Извор: Други балкански рат 1913, књига прва, Саво Скоко
Енглески капитал је имао јаке позиције у привреди и финансијама балканских земаља, пре свега Турске. И поред оштре конкуренције Немачке и Француске, Енглеска је све до почетка Првог светског рата задржала највећи удео у турској трговини. Године 1910, на пример 35°/о целокупног турског увоза отпало је на Енглеску. Њој је припадало прво место у турском увозу текстилних производа и угља. Енглеска трговачка друштва имала су водећи положај у трговини теписима, нафтом, сувим смоквама и другом робом, као и концесије за превоз робе на железничкој прузи Багдад-Бакубој и на језерима Бејшехир и Егзидир. “Евфрат енд Тигрист стим невигеишен Кенпени” имала је главну улогу у транспорту робе између Багдада и Басре. Од свих бродова који су 1910. године стизали у Басру, 96% су били својина енглеских трговачких фирми, у чијим се рукама налазио монопол за превоз робе на Тигру и Еуфрату, на Шател-Арабу и њиховим притокама и каналима.” “Англо-персијска компанија” и компанија “Шел” располагале су са 75% акција “Турске петролејске компаније”, која је имала монополистички положај у Турској. Енглески концерни експлоатисали су железничку пругу Смирна-Ајдин и богата налазишта руде у вилајету Ајдин. У њиховим рукама налазила су се највећа предузећа за прераду памука у Мерсини, затим складишта за продају техничког материјала и машинске опреме у Бејруту, Алепу и Багдаду, концесије за прераду оловне руде у близини Дарданела, за проширење пристаништа у Трапезунту и Самсуну итд. Енглески капиталисти посебно су били заинтересовани за подручје уз Персијски залив, где је требало да изаће Багдадска железница. Да би проширила свој протекторат над овим изузетно значајним подручјем, енглеска влада је “припремала терен” за његово отцепљење од Турске. Она је, фебруара 1914. године, успела да од Порте добије концесију за изградњу завршног дела багдадске железнице од Басре до Персијског залива. Упоредо са експанзијом капитала ишла је инфилтрација његових представника у турски државни апарат. Велики број Енглеза радио је у разним турским министарствима у својству саветника. Овим и разним другим каналима енглески капиталисти систематски су црпли природна богатства заостале Турске.
И у другим балканским земљама, нарочито у Србији и Грчкој, енглески капитал је постепено заузимао све јаче позиције. Искористивши прилику коју му је пружио царински рат, енглески капитал је почео све јаче да продире у трговину Србије. Већ 1907. године увоз из Енглеске, у поређењу са 1906. годином, порастао је више од два пута. Енглеска је заузела треће место у српској увозној трговини (одмах после Аустро-Угарске и Немачке). Осим тога, енглески капитал се јаче ангажовао у српском рударству и почео озбиљио да се интересује за друге области. У том циљу основан је Синдикат за изградњу железница, који је био заинтересован за радове на изградњи јадранске железнице, и Англо-балкански синдикат, чија су правила предвиђала широку мрежу послова у Србији: инвестициона улагања, изградњу железница, експлоатацуију рудника, јавне радове итд. У исто време покушавано је оснивање англо-српске трговачке банке и једне англо-српске трговинске коморе, али без резултата. Увоз енглеске робе у Грчку и Албанију такође се налазио у сталном порасту. У Лондону је био образован нарочити Балкански комитет, са браћом Бегстон на челу, који је привидно радио за аутономију Македоније, а у ствари се борио да ојача и обезбеди продирање енглеског капитала на ово подручје.
Све док је енглески капитал у Турској био доминантан, Британија је у “источном питању” водила традиционалну политику одржавања Турске на основу “опште европске равнотеже”. Захваљујући таквој политици, Турска је продужавала свој век у Европи. Енглеска дипломатија је у почетку сматрала да је против руског продирања у Малу Азију и на мореузе, од кога се она нарочито плашила, немачка баријера ефикаснија од оронуле турске империје. Зато се одлучно противила идеји руске дипломатије о стварању једне снажне словенске државе на Балкану под руским покровитељством, свесна да је разједињеност балканских држава омогућавала одржавање и опстанак феудалне Турске на Балкану. Мећутим, – будући да се енглеско-немачко супарништво све више заоштравало, да је агресивни немачки империјализам најјаче угрожавао енглески капитал у Турској преотимајући му мирним путем једну по једну позицију, да је изградњом Багдадске железнице добио могућност да угрози Суецки канал као најпогоднију везу Енглеске са Индијом, а затим и британске поседе у источној и централној Африци, – у енглеским владајућим круговима све је више сазревало мишљење “да Полумесец мора да се губи у Азију, а да се његова европска заоставштина има разделити народима са полуострва”. Пошто је у конкурентској борби с Немачком све више потискивана из Турске, Енглеска пребацује тежиште своје политике на балканске државе. Ово је дошло до изражаја после потписивања споразума са Русијом 1907. године и анексионе кризе, а нарочито када је у Цариграду преузела власт прогермански настројена младотурска гарнитура. У Енглеској је анексија Босне и Хејјцеговине схваћена као нов корак у реализацији империјалистичких планова “Drang nach Osten”. Због тога су тада у енглеској штампи први пут изнета мишљења, која је делио и енглески министар иностраних послова Едвард Греј: да треба образовати балкански савез као брану даљем аустроугарском продирању на Балкан. Енглеска дипломатија је због тога радила на стварању таквог балканског савеза који би представљао брану немачко-аустријској експанзији на исток, а у исто мреме бранио Цариград и мореузе од Русије. Познајући амбиције Фердинанда Кобурга, његове тежње да влада Цариградом и мореузима, као и супротности његове и руске политике у овом питању, енглеска дипломатија је рачунала да би такву улогу могао одиграти Балкански савез који је стваран 1912. године. Због тога се она посебно ангажовала на увлачењу Грчке у Балкански савез, да би преко ње остваривала свој непосреднији утицај на овај савез и уједно спречила да се он претвори у оружје руске балканске политике на штету политичких, економских и војностратегијских интереса Енглеске у источном Средоземљу. У Енглеској се такође озбиљно рачунало са војним потенцијалом Балканског савеза у предстојећем обрачуну са Централним силама. Отуда је разумљива значајна улога која је у стварању Балканског савеза одиграла енглеска дипломатија, пре свега њен опуномоћени министар у Бугарској Бакс Ајронсајд и дописник лондонског “Тајмса” за Балканско полуострво Баучер. Основано је претпоставити да је иза њих стајала енглеска влада која је званично саветовала уздржљивост, јер није желела да учини ниједан корак којим би се могла замерити Порти. О томе је 4. октобра 1912. француски амбасадор у Лондону Камбон писао својој влади: “Британски кабинет неће се придружити мерама непријатним Порти. Он страхује од расположења 75 милиона муслимана у Индији, који су најлојалнији мећу енглеским поданицима у Индији и чија је верност најсигурније јемство против инијског национализма”. Због тога се Енглеска 1912. године залагала за очување status quo-а на Балкану. Међутим, после неочекивано брзих и великих победа балканских савезника над Турском, она се придружила Русији и Француској, признала територијалне тековине Балканског савеза и, насупрот политици аустро-немачког блока, залагала се за његов опстанак и учвршћење, настојећи при том да онемогући руски утицај у Балканском савезу, с једне, и очува и учврсти енглеско-руске односе, с друге стране.