Узроци рата и политичке и војне припреме за рат

Немачка је, међутим, ушла у борбу за колоније, тржишта и изворе сировина у време када је била завршена подела туђих прекоморских земаља, за којима су тежили немачки империјалисти.

Због свог географског положаја и унутрашње економске и националне структуре, Аустро-Угарска је подржавана и помагана од Немачке, своју привредну и политичку експанзију била усмерила скоро искључиво на Балканско полуострво.

И италијански владајући кругови су тежили стварању велике Италије, која би обухватала Средоземно, Јадранско и Тиренско море, делове северне Африке и Мале Азије и која би по својој величини подсећала на Римску Империју.

Француски интереси били на Балкану су многобројни, сложени и испреплетени. Балканско полуострво је могло да послужи Француској као веома уносно тржиште за извоз у улагање финансијског капитала, као подручје преко кога води најкраћи пут за Турску и као база и стратегијско залеђе за владавину источним Средоземљем.

Енглески капитал је имао јаке позиције у привреди и финансијама балканских земаља, пре свега Турске.

Политика царске Русије према Турској била је супротна политици Француске и Енглеске. Док су ове настојале да продуже и одрже живот феудалне Турске у периоду када је њихов капитал на турском подручју био доминантан, Русија је радила на ликвидацији Турске.

У својим претераним амбицијама буржоазије Србије, Бугарске и Грчке су истицале своја "историјска права" на територију Македоније и, будући да је она у средњем веку наизменично припадала византијској, српској или бугарској феудалној држави, развијале тезе о Душановој Србији, Симеоновој Бугарској, Великој Грчкој и сл.

Супротстављајући се асимилаторским тежњама буржоазија околних земаља, македонски народ се борио за афирмацију своје националне индивидуалности, увоћење македонског књижевног језика у школску наставу и несметан развитак македонске националне културе.

У прошлости је било више покушаја стварања балканског савеза, али су они остали безуспешни, пошто великим силама, у првом реду силама Тројног савеза, није ишло у рачун зближење и савез балканских народа и пошто балканске монархије никако нису могле да постигну споразум како да се реши македонско питање.

Као што се види, Тајни додатак српско-бугарском уговору прецизно и дефинитивно је одредио српске и бугарске границе у Македонији, и зато нема ниједне речи о спорној зони, јер ништа није остало неразграничено.

Припреме за бугарско-грчке преговоре о савезу почеле су још у мају 1911. године, а непосредно после потписивања српско-бугарског споразума отпочели су интензивни преговори да би се и Грчка укључила у савез.

Ревидирање српско-бугарског уговора почело је непосредно после његовог закључења, јер се потписивањем уговора о савезу ни српски ни бугарски владајући кругови нису одрекли права на целу Македонију, већ су рачунали да ће, после победоносног рата против Турске, наћи начина да македонско питање реше у своју корист мимо и против уговорних обавеза.

Очување status quo-а на Балкану било је додирна тачка у којој су се 1912. године подударали опречни интереси Беча, Берлина, Рима, Париза, Лондона и Петрограда у балканском питању.

Брз и катастрофалан пораз Турске дошао је за Европу изненада. Нарочито су непријатно биле изненаћене Аустро-Угарска и Немачка, чији су државници и војни аташеи у Цариграду прогнозирали сигурну победу Турске.

Прве велике битке у балканском рату показале су не само снагу и високе ратничке квалитете српске, црногорске, бугарске и грчке војске, већ и дубоке унутрашње слабости Балканског савеза, јер чим су војнички успеси поставили на дневни ред питање поделе ослобоћених земаља, на његовој згради су се појавиле опасне пукотине.

Уговор о пријатељству и савезу од 13. марта 1912. године привремено је потиснуо у други план супарништво између српске и бугарске буржоазије око Македоније.

Судећи по упутствима која је Никола Пашић дао српским делегатима на мировној конференцији, српска влада је у то време, у питању грчко-бугарског спора, стајала на страни Бугарске, док је грчка влада, да би добила благонаклоност Аустро-Угарске према питању Солуна, престала да подржава српску јадранску политику.

Уочи балканског рата Румунија се сагласила са ставом великих сила о очувању status quo-а на Балкану не толико из жеље да се очува интегритет Турске колико из бојазни да се, јачањем Бугарске, не поремети равнотежа на Балканском полуострву на штету румунских интереса.

Захтеви балканских савезника нису одговарали тежњама великих сила да имају потпуно одрешене руке у свођењу резултата балканског рата, да би на тај начин што је могуће више обезбедили своје интересе.

Пошто су 26. марта 1913. године бугарска војска и српска 2. армија освојиле једренску тврђаву, а бугарска војска обновила нападе на турске чаталџанске положаје, поново се, управо у време скадарске кризе, у оштрој форми поставило питање мореуза.

У таквим условима отпочели су и вођени, маја 1913. године, други преговори за мир између Турске и балканских савезника. Велике силе су овога пута отворено диктирале своју вољу, јер балкански савезници, раздирани унутрашњим противречностима, ни у једном питању нису били јединствени.

Обнављање војних операција против Турске није побољшало климу у грчко-бугарским односима. Напротив, неслагања између две савезничке земље још више су се повећала.

Пошто је бугарска влада, упркос цитираној Пашићевој изјави, 17. фебруара поново понудила Србији новчану накнаду за опсадну артиљерију, српска влада је искористила ту прилику да званично затражи ревизију српско-бугарског уговора о пријатељству и савезу од 13. марта 1912. године.

