Извор: Други балкански рат 1913, књига друга, Саво Скоко
Успех који је босиљградским маневром постигао 10. пук II позива подстакао је српску Врховну команду да Шумадијском дивизијом II позива предузме једну још смелију и ризичнију акцију. Обавештен да бугарска 5. армија припрема велики обухватни маневар преко Големог виса и Голеша у леви бок и позадину српске 1. армије, војвода Путник је телеграфисао, 18. јула, команданту Шумадијске дивизије II позива да на Власини остави један пешадијски пук са позицијском батеријом, а остале снаге да прикупи на Миљевској планини и сутрадан, 19. јула, предузме наступање ка Црнооку ради напада у десни бок и позадину бугарских трупа груписаних према левом крилу 1. армије.
Пошто је оставила на линији Колуница – Грамада 10. пук I позива, са 2. батаљоном 1. пука III позива и “Дебанжовом” батеријом, Шумадијска дивизија II позива је кренула, 19. јула ујутру, преко Колунице и с. Божице ка Миљевској планини. У исто време, наређено је команданту 10. пука II позива да (уколико му лево крило није јако угрожено) делом снага заузме Глошку планину и успостави тактичку везу са Пчињским летећим одредом (тај одред је дејствовао из долине Пчиње ка Црнооку), пре него што главнина дивизије стигне на Миљевску планину.
Међутим, наређени напад на Глошку планину, која је требало да послужи као ослонац за извођење пројектованог маневра ка Црнооку, није предузет током 19, јула због јаке кише и густе магле која се спустила на Миљевску и Глошку планину. Упркос томе, Врховна команда је, сутрадан ујутру, телеграфисала команданту дивизије: “Општа ситуација захтева да одмах предузмете енергичан напад правцем Босиљград – Црноок”. Око 10 часова магла се полако почела дизати, што је омогућило батаљонима 6. прекобројног пука (три батаљона и вод топова) да нападну Бугаре на Глошкој планини и, савлађујући велике теренске тешкоће, у 14,30 часова овладају њиховим положајима.
После заузимања Глошке планине требало је одмах напасти бугарске снаге на фронту Босиљград – с. Извор и одбацити их на југ, а потом предузети енергично наступање преко планине Маре ка Црнооку, упућујући претходно део снага према Кобиљу. Али, управо у тренутку када су три батаљона 6. прекобројног пука овладали Глошком планином (било је предвиђено да они послуже као ослонац за напад на противничке снаге у рејону Босиљграда и с. Извора), јаке бугарске снаге напале су 10. пук I позива на линији Колуница – Грамада, за леђима дивизије. Пуковник Мариновић је због тога одгодио наређено наступање ка Црнооку док се ситуација у његовој позадини не разјасни.
Насупрот процени српске Врховне команде да је отклоњена опасност од продора јачих бугарских снага правцем Трн – Сурдулица – Владичин Хан и даље ка Врању и Куманову, показало се да је та опасност повећана. Наиме, после првог неуспешног напада на Власину, левокрилна група бугарске 3. армије (раније Трнски одред) повукла се у шири рејон Трна, где је ојачана 1. бригадом 5. дивизије и 66. пуком Самосталне бригаде. До 18. јула, њене снаге су нарасле на 18 батаљона, 4 ескадрона и 9 батерија. Тога дана, командант бугарске 3. армије ставио је ову групу под команду генерала Христова, дотадашњег команданта 5. дивизије, и наредио јој да преко Власине продре у долину Јужне Мораве, пресече везу између Ниша и Врања, а потом дејствује у леви бок главних снага српске војске у Македонији.
