Извор: Други балкански рат 1913, књига друга, Саво Скоко
Прва бригада бугарске 10. дивизије (8 и батаљона и 3 батерије) затварала је најважнији правац који од Солуна води за Серез на линији Негован – Берово, дугој око 7,5 километара. Чим је, 2. јула ујутру, обавештен да од Ајватова према Неговану наступају три грчке колоне и да на том правцу дејствују две дивизије (1. и 6), командант бригаде пуковник Пенев одлучио је да прими борбу на висовима јужно од Јанићоја, који су пружали веома повољне услове за одбрану. У духу те одлуке и усмених наређења команданта бригаде, 16. пук је отпочео поседање положаја северно од Ђувезне, а 25. пук висова код Османли Махале.
Мада су грчке трупе у преподневним часовима наступале опрезно, борба је почела пре него што су поменути бугарски пукови посели одбрамбене положаје. Па ипак, централна грчка колона, дочекана снажном артиљеријском и митраљеском ватром, споро је напредовала. Међутим, будући да је бочно обезбеђење бугарске 2. бригаде напустило своје положаје, лева колона је несметано наступала долином р. Курудере, обухватајући десно крило 16. пука. Ангажовањем једног батаљона који је у критичном тренутку пристигао из Негована, тај маневар је привремено осујећен. У међувремену, командант 1. бригаде добио је наређење да пређе у напад и, “дејствујући смело и одлучно”, олакша критичан положај 2. бригаде у рејону Кукуша. Иако је било очигледно да противник располаже знатно надмоћнијим снагама, пуковник Пенев је наредио командантима пукова да на целом фронту пређу у напад.
Међутим, у то време 2. бригада је напустила Кукуш, па су Грци предузели енергичан обухватни напад на десно крило бугарског 16. пука. Подржан снажном артиљеријском ватром, 9. пук евзона заузео је, око 14,30 часова, с. Стефанију, а затим и вис Клепе и, настављајући надирање према Караџаћојским висовима, опасно угрозио позадину тога пука. Овај маневар пуковник Панев је парирао бочном артиљеријском ватром и увођењем у борбу два батаљона 25. пука, који су управо у том тренутку стигли из Негована. Али, криза у коју је запала његова бригада није преброђена, јер су убрзо трупе 17. и 18. пука грчке 6. дивизије, наступајући у захвату пута Солун – Серез, предузеле енергичан напад на централни део његовог главног положаја. Бугарима је, ипак, пошло за руком да крајњим напрезањем снага прикују грчке стрељачке стројеве на блиском одстојању испред својих ровова, наносећи им сасређеном пешадијском и артиљеријском ватром велике губитке. До пада мрака Грци нису могли ни корака напред.
Грчка 1. дивизија, која је наступала према Берову, заузела је, својим првим ешелоном (2. и 4. пук), бугарске предње положаје и до пада мрака избила пред главну одбрамбену линију, где се зауставила. Искористивши ноћ и добро познавање земљишта, Грци су у позадину бугарског главног положаја убацили две чете, које су изненадним ноћним нападом заробиле једну бугарску батерију од пет оруђа и заузеле доминирајући вис северозападно од Берова, на који су одмах упутили још две чете. Покушај Бугара да противнападом поврате изгубљени положај и спрече противникове снаге да одвоје 1. бригаду 10. дивизије од суседне Драмске бригаде, завршио се неуспешно. Лево крило 25. пука је било обухваћено, а позадина угрожена. Даљи опстанак на том положају је био немогућ.
Пошто је од пуковника Пенева, у 20,50 часова, добио извештај да је положај 1. бригаде критичан, да су јој оба крила обухваћена и да је противник надмоћан, командант 2. армије је одобрио да се бригада у току ноћи повуче на гребен планине Круше. Команданту бригаде је наређено: “Повуците бригаду на висове северно од Негована, с тим да се на њима одржите по сваку цену, јер би ваше даље повлачење компромитовало положај Драмске бригаде на висовима код Лахне.” Чим је добио то наређење, пуковник Пенев је издао заповест за повлачење, али она није благовремено стигла у све јединице, па због тога повлачење неких јединица није отпочело у одређено време.
Сутрадан, 3. јула, Грци су наставили наступање, са 6. дивизијом друмом Солун – Серез а са 1. дивизијом колским путем Висока – Зарово – Лахна, и избили пред нови положај бугарске 1. бригаде пре него што су њене трупе поселе положај. Бугарске спорометне батерије су у почетку успешно задржавале наступање грчких колона, дејствујући са откривених ватрених положаја. Али, када је, око 16 часова, грчка артиљерија бочном ватром неутралисала две бугарске батерије (послужиоци и командири напустили су оруђа и побегли у заклоне), пешадија је енергично кренула напред. Густи стрељачки стројеви грчке 1. дивизије обухватили су лево крило 25. пука, а његову позадину ставили под унакрсну пешадијску и артиљеријску ватру. У критичном тренутку, командант бугарске 1. бригаде увео је у борбу 7. допунски пук, који је усиљеним маршем стигао из Лахне, и парирао обухватни маневар Грка, који су том приликом уништили левокрилну чету 25. пука (спасила су се само два официра и око 15 војника). У исто време, Грци су покушали да обухвате и десно крило бугарског 16. пука, али у томе нису успели. Напад грчких дивизија је заустављен на целом фронту, али су бугарске трупе претрпеле осетне губитке.
