Извор: Други балкански рат 1913, књига прва, Саво Скоко
После уједињења, 1871. године Немачка се развила веома брзим темпом. О томе говоре и ови подаци: од 1874. до 1908. године производња угља у Немачкој је порасла од 32 на 132 милиона тона, тј, четири пута, а у Енглеској од 120 на 254 милиона тона, дакле само два пута. Немачка је 1892. године производила 4,9 милиона тона ливеног гвожћа, према 6,8 милиона тона произведених у Енглеској, а већ 1912. године 17,6 милиона, што је представљало џиновску надмоћ над Енглеском која је производила свега 9 милиона тона. Темпо производње челика у Немачкој уочи првог светског рата био је већи и од америчког темпа. Од 1884. до 1908. године енглески извоз је порастао за 22%, а немачки за 89%, тј. четири пута више. Уочи првог светског рата Немачка је коначно заузела друго место у светској индустријској производњи.
Немачка је, међутим, ушла у борбу за колоније, тржишта и изворе сировина у време када је била завршена подела туђих прекоморских земаља, за којима су тежили немачки империјалисти. Прерасподела колонија у корист Немачке могла се извршити једино оружаним сукобом, па су тим путем одлучно пошли немачки индустријски магнати, земљорадници и милитаристи. “Стварање велике Немачке не може проћи без крви и олова, као што није прошло ни њено уједињење” – писао је Рорбах. Пангермани су пропагирали безобзирну империјалистичку експанзију. На удару се налазило и Балканско полуострво, чије је народе, по њиховој замисли, требало претворити у робље немачког империјализма. У духу такве политике немачки Рајхстаг је 1898. године донео Закон о повећању ратне морнарице у циљу “обезбећивања поморских интереса Немачке”. Од тога времена немачки империјалисти су систематски саботирали све напоре за постизање мећународног споразума о општем смањењу наоружања и мирољубивом решавању мећународних спорова. Управо у време када се о тим питањима расправљало на Првој мећународној конференцији у Хагу 1899. године, немачки цар Виљем II је у свом говору у Визбадену изјавио “да је најбоља гаранција за мир добро наоштрен мач”.
Радећи на практичном остварењу планова пангерманског удружења о стварању велике колонијалне империје, немачки империјализам је усмеравао своју експанзију према Истоку под паролом “продор на Исток “Drang nach Osten”. Један од циљева те немачке политике је био: да Турску економски и политички потчини; обезбеди експлоатацију њених богатих природних извора сировина; потисне из ње енглеске и француске конкуренте и, под фирмом очувања status quo-a на Балкану, спречи продирање Русије у Малу Азију и на мореузе; да преко Турске угрози Суецки канал, најпогоднију везу Енглеске са Индијом и Океанијом, а затим и енглеске колоније у централној и источној Африци.
Крајем XIX и почетком XX века немачки капитал је почео брзо да потискује енглеске и француске конкуренте у Турској. Од 1887. до 1910. године удео немачке у турском увозу порастао је од 6 на 21%. У истом периоду енглески увоз је опао од 61 на 35%, а француски од 18 на 11%. Као што се види, турски увоз из Немачке у почетку није достизао ни трећи део увоза из Француске, а на крају је био 100% већи од француског. Улагања немачког капитала у турска предузећа попела су се на 45,4’%. Акције немачких банака у државном дугу Турске порасле су у периоду од 1881. до 1912. године од 4,7 на 20%, тако да је по вредности тих акција Немачка дошла са шестог на друго место, одмах после Француске. Немачка војна предузећа, нарочито заводи трустова “Круп” и “Маузер”, били су главни снабдевачи турске армије. У исто време, једна немачка војна мисија, предвођена генералом фон дер Голцом, радила је на реорганизацији турске војске. Трговину у Турској финансирали су “Дојче Палестинбанк”, “Левант-Контор”, а нарочито “Дојче Оријентбанк”. Немачки трустови контролисали су велики број трговачких и привредних предузећа у Турској и имали велике концесије за управљање значајним пристаништима, располагали железничким пругама и истраживачким радовима. Једно немачко друштво поставило је телеграфску линију Берлин-Букурешт-Цариград. “Стотинама сисаљки немачки капитал се прикачио за тле Турске. Читава једна милијарда марака вукла је интересе са Блиског истока”.
Немачка експанзија у Турској нарочито се појачала после добијања концесије за изградњу железничке пруге Коња-Багдад-Басра, која је имала изузетан привредни и војностратегијски значај. Њена изградња је предузета ради “извоза бакра из Тауруса, нафте из Киркука, дувана, вуне, памука, житарица и воћа из Месопотамије и Курдистана, као и ради освајања једног од најбогатијих тржишта света за немачку робу. Изградња Багдадске железнице омогућавала је немачком финансијском капиталу да стави Турску под свој утицај и да је постепепо претвара у мост за завојевачку политику немачког империјализма према Индији и Африци, што је овој прузи давало изузетан стратегијски значај у предстојећем сукобу са Енглеском.
