је део снага одступио ка Струмици, а део ка Пехчеву. Када су, 8. јула по подне – после добијеног извештаја да у Штипу, доиста, нема непријатеља – трупе 3. армије прешле Брегалницу, наишле су на слабе заштитничке делове, који су се одмах повукли. Главне снаге бугарске штипске групе биле су већ далеко изван домашаја српских нападних колона: 1. и 2. бригада 2. тракијске дивизије на Туртелу (тт 1607) и Лисцу (тт 1754), где су се одмарале од заморног ноћног марша, а 1. бригада 3. балканске дивизије на планини Серти. Био је то, дакле, удар у празно, који је дошао као логична последица колебљивог држања команданта 3. армије у периоду од 2. до 8. јула, и веома слабе службе извиђања. Битка на Брегалници била је завршена, без експлоатације.
Међутим, на напуштеним штипским положајима пред српским трупама испречио се нови, опасан непријатељ – колера, која је косила њихове редове. О томе је командант армијске коњице пуковник Драгомир Андоновић забележио: “Одељења српске коњице јахала су према Радовишту. Била је ноћ, а пут којим су јахала беше засејан српском пешадијом, која је нападнута колером лежала по јендецима, без икакве помоћи. Напад је дошао мучки и изненадно. Трупе су журиле напред, а од њих су се одвајали они које је захватила болест. По јединицама и на путу чуло се болно јечање, а много више било је оних који више нису јечали, него лежали немо и непомично.”
Епидемија колере узела је још раније широке размере код трупа Тимочке дивизије II позива, која је 8. јула остављена код с. Кочилара, јер је због великог броја смртних случајева била неспособна за борбу.
Тако је српска 3. армија 8. јула заузела бугарске штипске положаје, без отпора. Наступајући у две колоне као и претходног дана, Моравска дивизија I позива овладала је простором између Брегалнице и доњег тока Криве Лакавице и избила на гребен планине Серте код с. Драгова, где је заноћила, без додира са противником. Добровољачка бригада, мада је још у преподневним часовима слањем коњичких патрола утврдила да између Вардара и Криве Лакавице до линије Пештерница – Гарван нема ниједног бугарског војника, задржала се код Криволака, да би тек сутрадан предузела наступање низ Вардар кроз Демир-капију. Дринска дивизија I позива прешла је Брегалницу касно по подне и без отпора стигла, до 20 часова, на десну обалу Дубоке реке (са обе стране пута Штип – Радовиште). Ту је добила наређење да се заустави, остави предстраже на достигнутој линији, а да са свим осталим јединицама, усиљеним маршем преко Овчег поља, дође у Велес. Шумадијска дивизија I позива и 2. бригада Црногорске дивизије избиле су, до 20 часова, на линију Кала Петровци – Никоман, такође, без отпора, док је Моравска дивизија II позива, по преласку Брегалнице, била принуђена да води борбу са побочницом бугарске 2. дивизије, што је успорило њено напредовање, тако да је заноћила на фронту Кучичино – Теранци – Зрновци.
Армијској коњици (Дрински, Шумадијски и Моравски дивизијски коњички пук), која се налазила код с. Крупишта ради обезбеђења левог армијског бока и одржавања везе са десним крилом 1. армије, у 15 часова је наређено да се најхитније упути правцем Радање – Никоман – Шашаварли – Радовиште, утврди где је противник одступио и да га гони. Она је до пада мрака избила на десну обалу Маденске реке, где је задржана пушчаном ватром бугарских заштитничких делова. Међутим, чим је сазнао да су Дринска и Шумадијска дивизија I позива враћене на десну обалу Брегалнице, командант армијске коњице непотребно је повукао своје јединице са Маденске реке и тако изгубио тек успостављени додир с Бугарима. Коњичка дивизија је, током 8. јула, задржана у рејону с. Сколараца ради заштите левог бока 3. армије од евенетуалног напада противника са правца Кочани – Царево Село. Тиме је ова јака маневарска група, која је током 8. јула могла испољити најснажнији утицај на ток завршног дела битке на Брегалници, стављена у улогу пасивног посматрача. Тек у 22,30 часова добила је наређење да сутрадан, 9. јула, предузме енергично гоњење бугарских снага преко Радовишта, али је ово наређење издато сувише касно.
На овакав завршетак битке на Брегалници утицала је и српска Врховна команда. Обавештена да су Бугари напустили штипске положаје, а под утицајем неповољних извештаја команданта 2. армије генерала Степе Степановића, она је 8. јуна у 16 часова наредила команданту 3. армије да одмах упути Дринску дивизију I позива у Велес ради транспортовања за Ниш, а Шумадијску дивизију I позива у Куманово, где ће добити заповест за даље кретање. Те две дивизије су извучене са Брегалничког бојишта управо у тренутку када је требало учинити последњи покушај да се, паралелним гоњењем ка Царевом Селу, угрози одступница главних снага бугарске 4. армије и експлоатише већ извојевана победа на Брегалници. Истина, Бугари су 9. јула напали јаким снагама (20 батаљона и 8 батерија) Црногорску дивизију и принудили је да напусти Говедарник и Дуличке висове. Два дана раније, трупе бугарске 5. армије предузеле су обухватни напад на левом крилу Дунавске дивизије II позива, заузеле Чупино брдо и озбиљно угрозиле леви бок српске 1. армије. Ови маневри су навели српску Врховну команду на извлачење Дринске и Шумадијске дивизије са брегалничког бојишта и омогућили бугарској 4. армији да несметано изврши бочни марш и доведе своје трупе на Калиманске висове, на којима је зауставила наступање српских трупа ка Царевом Селу и тако избегла опасност од опкољавања.
Напад српске 3. армије на бугарске положаје код Штипа потпуно је, дакле, промашио свој циљ, у првом реду зато што српско командовање није знало да се прилагоди наглој промени оперативне ситуације и на време предузме одговарајуће мере. Још 6. јула по подне запажено је да се Бугари повлаче са својих положаја на планини Серти, док је 7. јула око 15 часова било очигледно да бугарска штипска група напушта све своје положаје. Па ипак, командант српске 3. армије не предузима никакве мере да покрене у акцију своје дивизије, које са десне обале Брегалнице пасивно посматрају извлачење бугарских трупа са штипских положаја. Штавише, он је 8. јула одложио наређени напад својих трупа за пуних седам часова, да би сачекао прелазак Моравске дивизије II позива преко Брегалнице, и тиме створио драгоцено време бугарским заштитницама (главне снаге су се извукле још у току ноћи 7/8. јула) да се несметано повуку. Мада на штипским положајима није било ниједног бугарског војника, наступање трупа 3. армије, које је после дугог колебања започело 8. јула по подне, развијало се веома споро и опрезно. Тек када се сасвим сигурно уверио да је непријатељ одступио, генерал Јанковић је издао наређење за гоњење. У то време, последњи бугарски делови били су измакли из оперативног и тактичког додира. Ако се има у виду чињеница да су трупе српске 3. армије наступале на фронту широком преко 50 километара (од Криволака до с. Зрноваца), онда се може рећи да је ова акција класичан пример како не ваља радити.