Извор: Други балкански рат 1913, књига друга, Саво Скоко
Још пре избијања грчких дивизија пред Горњу Џумају, бугарска Врховна команда је донела одлуку да концентричним ударом са линије Бајаз-тепе – Лешка на југоисток ка десној обали Струме, с једне, и од Демир-капије (на планини Рили) и Јакоруда на југозапад ка левој обали Струме, с друге стране, окружи и уништи главну групацију грчке војске у рејону Кресненске клисуре и на тај начин избегне катастрофалан пораз који се неминовно приближавао. Зато су, на основу директиве Врховне команде од 25. јула, формиране три оперативне групе:
– десна (2. тракијска и 6. бдинска дивизија и 1. бригада 3. балканске дивизије – укупно 36 батаљона и 14 батерија), под командом генерала Дикова, да енергично нападне грчко лево крило, пресече одступницу грчких трупа правцем Пехчево – Берово – Струмица, а потом избије у долину Струме и, у садејству са левом групом, затвори обруч око главних снага грчке војске;
– централна (3. балканска дивизија, без једне бригаде, 1. бригада 10. дивизије, Драмска бригада и Сереска бригада – укупно 46 батаљона, 10 коњичких ескадрона и 18 батерија), под командом генерала Иванова, да фронталним нападом веже за себе што јаче грчке снаге и на тај начин олакша маневар крилних група;
– лева (Самоковски и Родопски одред – укупно 27. батаљона и 11 батерија), под командом генерала Сиракова, да нападне и разбије грчко десно крило у рејону Разлога, а затим преко превоја Предел дејствује ка Крупнику ради затварања обруча око грчке војске у долини Струме.
Борбени морал бугарских трупа, пред које су постављени тако крупни задаци, био је низак, нарочито јединица Самоковског одреда, који је формиран од разбијених остатака 9. плевенске дивизије. Слична ситуација је била и са Родопским одредом. Активност грчке војске је неповољно утицала на припреме за противудар, јер су приспела појачања коришћена за појачавање фронта на источној обали Струме, тј. за пасивну одбрану, уместо за планирана активна дејства. Избијањем грчке 7. дивизије у рејон превоја Предел, бугарска 2. армија је доведена у тежак положај. Али, упркос свему томе, бугарско командовање није одустало од пројектованог противудара, јер је сматрало да једино на тај начин може преокренути ситуацију у своју корист.
Противудар је почео 27. јула по подне нападом бугарских трупа на оба крила грчке војске. Десна група (лево крило 4, армије), концентрисана на простору Разловци – Лешка, напала је грчку 3. и 10. дивизију на фронту Рабово – Бајаз-тепе – Занога, усмеравајући главни удар преко Бајаз-тепе и Кадијице ка долини Струме, и до пада мрака достигла линију Разловци – Панчарево – Дубочица. Међутим, због повлачења деснокрилних делова 2. армије са виса Видрен, 6. бдинска дивизија, која је нападала Руен, морала је да упути свој 29. пук ка том вису ради његовог преотимања. Пук је стигао до Бугарског Габрова и ту заноћио, не предузимајући напад на Видрен. Будући да су се тога дана и на левом крилу 2. армије развиле огорчене борбе, генерал Савов је одлучио да дубоким продором десне групе у позадину грчке војске олакша дејство осталих група.
У духу те одлуке, 28. јула изјутра, ударна група бугарске 4. армије (2. тракијска и 6. бдинска дивизија и 1. бригада 3. балканске дивизије) енергично је напала грчко лево крило. Друга тракијска дивизија и 1. бригаде 3. балканске дивизије напале су Бајаз-тепе са севера, запада и југа. Грчка 3. дивизија се жилаво бранила, али је, око подне, била принуђена да напусти своје положаје и повуче се на југ. Она је избегла опкољавање само захваљујући сувише спором наступању деснокрилног пука 2. тракијске дивизије, који није успео да пресече пут за Пехчево, што је био његов главни задатак. Додуше, ни снаге које су заузеле Бајаз-тепе и висове јужно од њега нису предузеле гоњење покретом, већ су почеле да се утврђују на достигнутој линији. Само је командант 28. пука самоиницијативно предузео гоњење са два батаљона и до пада мрака заузео Негрово. Суседни, 27. пук је наишао на веома јак отпор грчке 10. дивизије на вису Занога, где се развила огорчена борба. Упркос великим губицима (око 700 мртвих и рањених), тај пук није успео да заузме поменути положај. Тек пред вече, када су јој бугарске трупе које су заузеле Бајаз-тепе опасно угрозиле позадину, грчка 10. дивизија је напустила Заногу и повукла се на нове одбрамбене положаје на линији Буковица – Кадијица.
