Извор: Други балкански рат 1913, књига прва, Саво Скоко
Прве велике битке у балканском рату показале су не само снагу и високе ратничке квалитете српске, црногорске, бугарске и грчке војске, већ и дубоке унутрашње слабости Балканског савеза, јер чим су војнички успеси поставили на дневни ред питање поделе ослобоћених земаља, на његовој згради су се појавиле опасне пукотине. Преокупирани себичним тежњама за даљим ширењем својих националних територија без обзира на етничке границе, владајући кругови балканских земаља нису знали да подреде уске националне интересе историјском тренутку и наставе рад на консолидацији Балканског савеза и његовом проширењу у политичком, економском и културном домену, у циљу остварења потпуног политичког и економског ослобоћења Балкана од европских империјалистичких сила и доследног спровоћења у живот девизе “Балкан балканским народима”. Напротив, балканске монархије су кренуле путем разбијања Балканског савеза, поново оживљавајући мећусобна трвења и обрачунавања око поделе Македоније, не водећи при том рачуна о жељама и тежњама македонског народа који је допринео победи савезничког оружја над Турском. Јер, према непотпуним подацима, на територији Македоније и у области Једрена организовано је дејствовало 90 македонских добровољачких чета, које су успешним диверзантским акцијама у позадини турске војске помагале војне операције балканских савезника. Само у три добро организоване и вешто постављене заседе у рејону Кичева и Ресна македонски добровољци су заробили преко 800 турских војника, што говори о ширини и замаху те акције. Македонски четници и добровољци узели су учешћа у заузимању Куманова, Скопља, Велеса, Прилепа, Битоља, Ресна, Костура, Џумаје, Фере, Сереза, Солуна, Струмице, Булаира, Родоста, Киркилиса, Луле-Бургаса, Чаталџе и Једрена. Још пре почетка рата они су држали у својим рукама многе планинске превоје и клисуре одакле су вршили диверзантске акције против турске војске и полиције. Мећутим, тежећи за превлашћу на Балкану владајући кругови балканских земаља не само што нису водили рачуна о жељама, правима и интересима македонског и других народа, већ нису могли реално да сагледају ни своје сопствене интересе.
Пошто приликом склапања бугарско – грчког Уговора о савезу за одбрану, маја 1912. године, није извршено разграничење у јужној Македонији и пошто су обе претендовале на ту област и сматрале да ће све оне територије које падну под власт друге “бити за навек изгубљене”, измећу две “савезнице” су се у самом почетку рата појавиле оштре противречности око поделе ове области. Грчка влада, полажући право на јужну и југоисточну Македонију и на део западне Тракије са градовима Солуном, Кавалом, Драмом, Серезом, Флорином и Битољом, чим је почео рат измећу Црне Горе и Турске, поставила је питање о подели будућих територијалних добити. Већ 26. октобра 1912. године она се обратила бугарској влади са захтевом “да се донесе одлука о анексији до тада окупираних области”, а 3. новембра доставила јој је и свој први писмени пројект за поделу Македоније, према коме је река Места била означена као граница измећу Грчке и Бугарске у Македонији. Захтеви грчке владе запрепастили су бугарске владајуће кругове, који су претендовали на Солун и Битољ, самим тим и на железничку пругу Битољ-Солун, са периферним територијама на југозападу и свим територијама на североистоку до Шар-планине. Због тога је Гешов упорно инсистирао код своје Врховне команде да бугарска војска што пре уће у Солун и тако предухитри Грке.
Одлучно одбијајући да грчки пројект прими као основу за дискусију о разграничењу, Гешов је изјавио да је он на њега учинио “поражавајући утисак” и да је “крајње револтирао цара и владу.”