Суочена са непрекидним погоршавањем мећусавезничких односа и појачаним напорима аустро-немачке дипломатије на разбијању Балканског савеза, руска влада је безуспешно предложила лондонској Амбасадорској конференцији да сама изради целокупан уговор о миру са свим разграничењима и принуди балканске државе да га приме.

Пошто бугарска влада никако није хтела да се прецизно изјасни о будућем грчко-бугарском разграничењу у јужној Македонији, Пашић и Венизелос су усвојили идеју да о питању разграничења са Бугарском треба расправљати не појединачно и одвојено, него на заједничком састанку представника свих балканских држава.

После потписивања Лондонског мировног уговора супротности између балканских савезника око поделе Македоније ушле су у акутну фазу. Србија, Бугарска и Грчка ужурбано су се припремале за нов међусобан рат који је имао да реши питање којој од њих ће припасти Македонија, а тиме и хегемонија на Балканском полуострву.

Још крајем маја бугарска влада је упутила у Цариград, преко Беча и Букурешта, бившег министра и бугарског агента у Цариграду и Букурешту Начевића да би, у случају сукоба са Србијом и Грчком, обезбедила подршку Аустрије и благонаклону неутралност Румуније и Турске.

После потписивања Лондонског мировног уговора одиоси измећу балканских савезника брзо су се погоршавали. Сви напори дипломатије Тројног споразума да се побољша клима у међусавезничким односима и припреми терен за мирољубиво решавање балканске кризе били су узалудни.

Док су све буржоаске политичке партије у Србији и Бугарској, од крајњих десничара до крајње левице, подржавале политику мећусобне нетрпељивости и искључивости коју су водиле владе и монархије, Српска социјалдемократска партија и Партија тесних социјалиста у Бугарској устале су одлучно против припрема међусавезничког рата.

На страни Србије у другом балканском рату учествовала је и једна црногорска дивизија јачине 13.000 људи, шест брдских брзометних топова и 24 митраљеза. Укупно бројно стање српске оперативне војске износило је 28. јуна 1913. године 348.000 људи, од тога 252.000 бораца.

Грчка је уочи балканских ратова имала копнену војску и ратну морнарицу. Војна обавеза је била општа и лична.

Уочи балканских ратова оружане снаге Бугарске делиле су се на копнену војску и ратну морнарицу. Оружана сила је била подељена на оперативну војску и последњу одбрану (народно ополчење), која је имала два позива.

Пошто није имала сопствену индустрију наоружања и опреме, Бугарска је била присиљена да оружје, муницију и другу ратну опрему набавља у иностранству.

Српско-бугарско ратиште, захваћено операцијама у другом балканском рату, обухватало је источни део Србије и западни део Бугарске, односно вардарско-струмску, нишавско-софијску и тимочко-подунавску област.

Овај део граничног фронта имао је у рату 1913. године велики значај за обе стране, јер се на њему налазе већи отвори којима су вековима ишле инвазије освајача са запада на исток и обратно, долином р. Нишаве, којом води саобраћајна веза измећу Европе и Азије, и превојем Деве-баир, преко кога води важна комуникација која везује долину Вардара са софијском висоравни.

Обухвата земљиште на северу до реке Дунава, на југу до описане северне границе нишавско-софијског војишта, на западу и истоку до западне, односно источне границе ратишта.

Скоро потпуно исту замисао дејства бугарских армија против Србије и Грчке изнео је, после завршетка рата, генерал Савов пред анкетном комисијом XVII народног собрања, изјавивши да је Врховна команда имала намеру да са два одлучна ударца порази српску војску.

На основу 6. члана Војне конвенције, опуномоћеници српске Врховне команде и Грчке Врховне команде, потписали су 1. јуна 1913. године у Солуну Протокол о заједничком плану операција српске и грчке војске, којим су биле предвиђене три варијанте координације операција српске и грчке војске у случају евентуалног напада Бугарске на Србију и Грчку.

Основна концепција ратног плана српске Врховне команде проистекла је из међународног положаја Србије и политичких циљева које је српска влада желела да оствари у евентуалном рату са Бугарском.

Када је српска влада затражила ревизију територијалне клаузуле српско-бугарског уговора, Врховна команда је предузела мере за поседање и поступно појачавање положаја на демаркационој линији ради одбране спорне територије у Македонији од евентуалног бугарског напада.

После пада Јанине грчка влада је наредила форсирану концентрацију војске у источној Македонији будући да се опасност од избијања оружаног сукоба са Бугарском нагло повећала.

Од онога дана када се Србија ослободила веза и прекинула односе према Аустроугарској, па се вратила својој традиционалној политици ослобођења и уједињења српства, она је морала поставити себи за циљ да се, помоћу Русије и под руским окриљем, споразуме са осталим балканским хришћанским државама, а у првоме реду да створи српскобугарску заједницу.

Сва будућа, готово петомесечна дискусија, имала је да се води око двају питања која су ушла у Тајни Додатак; док су одредбе које су ушле у сам уговор, па међу њима и она што се односи на казус федерис против држава које би покушале заузети балканске делове Турске царевине, примљене с бугарске стране без једне речи.

Иако су Бугари ушли у ове преговоре једним крупним пресудним кораком напред, признајући да Срби у опште имају својих права и с ону страну Шар-планине, што је собом повлачило да се Скопље остави Србима, ипак зато Бугари су још далеко били од тога да Србима учине оне концесије које Срби морају сматрати као минимум својих захтева.

Протокол о закључењу уговора о савезу између Грчке и Србије, Војна конвенција између Краљевине Грчке и Краљевине Србије, Уговор о савезу између Краљевине Грчке и Краљевине Србије