У духу тога наређења, левокрилна група бугарске 3. армије предузела је, 20. јула ујутро, нови напад на Власину, усмеравајући главне снаге према Колуници, а помоћне ка Грамади и Чемернику. Напад је почео у тренутку када је главнина Шумадијске дивизије II позива вршила последње припреме за извођење пројектованог маневра у правцу десног бока и позадине бугарске 5. армије. Користећи се густом маглом, бугарске помоћне снаге (око један пук пешадије ојачан једном брзометном батеријом и нешто коњице), несметано су подишле левом крилу 10. пука I позива (1. батаљон са водом митраљеза), на одсеку Грамада — Раскршће. Када се, око 7,30 часова, магла почела дизати, српске трупе су биле непријатно изненађене: испред њихових ровова, местимично на одстојању од свега 100 – 150 метара, лежали су густи стрељачки стројеви бугарске пешадије, на 1500 метара позадине била је једна брзометна батерија, а митраљези у самим стрељачким стројевима. Први борбени ред се, ипак, брзо снашао и отворио снажну пешадијску ватру која није престала ни онда када се, после неколико минута, магла поново спустила. Развила се огорчена борба на целом фронту Грамада – Раскршће, нарочито на крајњем левом крилу, где су се Бугари примакли српским рововима на 40-60 метара. Међутим, предузимљиви командир левокрилне чете капетан Душан Поповић веома добро је искористио појачања која су му упућена око 10 часова (вод митраљеза и вод пешака из батаљонске резерве), постављајући их према десном боку бугарског борбеног поретка. Изложено фронталној и бочној пушчаној и митраљеској ватри, бугарско десно крило није издржало, већ је у нереду појурило низбрдо, остављајући испред српских ровова око 600 пушака, велике количине муниције и другог ратног материјала, као и 33 тешко рањена војника. Убрзо је и лево бугарско крило, које је дотад угрожавало десни бок и позадину српског положаја на Грамади, принуђено на повлачење.
Главне снаге бугарске Трнске групе (три пука, дивизион коњице и пет батерија), које су у три колоне наступале долином р. Јерме, напале су, 20. јула изјутра, предстражне делове 10. пука I позива на Равној шиби, Крвавом камику и Плочи и после краће борбе овладале тим положајима, а затим, око 12 часова, обасуле Колуницу снажном артиљеријском ватром са Равне шибе и Плоче. Будући да је Колуница јак положај, а уз то био поседнут са два батаљона 10. пука I позива и две чете 2. батаљона III позива, бугарске трупе су се тога дана ограничиле на артиљеријско дејство и покушале да обухвате оба крила српске одбране.
Командант 10. пука I позива известио је команданта Шумадијске дивизије II позива “да је његово десно крило на Колуници нападнуто од два пука, једног брзометног дивизиона и једног ескадрона коњице; да су му обухваћена оба бока и да се неће моћи одржати уколико му се не упуте појачања”. Одговорено му је да је Врховна команда наредила 11. пуку II позива да са једном брзометном батеријом, у току ноћи 20/21. јула, крене са Дашчаног кладенца на Власину и “да се Колуница мора бранити по сваку цену”. Упркос томе, командант одсека на Колуници потпуковник Љубомир Павловић, плашећи се обухватног маневра надмоћнијих бугарских снага, напустио је Колуницу без борбе и око пола ноћи повукао своје трупе на Букову главу. Не знајући за то, командант Шумадијске дивизије II позива издао је, у току ноћи 20/21. јула, заповест за напад на Равну шибу, Плочу и Крвави камик; 10. пук I позива требало је да са Колунице нападне “што јачим снагама” на Равну шибу и Плочу ради непосредног садејства са главним снагама дивизије у заузимању тих положаја. Командант дивизије је желео да најпре разбије бугарске трупе испред Власине, а потом предузме наређено наступање ка Црнооку.
Међутим, обавештена да је 10. пук I позива на Власини нападнут од вишеструко надмоћнијих бугарских снага, Врховна команда је одустала од свог ранијег наређења и исте ноћи упутила команданту Шумадијске дивизије II позива депешу у којој се, поред осталог, каже: “Ако је одиста 10. пук нападнут од једне непријатељске дивизије, онда нека се командант дивизије повуче на Власину и спречи непријатељско надирање ка Владичином Хану.” Па ипак, пуковник Мариновић није одустао од своје одлуке да сутрадан, 21. јула, нападне бугарске трупе на Равној шиби, Крвавом камику и Плочи.
