Извор: Други балкански рат 1913, књига прва, Саво Скоко
После потписивања Лондонског мировног уговора супротности између балканских савезника око поделе Македоније ушле су у акутну фазу. Србија, Бугарска и Грчка ужурбано су се припремале за нов међусобан рат који је имао да реши питање којој од њих ће припасти Македонија, а тиме и хегемонија на Балканском полуострву. Балканским народима је, међутим, мир био преко потребан како због заморености од рата, тако и због великих људских и материјалних жртава. У првом балканском рату Србија је мобилисала 402.000 људи и близу 150.000 грла стоке, Бугарска преко 500.000 људи, Грчка 150.000 и Црна Гора 45.000 људи. Од тога је Србија изгубила 22.000 (погинулих или умрлих од разних болести), Бугарска око 35.000, Црна Гора 9.438. Губици Грчке били су такоће велики. Поред тога, све наведене балканске земље имале су десетине хиљада рањених, мећу којима велики проценат инвалида, које је рат учинио неспособним за привређивање. Према статистичким подацима које је објавила београдска “Самоуправа”, број инвалида у појединим земљама био је следећи: у Србији 21.000, Бугарској 40.000, Црној Гори 8.000 и Грчкој 6.000. Услед максималног напрезања у рату против Турске, положај народних маса у свим балканским земљама нагло се погоршао. Ратни трошкови били су огромни. Према подацима које је објавила Карнеџијева мећународна комисија, на основу званичних захтева за ратну одштету које су балканске државе доставиле финансијској комисији у Паризу, први балкански рат је коштао:
Бугарску – 1,312,645.448 франака
Србију – 590,815.500 франака
Грчку – 467,158.014 франака
Црну Гору – 103.131.100 франака
Ове огромне суме, сигурно нешто увеличане, прибављене су, једним делом, од народних маса путем нових пореских оптерећења, али је највећи део узет аконто од страних банака у Паризу и Лондону: 1800 милиона динара. Државни дугови у свим балканским земљама рапидно су расли. Тако, на пример, државни дуг Србије порастао је за око 500 милиона франака: од 659 милиона пре почетка рата на 1.059 милиона после његовог завршетка; државни дуг Бугарске – за око 395 милиона франака, тако да је 1. маја 1913. године достигао цифру од 1,083,289.791 франака. Слична ситуација била је и у другим балканским земљама. Европске капиталистичке компаније су тешку финансијску ситуацију у балканским државама бездушно искоришћавале за увећавање својих профита. Зајмови су најчешће били повезани са врло тешким условима и империјалистичким плановима њихових давалаца. Рат против Турске, који је трајао осам месеци, исцрпео је привредне снаге малих и неразвијених балканских земаља. Због недостатка радне снаге и теглеће и товарне стоке, сетва и жетва су обављене са закашњењем, што је изазвало знатне материјалне штете. Балкански рат је одвукао са поља и из фабрика скоро сву мушку радну снагу; од укупно 2,945.950 становника Србија је мобилисала преко 400.000, Бугарска од укупно 4,329.108 становника – преко 500.000, Грчка од укупно 2,632.000 становника – Преко 150.000 и Црна Гора од 258.000 становника – преко 45.000 људи. Фабриканти су упошљавали жене и децу, којима су плаћали двоструко мање наднице. Трговци су такоће искористили прилику да подизањем цена увећају своје профите. Услед тога, куповна моћ народних маса осетно је пала, што је изазвало застој у занатској и индустријској производњи. Животни стандард у свим балканским земљама нагло је падао. Нови рат, који су припремале балканске монархије претио је новим страдањима и патњама. Због тога се у свим балканским земљама јавља покрет против рата. Прогресивне друштвене снаге, пре свега Српска социјалдемократска партија и бугарска Партија тесних социјалиста, одлучно су захтевале да се изврши безусловна демобилизација и спречи братоубилачки рат. Владајући кругови се, мећутим, на то нису обзирали, већ су убрзавали припреме за рат.
