Извор: Други балкански рат 1913, књига друга, Саво Скоко
Развој опште ратне ситуације, нарочито порази 4. и 2. армије и непосредна опасност од преласка румунске војске преко Дунава, присилили су бугарску Врховну команду да прекине започету офанзиву и нареди 1. армији да се повуче на полазне положаје. Њена 9. плевенска дивизија требало је да поседне и брани гранични фронт на линији: Крстино ровниште – Кадибогаз – Писана буква – Св. Никола – Вражија глава, док су 5. дунавска дивизија и Самостална бригада упућене усиљеним маршем на железничку станицу Брусари ради транспортовања на Власину и на јужни фронт према Грцима.
Тако је, управо у тренутку док је Калнски одред ужурбано утврђивао линију Бабина глава – Орљански камен – Базовачки врх – Граниково, отпочело повлачење бугарске 9. дивизије ка Св. Николи. Међутим, због нејасне ситуације и очекивања одсудног напада Бугара на поменуту линију, Калнски одред је током 8. јула остао потпуно пасиван. Тек сутрадан (9. јула) ујутру упућен је коњички пук Тимочке дивизије I позива према Кални да успостави додир са бугарским снагама. Када је, око 13 часова, обавештен о повлачењу бугарских колона ка Св. Николи и о пожару у с. Балта Бериловцу, командант 2. армије је наредио Калнском одреду да одмах нападне Дренову главу и, по њеном заузимању, у садејству са Тимочким коњичким пуком, предузме енергично гоњење Бугара, обезбеђујући се делом снага од евентуалног напада од Књажевца.
Пре него што је стигло ово наређење, 6. прекобројни пук I позива самоиницијативно је прешао у наступање и заузео Дренову главу. Међутим, иако је био у повољном положају за паралелно гоњење преко Бабиног зуба, он је без разлога прешао у одбрану. Пошто су и друге трупе Калнског одреда наступале сувише опрезно, бугарска 9. дивизија се неометано повлачила преко превоја Св. Никола ка Чупрену.
Гоњење није предузето ни сутрадан, 10. јула, због нејасне ситуације у ширем рејону Књажевца. Пошто је добио извештај да се бугарске трупе повлаче од Зајечара ка Књажевцу и захтев да упути део снага преко Тресибабе ради дејства у њихов бок и позадину, командант 2. армије је наредио Калнском одреду да одмах упути Тимочки коњички пук у правцу Књажевца, да делом снага поседне и утврди Калнски положај, а главнину одреда да се прикупи и припреми за напад. Шести прекобројни пук, који је без наређења наступао ка Св. Николи, враћен је на Дренову главу док се ситуација код Књажевца не разјасни. Када је доцније команданту пука наређено да настави започето наступање, он то није учинио због заморености трупа и пада мрака. Тако је изгубљен још један дан за гоњење бугарске 9. дивизије, која се несметано повукла преко Светониколског превоја ка Чупрену, остављајући на граничном гребену само заштитне делове. Обавештен о томе, командант 2. армије је наредио да се сутрадан, 11. јула, 14. пук I позива, са обе хаубичке батерије из Калнског одреда, упути у Пирот.
На основу заповести од претходног дана, 6. прекобројни пук је, са једном пољском батеријом, кренуо, 11. јула у раним јутарњим часовима, преко с. Балта Бериловца ка Светониколском превоју, али је заустављен добро организованом пешадијском и артиљеријском ватром са Дебелог рта, Орловог комена и Св. Николе. Остале трупе Калнског одреда утврђивале су се на положајима код Калне и Јаловика. Сматрајући да је главни задатак 2. армије затварање нишавског правца, генерал Степановић је тога дана издао директиву Калнском одреду да одсудно брани правац који од Балта Бериловца и Калне води у позадину Пирота и одржава везу са Тимочком војском, на северу, и трупама Пиротског утврђеног логора, на југу. Том одреду је, дакле, наменио пасивну улогу иако је општа оперативна ситуација захтевала да се, предузимањем енергичног гоњења, још тога дана рашчисти ситуација на левом крилу 2. армије. Ово је било потребно и зато што је румунска влада, 10. јула, саопштила бугарској влади да су румунске трупе добиле наређење да упадну у Бугарску.