Бугарска 6. дивизија је целога дана узалудно покушавала да овлада Руеном. Њено десно крило, које је имало задатак да обухвати грчки положај у рејону Руена са југозападне стране, потпало је под фланкирну ватру противника са виса Заноге и приковано за тле. Центар је водио огорчене борбе са грчком 4. дивизијом на линији Присова Махала – Крастав врх, док је левокрилни пук садејствовао са централном групом у нападу на Видрен. Грци су одбили све бугарске нападе, а затим, уводећи у борбу ојачану 2. дивизију, прешли у противнапад и одбацили десно крило бугарске 2. армије далеко на север. Пошто јој је тиме леви бок био откривен, 6. бдинска дивизија је била принуђена да се повуче на полазне положаје. Само је деснокрилни пук успео да се одржи на висовима између Заноге и Руена.
Пошто је у међувремену бугарска лева група (Самоковски и Родопски одред) разбила грчке предње делове, пресекла комуникацију у долини Месте на којој је базирало грчко десно крило и приближила се Разлогу, генерал Савов је, упркос неуспеху 6. бдинске дивизије, одлучио да сутрадан, 29. јула, крилне групе наставе наступање ради затварања обруча око грчке војске у долини Струме. У духу те одлуке, 2. тракијска дивизија је добила задатак да овлада висом Кавица, а потом продужи надирање ка с. Кресни, док је Родопском одреду наређено да преко превоја Предел и с. Градева дејствује ка јужном излазу из Кресненске клисуре. Међутим, због тешког терена, заморености трупа, слабе организације садејства између нападних колона и појава недисциплине и отказивања послушности, десна група није извршила добијени задатак; 2. тракијска дивизија се зауставила на висовима источно од Пехчева, а 6. бдинска дивизија испред Руена, који ни тога дана није могла да заузме.
Сутрадан, 30 јула, борбе су настављене несмањеном жестином. Друга тракијска дивизија је достигла линију Пехчево – Негрово – Занога и пресекла пут Пехчево – Струмица, којим су се снабделе грчке левокрилне дивизије. Међутим, сви напади на Кавицу и Похорицу одбијени су добро организованом пушчаном, митраљеском и артиљеријском ватром грчке 3. дивизије. Премореним трупама ове дивизије, после жестоких тродневних борби, понестало је даха у одлучујућем тренутку. Долина Струме – главна артерија грчке централне групе – остала је ван њеног домашаја. Томе је допринео и неуспех суседне, 6. бдинске дивизије, којој ни 30. јула није пошло за руком да заузме Руен. Наиме, док су њене главне снаге безуспешно нападале овај положај, левокрилни пук јој је подухваћен од знатно надмоћнијих снага грчке 2. дивизије и одбачен далеко на север. Грци су заузели вис Лешку и јужни део истоименог села, али су убрзо, противнападом десног крила бугарске централне групе, били принуђени да се повуку на полазне положаје.
Бугарска левокрилна група (Самоковски и Родопски одред) напала је, 29. јула, крајње десно крило грчке војске на положајима источно од Разлога и принудила га на повлачење делом на југ ка Неврокопу, а делом на запад према Разлогу. Пошто је претходно издвојио готово цео један пук за осигурање старе бугарско-турске границе, Самоковски одред је заузео вис Харманлар, северно од Предела, док је Родопски одред прошао кроз Разлог и избио на гребен Предела јужно од Харманлара. Пошто су тиме били створени повољни услови за дејство у десни бок и позадину грчке централне групе у долини Струме, грчка Врховна команда је парирала овај маневар ужурбаним ојачавањем свог десног крила деловима 6. и 7. дивизије. Ове дивизије су до тог времена нагнале на повлачење лево крило бугарске 3. дивизије, које је бранило приступ Џумаји левом обалом Струме. Захваљујући томе, Грци су без великих тешкоћа одбацили и Родопски одред око два километра источно од Предела, али су у даљем наступању заустављени бочним нападом Самоковског одреда. Но, без обзира на то, опасност која је запретила десном боку грчке централне групе била је отклоњена. После оштрих тродневних борби, бугарска левокрилна група је овладала Разлошком котлином и пресекла комуникацију у долини Месте којом се снабдевало грчко десно крило. Она је, 30. јула, спасила од гоњења лево крило 3. балканске дивизије, које је било принуђено да се под притиском знатно надмоћнијих грчких трупа повлачи на положаје североисточно од Горње Џумаје.