Напад није могао почети у одређено време на целом фронту због веома густе магле. Истина, 3. и 4. батаљон 10. пука I позива искористили су слабу видљивост и у раним јутарњим часовима без борбе посели напуштени положај на Колуници, док су два батаљона 5. прекобројног пука, не чекајући пристизање појачања са Глошке планине, прешли у енергичан напад на Плочу, али нису успели да је заузму, и поред неколико снажних јуриша у којима је погинуо командант 3. батаљона мајор Никола Томић. Њихови стрељачки стројеви били су још пре преласка на јуриш проређени бочном ватром бугарске артиљерије са Острика, а за време јуриша дочекивани су уништавајућом пушчаном и митраљеском ватром и заустављени на 200 – 300 метара испред бугарских ровова на ивици Плоче. Штавише, Бугари су, после одбијања последњег јуриша, прешли у противнапад и принудили оба батаљона 5. прекобројног пука на неуредно повлачење. У критичном тренутку стигао је један батаљон 6. прекобројног пука, развио се на њиховом левом крилу и омогућио им да се зауставе неколико стотина метара испред свог полазног положаја, где су заноћили.
Када се магла почела дизати, на целом фронту развиле су се жестоке борбе. Бугари су знатно надмоћнијим снагама, уз подршку снажне артиљеријске ватре, напали Колуницу и принудили десно крило 10. пука I позива (3. и 4. батаљона) да се у нереду повуче на Букову главу. У 15,30 часова, командант коњичког дивизиона упутио је команданту дивизије следећу депешу: “Овога часа наше трупе у нереду одступају са Колунице на Букову главу. Противничка артиљерија са врло згодних положаја туче нашу пешадију која одступа. Ја се крећем ка Буковој глави.”
После напуштања Колунице запретила је озбиљна опасност да трупе Шумадијске дивизије II позива на Миљевској и Глошкој планини буду потпуно одсечене од своје позадине, јер се знатан број војника који су напустили Колуницу није зауставио на Буковој глави, већ је бежао даље. Међутим, импресионирани силином напада тих снага на Плочу и Острик, Бугари нису предузели гоњење покретом, што је омогућено 3. и 4. батаљону 10. пука I позива да се на Буковој глави среде и ојачају (у току ноћи на Власину су са Дашчаног кладенца стигла два батаљона 11. пука II позива). Наиме, страхујући да ће противник, после одбијања неколико узастопних јуриша 2. и 3. батаљона 5. прекобројног пука на Плочу, предузети противнапад ка с. Божици ради пресецања комуникације на којој је базирала Шумадијска дивизија II позива, пуковник Мариновић је, око 15 часова, издао наређење Команданту 5. прекобројног пука потпуковнику Драгољубу Костићу да свим трупама које су се налазиле на гребену Царице (један батаљон 10. пука II позива, два батаљона 5. и један батаљон 6. прекобројног пука, са две батерије) одмах предузме енергичан напад на Острик. Напад је, међутим, почео тек у 18,40 часова после врло ефикасне артиљеријске припреме, у којој су српске батерије ућуткале бугарску артиљерију на Острику која је бочном ватром тукла 2. и 3. батаљон 5. прекобројног пука испред Плоче. Иако су Бугари пружили жилав отпор, српске трупе су у силовитом јуришу овладале најпре првом, а затим и другом линијом ровова. За време припреме јуриша на трећу линију, Бугари су напустили Острик и повукли се ка Крвавом камику, оставивши на напуштеном положају знатан број пушака и велике количине муниције и разне ратне опреме.
Охрабрен тим успехом, командант Шумадијске дивизије II позива намеравао је да сутрадан, 22. јула, предузме напад целом дивизијом, али је убрзо добио наређење Врховне команде да се одмах повуче на гранични гребен и затвори правац који преко Власине изводи у долину Јужне Мораве. Зато је обуставио напад на бугарско лево крило које се, иначе, успешно развијало и, у току ноћи 21/22. јула, повукао своје јединице на линију Панчин гроб – Букова глава – Грамада. Повлачење је извршено без узнемиравања, јер су га Бугари открили тек када је сасвим свануло и када су чак и последњи заштитнички делови били ван домашаја њихове артиљерије. Потпуно поседање поменуте одбрамбене линије завршено је око 12 часова. Главне снаге груписане су на одсеку Панчин гроб – Букова глава, а помоћне на Грамади. По наређењу Врховне команде, 11. пук II позива враћен је на Дашчани кладенац.
У оштрим четвородневним борбама на Грамади, Колуници, Плочи и Острику, Шумадијска дивизија II позива изгубила је преко 830 људи.