У међувремену, Драмска бригада се повукла на висове код Лахне, са којих је четири дана раније кренула у напад.
Мада је Врховна команда, судећи по њеној директиви упућеној 3. јула увече команданту 2. армије, била незадовољна радом пуковника Пенева, генерал Иванов је управо тога дана под његову команду ставио и Драмску бригаду и издао му следеће наређење: “Само у случају крајње немогућности да се одржите на досадашњем положају, можете се постепено повлачити у правцу мостова на Струми… Рачунам на вас и надам се да нећете допустити да дође до повлачења, јер би нас то довело у врло критичан положај.”
Очекивања генерала Иванова нису се остварила. У раним јутарњим часовима 4. јула, Грци су предузели енергичан напад на оба крила бугарске 1. бригаде. Користећи испресецано земљиште, главне снаге грчке 1. дивизије приближиле су се бугарском левом крилу (7. допунски пук) на 200-300 метара и ставиле га под фронталну и бочну пешадијску и артиљеријску ватру. Бугари су се, међутим, упорно бранили и, пошто су око 14 часова добијали појачање, прешли су у противнапад и одбацили грчко десно крило на полазни положај. Али, управо у тренутку када су поверовали да је криза преброђена, Грци су предузели општи напад, усмеравајући главни удар на десно бугарско крило. У 15 часова бугарски ровови су обасути концентричном ватром грчке артиљерије. “Био је то изненадни ураган концентричне и доста ефикасне ватре најмање три до четири батерије” – каже се у извештају команданта бугарског 16. пука. “Овај ураган поновио се два до три пута. Паклена грмљавина разлегала се од експлозије шрапнела и фугасних граната. Имао се утисак да нико није остао жив под тим мртвачким велом.” Да би избегли уништавајућу ватру грчке артиљерије, неки делови 16. пука су почели да се повлаче без наређења. Грци су то приметили и силовитим јуришем натерали у дивље бекство цео 1. батаљон 16. пука. Узалуд је командант пука покушавао да заустави бегунце и, ангажовањем пуковске резерве, спречи даљи продор грчке пешадије. Паника се ширила попут епидемије. Бегунци су повукли за собом најпре пуковску резерву, а затим суседне јединице, артиљерију и комору. Измешане трупе 16. и 69. пука повлачиле су се истим путем, не обраћајући никакву пажњу на заповести официра. Две брзометне батерије остављене на положају пале су у руке Грка.
Панично бекство 16. пука неповољно се одразило на суседни 25. пук, који је, такође, почео да одступа у нереду, остављајући комору и знатан део артиљерије. Пут који води за Серез и други помоћни путеви били су претрпани остављеним топовима, коморским колима, пушкама, муницијом, ранцима, шињелима и другом опремом. Седми донунски пук је наставио да пружа жилав отпор, али је и он убрзо био принуђен на повлачење. Неки његови делови су том приликом били окружени и заробљени. У позадини бугарских трупа владало је потпуно расуло. Разбијене јединице су журиле ка Орљаку, гоњене ватром грчке артиљерије. Паника је достигла врхунац код моста у Орљаку, преко кога су се целу ноћ 4/5. јула пребациле поражене бугарске трупе. Мост је спаљен 5. јула ујутру, пре него што су се сви бугарски војници који су се повлачили од Лахне пребацили на леву обалу Струме. Тиме је завршен бој код Лахне, у коме су Бугари претрпели тежак пораз. Трупе грчке 1. и 6. дивизије заплениле су 16 топова, 3 митраљеза, велики број коморских кола, пушака, муниције и друге ратне опреме, али су претрпеле велике губитке (око 2.700 погинулих, рањених и несталих).
Док су се код Кукуша, Калинова, Лахне и Дојрана водиле огорчене борбе, бугарска 11. дивизија је пасивно стајала на беломорској обали и у ширем рејону ушћа Струме.
Пошто је грчка војска овладала линијом Лахна – Кукуш – Дојран, бугарска 2. армија је добила наређење да затвори и брани комуникацијске правце који преко Струмице, Петрича, Рупелске клисуре и Неврокопа воде ка Горњој Џумаји. За извршење тога наређења, командант 2. армије распоредио је своје трупе овако:
– деска група (2. бригада 6. бдинске дивизије и 3. бригада 3. балканске дивизије), под командом команданта 6. бдинске дивизије генерала Тенева, добила је задатак да спречи продор грчких трупа правцем Дојран – Струмица и обезбеди леви бок 4. армије;
– централна група (2. бригада 3. балканске дивизије, Сереска бригада, 1. бригада 10. дивизије и Драмска бригада), којом је командовао командант 3. дивизије генерал Сарафов, посела је јужни улаз у Рупелску клисуру ради затварања правца који долином Струме води ка Горњој Џумаји;
– лева група (11. дивизија) задржана је на ранијим положајима ради обезбеђења беломорске обале од ушћа Струме до ушћа Месте.