Пошто се измећу Немачке и Турске налази Балканско полуострво као њихова најпогоднија природна веза и пошто су анадолске железнице, које су у својим рукама држале немачке банке, биле природан наставак балканских железница, а цело балканско подручје уклопљено у шири план агресивне политике према источном Средоземљу и арапском свету, – багдадска и балканска политика немачких пмперијалиста била је уско повезана. “Немачко продирање на исток иде буквално преко Балканског полуострва” – истицали су пангермански идеолози. По њиховом схватању, слободне балканске државе су имале да послуже као мост за немачку економску и политичку пенетрацију на Блиски и Средњи исток. То се јасно испољило и у ставу немачке владе према бугарској независности, када је изјавила да ће “признати независност Бугарске само када буде уверена у повољно решење оријенталних железница и финансијских обавеза Бугарске према Турској”. Исту улогу као и балканским државама немачки империјализам је намењивао и својој савезници Аустро-Угарској. “Сваки план јункера и буржоаске свенемачке лиге о царинској унији са Аустро-Угарском, средњој Европи или великој Немачкој – укључивао је економско, па према томе и политичко “гутање” Аустрије, као и власт над потчињеним јој територијама”. Идеје немачко-аустријског аншлуса родио је, дакле, немачки империјализам пре Хитлера. Пројектовани “Drang nach Osten” је ишао преко Аустро-Угарске и Балкана. Беч, Будимпешта, Београд и Софија били су најважнији железнички чворови на путу за Цариград и Багдад, а Трст, Пула, Дубровник и Котор имали су да послуже као базе за немачку владавину Јадранским и Средоземним морем. Аустро-Угарској је додељена и улога претходнице у продирању на Исток. Због тога су немачки империјалисти свесрдио помагали освајачку политику бечке владе на Балкану. “За наше држање у свим балканским питањима у првом реду су меродавни интереси, потребе и жеље Аустроугарске” – истицао је немачки канцелар у време кризе изазване анексијом Босне и Херцеговине. Аустроугарска експанзија на Балкану требало је да послужи интересима немачког империјализма.
Такав однос немачких владајућих кругова према Аустро-Угарској био је одраз њене све веће економске зависности од Немачке. Скоро половина аустроугарског извоза одлазила је на немачко тржиште. Већ почетком XX века Аустро-Угарска је запала у финансијску зависност од свог великог суседа. Две милијарде франака инвестиране у аустроугарске железнице, банке, фабрике и државне папире од вредности биле су покривене маркама. Преко четири велике банке – “Дојче банк”, “Дрезднер банк”, “Дисконто- гезелшафт” и “Дармштетер банк”, немачке инвестиције у Аустро-Угарској биле су 1914. године 50% веће од француских, иако је Француска све до 1903. године била главни ипвеститор у Аустро-Угарској.
У склопу опште политике продирања на Исток, балканске земље су постале подручје увоза и улагања немачког капитала, пре свега зајмовног и трговинског. Од 1876. до 1906. године Србија је закључила 23 зајма. У 11 зајмова учествовала је Немачка; са уделом од око 200 милиона динара она је долазила на друго место, одмах после Француске. Представник немачког капитала у свим зајмовима Србије до 1909. године било је Берлинско трговачко друштво (Берлинер Ханделсгезелшафт). Ова је банка имала монополистички положај у пословању са Србијом, имала је увид у целокуппу привреду Србије и финансијску политику српске владе; утицала је на развој државних финансија, планове индустрије и смер немачке трговине према Србији.