Покушаји руске дипломатије да спасе Балкански савез
Руска дипломатија, и поред свих дотадашњих неуспеха, није губила наду, већ је и даље улагала крајње напоре да спречи мећусавезнички рат и спасе Балкански савез. У томе ју је подржавала француска дипломатија, која је сматрала да би разбијањем Балканског савеза, преласком Бугарске на страну Тројног савеза, био поремећен однос снага у Европи на штету Антанте. Осим тога, француски зеленаши су стрепели за судбину свога капитала уложеног у балканске земље, јер би се рат водио измећу њихових дужника и, у сваком случају, њихов привилеговани, па чак и монополистички, положај у многим областима финансијског и привредног живота балканских земаља био би угрожен, нарочито у побеђеној земљи. Енглеска влада је такоће желела да се очува Балкански савез, али је настојала да се, што је могуће више, уздржи од активног мешања у спорове мећу балканским државама, да се не би замерила ниједној од њих. Када је француски посланик у Лондону Камбон, 2. јуна 1913. године, саопштио Греју жељу руске владе да се препоручи балканским савезницима да се обрате Антанти за посредовање, Греј је одговорио да је много бољи план руске владе о састанку четворице балканских премијера у Петрограду, па тек уколико то не успе, несугласице у Балканском савезу треба да буду ствар великих сила. Немачка дипломатија се такоће декларативно изјаснила против мешања великих сила у спорове балканских савезника. Међутим, српски посланик у Берлину Богићевић јавио је 30. маја у Београд да би аустријски и немачки кругови “са задовољством гледали на распад Балканског савеза” и да ће Аустро-Угарска енергично помагати Бугарску јер не сме дозволити да Србија још више ојача. И доиста, аустроугарска и немачка дипломатија се активно мешала у односе измећу балканских савезника, подстичући Бугарску на агресију против Србије и Грчке. Када је, крајем априла 1913. године, Француска дала иницијативу “да велике силе изјаве да се неће мешати у евентуалне размирице измећу балканских држава изузев ако би били погођени њихови посебни интереси”, аустроугарска влада је заузела негативан став према овом француском предлогу, јер је “чврсто стајала на становишту да је за све територијалне промене на Балкану потребна њена сагласност”. Немачка дипломатија, мада не тако активно као аустроугарска, такође је балканске савезнице подстицала на размирице. Примајући вести о несугласицама у Балканском савезу Виљем II није крио своју злурадост: на једном извештају свога посланика из Петрограда, у коме се говорило о тим несугласицама, он је написао: “Ако тај словенски монструм цркне, рат међу балканским Словенима нанеће тежак ударац панславизму”.
Владајући кругови у балканским земљама нису се, међутим, обзирали ни на протесте свога народа, ни на упозорења дипломатије Тројног споразума, већ су тврдоглаво срљали у нови рат. И поред озбиљног упозорења на опасност од Турске и Румуније у случају сукоба са својим савезницима, Гешов је, сутрадан после потписивања Лондонског мира, упозорио Петроград да више нема ни формалних разлога да се одлаже уступање области које држи српска војска, а које су по уговору припале Бугарској. У противном – истицао је он – “Бугарска ће се сама постарати да заштити оно што је неопходан услов њеног политичког постојања”. Српска и грчка влада, као што смо видели, потписале су 1. јуна Уговор о савезу уперен против Бугарске, упркос упозорењу руске владе на погубне последице такве политике. Једини позитиван резултат настојања руске дипломатије на мирољубивом решењу спорова између балканских савезника био је састанак председника српске и бугарске владе, Пашића и Гешова, 1. јуна 1913. Године у Цариброду. Иницијативу за овај састанак дао је Гешов, који се показао знатно попустљивији од Пашића; прихватајући принцип преговора учетворо, који је бугарска влада пре тога енергично одбацивала, он је омогућио да се постигне начелна сагласност о састанку четворице балканских премијера у Солуну, на коме би они покушали да споразумно реше сва спорна питања; а уколико им то не би пошло за руком ишли би у Петроград, где би њиховим седницама председавао Сазонов.
Поздрављајући састанак Пашића и Гешова, Сазонов је упорно инсистирао да се одржи нов састанак измећу Гешова и Венизелоса у циљу отпочињања непосредних преговора за упоредно решавање српско-бугарског и грчко-бугарског спора. У случају да непосредни преговори претрпе неуспех, Сазонов је “позивао председнике бугарског, српског и грчког министарског савета да се окупе у Петрограду ради одређивања, уз помоћ Русије, оних општих принципа који ће успоставити мир и консолидовати балкански савез”. У исто време, руска влада је обновила свој ранији предлог о једновременом смањењу оружаних снага балканских држава.
Ни ови нови кораци руске дипломатије нису дали никакве резултате. Сви савезнички премијери дали су начелну сагласност за састанак у Петрограду, али су га, на разне начине, вешто избегавали. Пашић је, на пример, изјавио да “у преговорима респективних премијера под руководством Русије види гаранцију за решење неспоразума и консолидацију балканског савеза”, али је упорно инсистирао да се пре тога одржи састанак у Солуну. Гешов је изјавио да он лично нема ништа против састанка у Петрограду, али претходно мора да добије сагласност колега у кабинету и краља. Коромилас се захвалио руској влади на овом кораку истичући, при томе, да је “састанак четворице премијера увек одговарао жељама грчке владе”.