На фронту бугарске централне групе, која је бранила приступ Горњој Џумаји долином Струме, развиле су се, 28. јула, огорчене борбе. Грчко командовање је одлучило да, фронталним нападом 5. и 6. дивизије комбинованим са обухватним маневром 7. и 8. дивизије, пробије бугарску одбрану на источној обали Струме и продужи надирање ка Горњој Џумаји. Другој и 4. дивизији наређено је да предузму енергичан напад десном обалом Струме ка вису Лешка и тиме олакшају напад главних снага. Лево крило бугарске 2. армије покушало је да предухитри тај маневар преласком у напад правцем Огњар – Градево, али је убрзо, под притиском надмоћнијих грчких снага, било принуђено да се повуче на полазне положаје. Крајњим напрезањем снага пошло му је за руком да на овим положајима задржи грчко наступање, захваљујући, пре свега, врло ефикасној артиљеријској подршци. Сутрадан, 29. јула, Грци су обновили напад са још већом жестином, али су тада њихове нападне колоне задржане на 3 – 4 километра испред главног положаја бугарске 3. дивизије. Међутим, десно крило 2. армије није издржало притисак грчке 2. и 4. дивизије, већ се повукло далеко на север. Тим повлачењем огољено је лево крило 6. бдинске дивизије и заустављен њен напад на Руен. Током 30. јула и лево крило бугарске 2. армије потиснуто је ка Горњој Џумаји од вишеструко надмоћнијих снага грчке 6, 7. и 8. дивизије. Но, будући да су тога дана Самоковски и Родопски одред избили у рејон Предела, грчко командовање је било присиљено да обустави гоњење растројених бугарских трупа и главне снаге 6. и 7. дивизије рокира према угроженом левом боку. У међувремену, бугарске снаге које су се браниле на десној обали Струме успеле су да противнападом поврате изгубљене положаје.
Централна бугарска група је, дакле, углавном извршила свој задатак, не допуштајући пуна два дана грчком командовању да рокира део снага са центра према угроженим крилима.
После извршеног прегруписавања грчка војска је, 17. јула, предузела наступање на фронту од Струмице до Неврокопа, усмеравајући дејства својих дивизија на три правца раздвојена масивима Малешева и Пирина. Захваљујући великој бројној надмоћности, деснокрилна група је разбила бугарску 11. дивизију, заузела Неврокоп и наставила надирање уз долину Месте ка превоју Предел; централна група је, после дводневних борби, принудила бугарску 3. дивизију да предузме опште повлачење уз долину Струме ка Горњој Џумаји; левокрилна група је наступала општим правцем с. Хамзали – Берово – Пехчево, заузела важан положај Бајаз-тепе и, мада није успоставила тесну тактичку везу са десним крилом српске војске, озбiљно угрозила бок и позадину бугарске 4. армије на линији Калиманци – Голак. Трупе бугарске 2. армије, деморалисане због великих губитака у претходним бојевима и масовног оболевања од колере, напустиле су јужни улаз у Кресненску клисуру и повукле се на положаје код Горње Џумаје.
Пошто је, услед дубоког продора грчких дивизија уз долине Струме и Месте и снажног притиска српске 3. армије на правцу Кочани – Царево Село, запретила опасност да 2. и 4. армија буду окружене на pростору између Струме и Брегалнице, бугарска Врховна команда је донела одлуку да концентричним противударом уништи главну групацију грчке војске у рејону Кресненске клисуре и на тај начин избегне катастрофалан пораз који се неминовно ближио. Мада предузет јаким снагама (99 батаљона, 10 ескадрона и 43 бате- рије), кресненски противудар се завршио без значајнијих резултата. Њиме није озбиљније побољшана изузетно тешка политичка и стратегијска ситуација у којој се крајем јула нашла Бугарска и њена војска. Истина, продор бугарске деснокрилне групе ка Пехчеву импресионирао је грчку Врховну команду у толикој мери да је, поред ужурбаних мера за ојачавање угрожених бокова, телеграфисала председнику владе Венизелосу у Букурешт да не одуговлачи потписивање примирја са Бугарском, већ да то, по могућности, учини следећег дана. У исто време, преко свог делегата код српске Врховне команде, затражила је да српска 3. армија одмах предузме енергичан напад правцем Царево Село – Горња Џумаја. Међутим, два дана доцније, пошто су оба крака бугарских клешта била заустављена, Врховна команда је обавестила председника Венизелоса о побољшању оперативне ситуације на левом крилу грчке војске и предузетим мерама за одбацивање бугарске левокрилне групе од превоја Предел. Кресненским противударом није, дакле, побољшан ни положај бугарске делегације на мировним преговорима у Букурешту. Њиме је једино одгођен пад Горње Џумаје, до кога би неминовно морало доћи због велике бројне надмоћности Грка. Ангажујући све своје снаге да би извојевала једну значајну победу пре прихватања општих услова за мир, бугарска Врховна команда је само повећала ионако тешке губитке које је претрпела у дотадашњим борбама. Ако се има у виду чињеница да је рат за Бугарску био дефинитивно изгубљен после пораза у бици на Брегалници и бојевима код Кукуша, Калинова, Лахне и Дојрана, онда је, доиста, овај последњи напор бугарске војске био потпуно излишан.