После 1900. године немачки капитал постаје један од водећих иностраних капитала у Бугарској, како на подручју банкарства, тако и у свим другим областима где је улаган: у државним зајмовима, градњи железница и путева, извођењу јавних радова итд. Нагли развитак индустрије појачао је тежње немачких индустријалаца да за своје производе обезбеде балканско тржиште. Спољнотрговински биланс Немачке са балканским земљама брзо је напредовао, нарочито од почетка царинског рата. Док је 1888. године српски увоз из Немачке износио свега 4,20%, дотле се 1910. године попео на 41,3%. У истој години, трговина Немачке са Бугарском у оба правца износила је 49 милона златних лева, избивши на друго место у бугарској спољној трговини. Бугарски увоз из Немачке и Аустро-Угарске износио је 1912. године 44,55%, а из земаља Антанте свега 26,54%. У истој години 31,21% бугарског извоза одлазило је у Немачку и Аустро-Угарску, а у земље Антанте свега 15,55%. Немачки трговински капитал је нелојално искоришћавао сваку прилику, чак и на рачун савезничке Аустро-Угарске, да стекне нове позиције у балканским земљама. Тако је у време царинског рата измећу Аустро-Угарске и Србије искористио прилику да повећа свој извоз у Србију за преко 80% и заузме друго место у српском извозу и увозу. Готово све набавке српских железница пре балканских ратова биле су извршене код немачке индустрије. И извоз немачког капитала у Србију био је стављеи у службу пласирања немачке индустријске робе на српском тржишту. Слично је било са Румунијом, где је само у петролејској индустрији до 1907. године немачки капитал достигао суму од 74 милиона франака. Експанзија немачког капитала на Балкану вршена је и посредно, преко Аустро-Угарске, у којој су били уложени крупни немачки капитали.
Пошто су створили услови да “мирним” путем претворе Турску у “своју Индију”, немачки империјалисти су предузели улогу заштитника status quo-а на Балкану, пружајући помоћ и подршку трулом турском систему, који је био кочница сваком прогресивном друштвено-економском кретању на Балкану. С друге стране, они су међу слободним балканским државама распаљивали шовинизам и националну мржњу, јер су ове државе, уједињене у Балканском савезу, могле постати велика препрека немачкој империјалистичкој експанзији према истоку. Сматрајући да ће се предстојећи раг против Русије неминовно претворити у рат против Словена уопште, у расно разрачунавање Германа и Словена, немачки владајући кругови, са Виљемом II на челу, оштро су се супротстављали зближењу балканских словенских држава под окриљем Русије. Зато су са гледишта немачке дипломатије неслоге, па чак и оружани сукоби између балканских држава, биле пожељне. Говорећи о политици немачког империјализма на Балкану, Георги Димитров је истицао да је он кроз целу новију политичку историју гурао бугарску спољну политику у службу “Drang nach Osten”, да је то била политика распаљивања “непријатељства измећу Бугарске и њених суседа, политика супротстављања Бугарске њеној ослободитељици – великој Русији; да је то било остваривање макијавелистичког принципа пруских барона и јункера, подели па владај, (и да су) у томе циљу најшире коришћени великобугарски, великосрпски и великогрчки шовинизам, као и друга великодржавна шовинистичка струјања на Балкану…”
Противник сваког савеза балканских држава који не би био у њеној служби, немачка дипломатија је са аустро- угарском дипломатијом упорно радила на разбијању тек створеног Балканског савеза. Иако су и једна и друга савезница настојале да на Балкану створе нов савез у њиховој служби, ипак је измећу руководилаца немачке и аустроугарске спољне политике постојало извесних разлика: док је за немачку дипломатију било свеједно која ће држава, преласком на страну аустро-немачког блока, извршити улогу гробара балканског савеза, аустроугарска је дипломатија по сваку цену желела да то буде Бугарска, а да се Србија, због југословенских покрајина у монархији, ослаби и уништи. Немачки цар Виљем II није био вољан да подржава аустроугарске планове о територијалном проширењу Бугарске на рачун Грчке, због породичних веза са грчком династијом (његова сестра Софија била је грчка краљица), као и због отвореног противљења Румуније (коју је Немачка желела да задржи у Тројном савезу) сувише великом територијалном проширењу Бугарске. Одговарајући на захтев аустроугарског министра спољних послова грофа Берхтолда да Немачка подржи аустроугарску комбинацију да се Бугарској, за евентуално уступање Силистрије Румунији, обезбеди Солун, немачки државни секретар за иностране послове фон Јагов је, 3. марта 1913. године, писао: “Ми можемо да мирно посматрамо како се Бугарска и Грчка расправљају коме ће припасти Солун, односно како ће се посвађати. Поседовање Солуна биће једна од многих јабука раздора која ће већ сада постојећу латенту несагласност и ривалитет у Балканском савезу довести до експлозије или која ће морати да изазове бар знатнија нерасположења и касније трвења мећу члановима овога савеза”, то је управо и био циљ немачке политике на Балкану. Суштину ове политике још је рељефније изразио немачки канцелар Бетман Холвег у изјави датој 6. јула 1913. године грофу Берхтолду: “Нико не зна како ће се завршити рат између Србије и Бугарске, али једно је чињеница – било да која страна изађе као победиик из рата, оба ће народа изаћи ослабљена и мрзиће један другога”. Основни циљ немачке дипломатије био је, дакле, да пре отпочињања оружаног обрачуна за нову поделу света, разбијање Балканског савеза, јер његове војничке могућности, у конкретној констелацији снага у Европи, нису биле за потцењивање.