Предлог руске владе о истовременој редукцији војних ефектива такоће је претрпео неуспех у свим балканским државама; српска и грчка влада су начелно прихватиле овај предлог, али су и даље наставиле убрзане припреме за рат; бугарска влада је овај предлог упутила на разматрање Врховној команди, која је 3. јуна одговорила да се “демобилизација може дозволити само под условом да Срби претходно евакуишу области које су по уговору припале Бугарској, или (пак), уз претходну гаранцију свих великих сила да ће Србија дословно извршити уговор”. Дан раније, генерал Савов је, по нарећењу краља Фердинанда, издао заповест број 234 и директиву број 22 о хитној концентрацији бугарске војске на српској и грчкој граници. Пошто је концентрација српске и грчке војске била већ завршена, учестали оружани инцидеити дуж демаркацпоне линије могли су да се свакога тренутка претворе у рат. У таквој критичној ситуацији, Иван Гешов је поднео оставку на положај председника бугарске владе, схвативши, изгледа, на крају да од рата са савезницима Бугарска не може очекивати ништа добро и да, због тога, међусавезничке спорове треба решити мирољубивим путем. Пошто та његова настојања нису прихваћена од Фердинанда Кобурга и његових сарадника, Гешов је био принућен да поднесе оставку. Нову коалициону владу, састављену од представника Народне, Прогресивне, Демократске, Либералне и Народно-либералне партије, образовао је Стојан Данев.
Оставку Гешова, као и његову попустљивост на царибродском састанку, владајући кругови у Србији оценили су као маневар који је имао за циљ добијање у времену да би се довршило пребацивање и концентрација трупа према Србији и Грчкој. Они најекстремнији, нарочито из редова вишег официрског кора – чији је утицај на спољну политику после првог балканског рата знатно порастао – и опозиције, енергично су захтевали од владе да се, пре концентрације бугарске војске, Бугарска ултиматумом присили да се одрекне спорне територије. “Пијемонт” је 2. јуна претећим тоном писао: “Ако г. Пашић пропусти и ову прилику и не прогласи благовремено уједињење ослобођених крајева, нека добро утуви да му овога пута неће поћи за руком да одговорност баци на друге, најмање на Русију. Ако српски народ и његов Пијемонт имају будућности, он неће моћи да избегне праведну казну”. Пашић је такоће сматрао да би оставка Гешова могла значити рушење свих мостова за мпрољубиво решење српско-бугарског спора. Он је, на пример, још пре него је оставка објављена, у разговору са француским послаником у Београду истакао “да би, ако Бугарска добије и најмање охрабрење у Букурешту или Цариграду, из тога произишао пад Гешова и долазак на власт војне групе (самим тим) би се сахранило свако мирољубиво решење српско-бугарског спора”. Због тога је 8. јуна одржао састанак са шефовима опозиционих партија, на коме је одлучено: да се у најкраћем року затражи одговор бугарске владе на последњу српску ноту о ревизији уговора и да, уколико одговор буде негативан, српска влада објави анексију спорних области. Начелник Врховне команде Радомир Путник је, као што смо видели, сматрао да Бугарску треба напасти пре него што изврши концентрацију и стратегијски развој трупа на српској граници.
У овим веома критичним тренуцима руска влада је чинила крајње напоре да спречи међусавезнички рат и сачува Балкански савез. На предлог њеног представника, Амбасадорска конференција у Лондону изгласала је 7. јуна резолуцију којом се позивају балканске земље да хитно приступе смањењу својих оружаних снага. Осмог јуна опуномоћеници шест великих сила добили су налог да, у томе циљу, учине енергичан колективан демарш у Београду, Софији и Атини. Аустроугарски посланик у Софији одбио је, међутим, да се придружи осталим посланицима и ако је његов колега у Београду без икаквих ограда пристао на тај корак. Због тога је демарш у Софији морао бити одгођен. Истога дана руски цар Никола II упутио је идентичне телеграме краљевима Србије и Бугарске, Петру и Фердинанду: подсећао их је на уговором примљену обавезу да решавање сваког неспоразума (у погледу примене и тумачења уговора и конвенција са њим у вези) повере Русији и позивао их да прихвате руску арбитражу, скренувши им истовремено пажњу да ће она страна која би прва отпочела братоубилачки рат сносити тешку одговорност “пред словенском ствари”.