Међутим, 8. јула ујутру, деснокрилна група је нападнута од пет грчких дивизија и најпре одбачена на гребен Беласице, а затим принуђена да, 9. јула, предузме повлачење према Пехчеву. Грчке трупе су се зауставиле на Беласици и омогућиле бугарском командовању да упути 1. бригаду 6. бдињске дивизије на положаје јужно од Струмице ради обезбеђења извлачења артиљерије и коморе 4. армије. Та бригада је усиљеним маршем стигла до с. Просеника, где је заноћила. Према Струмици је упутила само шест пешадијских чета, које су истерале из вароши делове грчке коњице. Све ове чете су сутрадан опкољене на положајима јужно од Струмице и принуђене на предају. За то време, артиљерија и комора 4. армије изашле су из опасне зоне, али је једна грчка колона тукла ефикасном ватром артиљерију и комору деснокрилне групе бугарске 2. армије, које су маршевале на зачељу. Дошло је до велике гужве у којој је напуштен велики број коморских кола, артиљеријских оруђа и кара. Пошто је остала само са брдском артиљеријом и товарном комором, деснокрилна група бугарске 2. армије свила се у маршевске колоне и одступила за Пехчево.
Деветог јула Грци су напали и централну групу бугарске 2. армије на улазу у Рупелску клисуру. Уверен да ће Грци упутити главне снаге источном обалом Струме, генерал Сарафов је груписао три своје бригаде на левој, а само једну на десној обали Струме. Насупрот том очекивању, грчке трупе су главним снагама напале десно бугарско крило, док су према левом само демонстрирале. Наступајући на широком фронту, две грчке дивизије (1. и 6) успеле су да наткриле бугарско десно крило и да га унакрсном артиљеријском ватром принуде на повлачење. Генерал Сарафов је због тога рокирао већи део снага са левог на десно крило. Али, управо у тренутку када је изгледало да је одбрана Рупелске клисуре стабилизована на њеном северном излазу, Грци су заузели Струмицу и угрозили десни бок и позадину бугарских трупа које су браниле северни излаз из Рупелске клисуре. Због тога је и централна група била принуђена да, 10. јула, предузме повлачење уз долину Струме ка Горњој Џумаји.
Због неповољног развоја ситуације на десном крилу и центру, и левокрилна група бугарске 2. армије (11. дивизија) добила је тога дана наређење да се преко Драме повлачи ка Неврокопу.
Операције на грчко-бугарском ратишту за време брегалничке битке развијале су се, дакле, неповољно за бугарску 2. армију, која је претрпела тежак пораз у бојевима код Кукуша, Калинова, Лахне и Дојрана и принуђена на повлачење: десним крилом преко Струмице за Пехчево, центром уз долину Струме ка Горњој Џумаји и левим крилом преко Драме за Неврокоп. Истина, и Грци су претрпели осетне губитке, нарочито у тродневном боју код Кукуша, у коме су изгубили 5.650 људи, али су се те жртве исплатиле, јер је противник потпуно растројен. Иако су бугарски губици били скоро двоструко мањи (око 3.300 људи), сазнање да противник располаже огромном бројном надмоћношћу и да од обећане помоћи нема ништа, поразно је деловало на бугарску 2. армију, што је омогућило грчком командовању да тактички пробој бугарског фронта прошири у стратегијско-оперативни успех. Томе су, поред бројне надмоћности Грка, допринеле и грешке бугарског командовања, које је у почетку лакомислено потцењивало снаге и могућности грчке војске. Трупе 2. армије су биле развучене на сувише широком фронту и подељене у три засебне групе, које нису имале међусобне тактичке везе. Грчке дивизије су то искористиле и обилазним и обухватним маневрима присилиле најпре једну, а затим остале групе на повлачење. Тако, на пример, после заузимања планине Круше, деснокрилна група је морала напустити Дојран, јер је његова даља одбрана постала излишна, и обрнуто, повлачењем деснокрилне групе и падом Струмице компромитована је одбрана Рупелске клисуре. Због слабе организације садејства у време када су се код Кукуша, Калинова и Лахне водиле огорчене борбе, бугарска 11. дивизија је пасивно стајала на беломорској обали.
Ваља истаћи да је и грчко командовање учинило крупну стратегијску грешку што је, управо у тренутку када је требало предузети енергично гоњење разбијених трупа бугарске 2. армије, приступило прегруписавању снага и тиме зауставило офанзиву својих дивизија, уместо да је убрза.
Но без обзира на то, победе грчке војске у поменутим бојевима имале су значајан утицај на даљи ток и исход другог балканског рата. Тим победама је отворен пут за енергичан продор грчке војске уз долину Струме ка Горњој Џумаји, у позадину бугарске 4. армије. Пошто је, у исто време, српска 1. армија сломила десно крило 4. армије на Рајчанском риду и створила повољне услове за продор ка Царевом Селу, бугарско командовање је, да би избегло опкољавање 2. и 4. армије, било принуђено да пређе у стратегијску дефанзиву и на српском и на грчком фронту.