Међутим, због нејасне ситуације и наређења команданта 2. армије да се “трупе Калнског одреда не истичу даље од Вражје главе”, тај одред је наступао сувише опрезно и избио на границу тек 16. јула. Баш у то време, јаке румунске снаге, које су 14, 15. и 16. јула прешле Дунав код Гигена, маршевале су без икаквог отпора ка Врацима и самом својом појавом принудиле бугарску 1. армију да се извлачи из тесног коридора северозападне Бугарске. По избијању на гранични гребен, део снага Калнског одреда упућен је ка Пироту, а део на Власину. Остао је само 3. прекобројни пук (13. јула сменио је 6. прекобројни пук, који је упућен у Белу Паланку ради хитног транспортовања за Владичин Хан), који је, у садејству са трупама Тимочке дивизијске области, 22. јула, заузео Белоградчик. После тога, и тај пук је кренуо натраг за Пирот, јер је Видинско бојиште изгубило свој првобитни оперативни значај.
Пошто је, 10. јула, од команданта 2. армије добио наређење да протера бугарске снаге са Великог самара, Големе рудине и Дашчаног кладенца, одред на Дашчаном кладенцу је, 12. јула ујутру, напао те положаје са три колоне. Нападнуте од надмоћнијих снага, бугарске трупе су, после краћег отпора, у нереду одступиле према Рују, бацајући оружје, муницију и другу ратну опрему. Одред је посео гранични фронт од р. Мурговице до Преслапа и отпочео да га утврђује. Тиме је била успешно завршена одбрана на десном крилу 2. армије, која је имала велики оперативни значај и у смислу заштите десног бока и позадине главних снага ове армије у рејону Пирота и ради обезбеђења долине Јужне Мораве од евентуалног дејства јачих бугарских снага у леви бок српских трупа на Власини. На том делу фронта наступило је затишје, које је трајало до краја рата.
Деснокрилна група бугарске 3. армије није ни покушала да нападне главну одбрамбену линију Пиротског утврђеног логора, већ се, после заузимања српских предњих положаја, ограничила искључиво на дејство ватром. До оштрих борби дошло је тек када су трупе Пиротског утврђеног логора покушале да поврате изгубљене положаје дуж граничне линије. Наиме, будући да је непријатељ био неактиван, командант источног сектора је одлучио да ноћу 10/11. јула поврати изгубљене предње положаје. У духу те одлуке, један батаљон 13. пука I позива напао је, око 2 сата ноћу на Вражју главу и Костаницу, а други батаљон тог пука на Попов вртоп. Вражја глава је заузета у првом налету. Бугарске снаге су се у нереду повукле на Ђурђеву главу, где су се жилаво и смишљено браниле и дочекале српске стрељачке стројеве снажном пушчаном, митраљеском и артиљеријском ватром, најпре с фронта а затим и са оба бока, и принудиле их на повлачење уз велике губитке. Чета која је напала на Костаницу наишла је, такође, на врло јак отпор. Три њена узастопна јуриша одбијена су пушчаном ватром, ручним бомбама и борбом прса у прса. Када је изгубила свог командира и једног водног официра, чета се постепено повукла на Било, где је прихваћена од делова 2. батаљона 4. пука III позива. Батаљон који је напао Попов вртоп није наишао на озбиљнији отпор, па га је без тешкоћа заузео и једном четом гонио бугарске снаге све до с. Одороваца, али се због опасности од бочног напада, будући да су бугарске трупе одбиле напад суседног батаљона на Ђурђеву главу, морао повући на полазни положај.
Обавештен да су у ноћним борбама трупе источног сектора изгубиле преко 300 војника, подофицира и официра, генерал Степановић је оштро укорио команданта сектора што је, без неодложне потребе, предузео тако ризичну акцију и упозорио га да то убудуће не чини.
Трупе западног сектора предузеле су, 10. јула, насилно извиђање ради утврђивања јачине и распореда бугарских снага на граничној линији. Услед тога дошло је до артиљеријског двобоја који је, с повременим прекидима, трајао цео дан. Тек сутрадан, 11. јула, пешадија је, уз снажну подршку артиљеријске ватре и успешно инфилтрирање дела снага у бугарску позадину, прешла у напад и заузела Драганов врх и цео гранични фронт до Влашке карауле. Бугарске трупе су претрпеле осетне губитке и у нереду се повукле, остављајући на положају знатне количине хране, муниције и друге ратне опреме.
Пошто трупе Пиротског утврђеног логора нису наставиле нападе после заузимања предњих положаја дуж граничне линије, наступило је затишје које је, уз повремено пушкарање и обострано дејство артиљерије, трајало све до закључења примирја. Пред фронтом српске 2. армије појавио се, 21. јула, бугарски парламентар, који је тражио дозволу да бугарски генерал Паприков и руски војни аташе у Софији пуковник Романовски пођу у Ниш ради преговора о примирју. Одобрење је издато истога дана, а примирје је потписано 10 дана доцније, тј. 31. јула 1913. године и није прекиано до закључења Букурешког мира. Операције на фронту српске 2. армије тиме су биле завршене.