Обавештена о овоме кораку руске дипломатије и о намери српске владе да објави анексију спорне територије, француска влада је ставила у задатак својим посланицима у Београду и Атини да хитно и енергично саветују Пашићу и Венизелосу да одустану од намераване анексије јер би она парализовала велике напоре које у томе тренутку чини Русија да спречи међусавезнички рат. Француски дипломати су упорно истицали да је боље свако друге решење него рат и саветовали Београду, Софији и Атини да неодложно прихвате безусловну арбитражу Русије. Србима су говорили да ће, уколико раскину савез са Бугарском, коме дугују све своје успехе, неповратно изгубити симпатије светског јавног мнења, а у исто време упозоравали Бугаре да ће, у случају разбијања Балканског савеза, морати плаћати рачуне и Србима и Грцима и Румунима. Енглеска влада је поручила Београду да би било веома пожељно да четири балканска премијера иду у Петроград и да се подвргну руској арбитражи. “Ако се не избегне рат измећу савезника” – истицао је Греј — “није сигурно да ће све велике силе задржати став немешања који је до сада примењиван; питање Санџака и остала слична питања могу се поново покренути и Србија може изгубити оно што је до сада добила као плодове победе”.
Став аустроугарске и немачке дипломатије био је, међутим, друкчији. Уплашена да би најновији корак руске дипломатије могао довести до мирољубивог решења међусавезничког спора и до очувања и учвршћења Балканског савеза, она је реаговала изјавом председника мађарске владе грофа Тисе; да су балканске државе доиста независне државе и да, ако то желе, могу изабрати и рат за решавање својих спорова. Она је, поред тога, преко својих дипломатских представника, ставила до знања великим силама да не може допустити “да се самој Русији препусти брига око решавања српско-бугарског спора”, јер се ту, наводно, ради о питању балканске равнотеже, у коме је Аустро-Угарска животно заинтересована, и да зато не може пристати да се, без њеног пристанка, Србија знатније повећа. Немачки цар Виљем II такоће није одобравао покушај руске владе да арбитражом реши српско-бугарски спор, али је сматрао да је најбоље сачекати резултате руске арбитраже, који ће сасвим сигурно једну од балканских Земаља учинити незадовољном, па чак и увређеном, и на тај начин олакшати Тројном савезу да ту земљу привуче на своју страну и тако разбије Балкански савез. Као што се види, ни немачка дипломатија никако није желела мирољубиво решење балканске кризе.
Тако је и последње, најјаче, средство руске дипломатије да спречи међусавезнички рат и очува Балкански савез остало без успеха. Српски и бугарски владајући кругови нису могли да се издигну изнад својих усконационалних и династичких интереса, већ су упорно остајали при својој завојевачкој политици према Македонији, која је водила у рат. Одговарајући, 11. јуна, на телеграм руског императора, краљ Петар је посебно наглашавао да главни узроци свих тешкоћа тадашњег тренутка леже у томе што Бугарска упорно остаје при захтеву да се тачно изврши параграф Уговора о савезу који се односи на питање разграничења, а при том не показује никакво разумевање за огромне жртве које је Србија поднела да би Балканском савезу осигурала плодове његових победа; одрекла се јадранског обалског подручја, примила на себе цео терет војних операција у Македонији, што је захтевало удвостручење њених напора, упутила под Једерене, у помоћ Бугарима, две своје дивизије и опсадну артиљерију. Истичући да су се сви српски политичари и све политичке странке у земљи једногласно изјаснили да треба успоставити заједничку границу са Грчком и не допустити да се Бугарска граничи са Албанијом, јер би се, наводно, у противном случају Србија, у погледу своје привредне и политичке независности, нашла у горем положају него пре рата, – он је поново инсистирао на ревизији српско-бугарског уговора. У свом одговору, који је упутио истога дана, Фердинанд Кобург је сву кривицу и одговорност за евентуални братоубилачки рат сваљивао на Србију, подвлачећи да он и његова влада не могу да иду против једнодушног осећања гнева који, наводно, код целог бугарског народа изазивају покушаји Србије и Грчке да му одузму плодове његових напора и победа. Стављајући до знања руском императору да “Бугарска има права на Македонију, али (да) то није њено једино право, (већ да) она има неотућиве обавезе према њеном становништву које је увек било и жели по сваку цену да остане бугарско”, Фердинанд је недвосмислено отказао планирани састанак балканских премијера.