Ток операција на фронту српске 2. армије показао је да је била правилна одлука српске Врховне команде да најважнији операцијски правац (Софија – Пирот – Ниш) брани помоћним снагама. Иако је у њеном почетном груписању било озбиљних пропуста који су могли имати веома штетних последица, нарочито због запостављања армијских крила и бокова, та армија је везала за себе два и по пута јаче бугарске снаге, у време када се на Брегалници и Злетовској реци одигравала одлучујућа битка другог балканског рата, и самим тим успешно извршила задатак који је пред њу поставила Врховна команда. Томе су допринеле и крупне грешке бугарског командовања, које је пуних пет дана (од 30. јуна до 5. јула) оставило 3. армију, концентрисану на софијско-нишавском правцу, потпуно пасивну. Тек када је брегалничка битка већ била изгубљена, бугарска Врховна команда је, да би олакшала тешку ситуацију својих армија на јужном делу ратишта, наредила 3. армији да пређе у напад према Пироту и Власини. Овако крупна стратегијска недоследност омогућила је српском командовању да, рокирањем снага са северног и јужног на централни део ратишта, ојача 2. армију и оспособи је за успешно супротстављање бугарским снагама које су дејствовале на њеном фронту.
Криза у коју је запала 2. армија 7. и 8. јула, због продора бугарске 9. дивизије у долину Трговишког Тимока и снажног притиска надмоћнијих бугарских снага на правцу Дашчани кладенац – Свође – Власотинци, била је последица њеног нецелисходног стратегијског развоја, који се после почетка рата тешко могао исправити; политичких обзира због којих њене јединице нису благовремено приступиле утврђивању границе (потпуно затварање границе извршено је тек када је рат почео); изненађења које су јој приредили Бугари упућивањем главних снага светониколским и власотиначким правцем. Због неповољног развоја ситуације на левом крилу 2. армије, Врховна команда је наредила извлачење Дринске и Шумадијске дивизије I позива са брегалничког бојишта ради транспортовања за Ниш и тиме знатно умањила ударну снагу 1. и 3. армије баш у тренутку када је требало приступити паралелном гоњењу главних снага бугарске 4. армије ка Царевом Селу. Убрзо се показало да је криза на фронту 2. армије била привидна, а мере које је ради ње предузела Врховна команда непотребне, јер је бугарска офанзива према Власини, Пироту, Књажевцу и Зајечару осујећена развојем опште ратне ситуације, односно уласком Румуније и Турске у рат против Бугарске. Наиме, чим се појавила опасност од преласка румунске војске преко Дунава, који би бугарску 1. армију довео у веома критичан положај, генерал Димитријев је наредио да се прекине започето наступање и да се јединице 1. и 3. армије повуку са српске територије. На тај начин, маневар бугарске 9. дивизије светониколским правцем ради обиласка Пиротског утврђеног логора, који је пореметио планове српског командовања, остао је недовршен; заустављен је у тренутку када се налазио у пуном замаху. Ипак, тај маневар је спасио бугарску 4. армију од катастрофалног пораза, јер српска 3. армија, после извлачења Дринске и Шумадијске дивизије I позива са брегалничког бојишта, није имала снага за гоњење, па је и битка на Брегалници остала недовршена.
Напад на десно крило српске 2. армије власотиначким правцем (Дашчани кладенац – Свође – Власотинци), од кога је бугарска Врховна команда очекивала крупне оперативне резултате (обилазак Пиротског утврђеног логора са јужне стране и пресецање главне рокадне комуникације српске војске у долини Јужне Мораве), заустављен је пожртвованим отпором 3. пука III позива на Тумби и Таламбасу. Томе је допринела и неумешност бугарског командовања, које је левом групом 3. армије (4 пешадијска пука, 5 артиљеријских батерија и 6 коњичких ескадрона) једновремено предузело напад власинским и власотиначким правцем, дакле, на сувише широком фронту. Осим тога, оно је фронтално нападало на утврђени и природно јак положај Тумбе, не показујући при томе никакав смисао ни за економију снага ни за примену обухватног маневра.
Ваља истаћи да је наређено рокирање Дринске и Шумадијске дивизије I позива према Пироту и Нишу пружало српској Врховној команди нову реалну шансу да, у садејству са румунском војском, предузме снажну офанзиву нишавско-софијским правцем и на тај начин убрза победоносан завршетак другог балканског рата. Преношење тежишта офанзивних операција српске војске са вардарског на нишавско-софијско војиште било би не само у складу са оперативном ситуацијом већ и поучан пример стратегијског маневра ширих размера и великог значаја. Али, због снажног притиска Бугара на лево крило 1. армије, српска Врховна команда је обуставила започето рокирање снага према Пироту и Нишу, па је та шанса пропала.