Измећу грчких и бугарских претензија постојале су такве разлике да су од самог почетка искључивале могућност споразумевања и представљале озбиљну опасност за даље јединство Балканског савеза. Српски посланик у Атини Бошковић, још 5. новембра 1912. године, с правом је констатовао у свом извештају да питање разграничења измећу Грчке и Бугарске у Македонији и Тракији крије у себи опасност по савезничку солидарност. Дан раније, Некљудов је обавестио Сазонова да питање територијалне поделе измећу Бугарске и Грчке, нерегулисано њиховим споразумом, може довести до опасних трвења мећу савезницима. И заиста, на ослобоћеним територијама поново је отпочело обрачунавање измећу егзархиста и патријаршиста, измећу грчких и бугарских свештеника и учитеља, праћено новим оживљавањем акције комитских и андартских чета. Први инцидент измећу грчке и бугарске војске догодио се 9. новембра приликом уласка бугарских трупа у Солун “упркос троструком упозорењу од стране Грка да је Солун већ у њиховим рукама”. Пошто је први грчки предлог о разграничењу са Бугарском остао без одговора, грчка влада је затражила од бугарске владе да поднесе свој противпредлог, истичући да је наступио “последњи час за споразумевање”. У исто време, преко отправника послова свога посланства у Петрограду, замолила је руску владу да убеди Бугарску “у потребу лојалног објашњења у питању пријатељског разграничења да би се учинио крај неодређеној ситуацији бременитој опасним компликацијама” и тражила од српске владе да се прими посредовања у грчко-бугарским преговорима и да уложи сав свој утицај у циљу даљег одржавања пуне солидарности међу балканским савезницима. Избегавајући директан одговор на грчки захтев, бугарска влада је истакла принцип пропорционалности према коме се подела територија имала извршити у сразмери са поднетим људским и материјалним жртвама сваког савезника, ставивши свој противпредлог у зависност од бугарских освајања на истоку.
Руска влада је сматрала да се трајан мир на Балкану може осигурати једино путем пријатељске и мирољубиве поделе територија одузетих од Турске измећу балканских савезника и у томе циљу је, још 3. новембра, упутила циркуларну депешу руским дипломатским представницима на страни. Обавештена о озбиљним несугласицама измећу Бугарске и Грчке око Солуна и измећу Србије и Црне Горе око Ђаковице, она је 17. новембра саветовала балканским савезницима да избегавају и најмање мећусобне сукобе, а 1. децембра је саветовала бугарској влади да што пре оконча неспоразуме са Грчком, који су толико опасни за све савезнике. У исто време Сазонов је упозорио отправника послова грчког посланства у Петрограду “да се Бугари колебају да отпочну преговоре с Грцима, зазирући од њихових претераних претензија”. Пошто се уверила да није могућ директан споразум измећу грчке и бугарске владе, руска влада је изјавила да је најбоље да се, после склапања мира са Турском, грчко-бугарски спор преда на решење шефовима држава Тројног споразума. У ствари, идеја о арбитражи Антанте у грчко-бугарском спору потекла је од грчке владе, која је у томе смислу учинила и званичан предлог бугарској влади 1. децембра 1912. године а у исто време затражила подршку великих сила. Почетком децембра и бугарска влада је затражила подршку Русије, изражавајући истовремено жаљење што се Грци обраћају великим силама ради решавања унутрашњих спорова мећу балканским савезницима.
Грчко-бугарски односи су се и даље заоштравали. Председник Народног собрања Бугарске Данев је средином децембра изјавио руском посланику у Паризу Извољском “да се Бугарска ни у ком случају и низашто на свету неће одрећи Солуна”, да је то “за Бугарску животно питање и да бугарска влада због тога не може пристати да се оно изнесе на арбитражу”. Поседовање Солуна било је за бугарску буржоазију од изузетног политичког и економског значаја јер је он био центар њене вишегодишње акције у Македонији и излазна лука трансбалканске железничке магистрале. За бугарске владајуће кругове је било најнормалније да Солун остане у саставу свога природног залећа, које су они сматрали саставним делом своје територије. По њиховом мишљењу поседовање Солуна отворило би широке могућности за брзи економски развитак Бугарске и омогућило јој да загосподари Егејским морем и постане највећа поморска држава на Балканском полуострву. Посета краља Фердинанда Солуну, учињена у то време, била је јавна манифестација бугарских претензија на овај град. Грци су, мећутим, у питању Солуна били категорични. Подносећи Даневу, за време мировне конференције у Лондону, нови, измењени грчки предлог према коме би будућу границу измећу Бугарске и Грчке чинила река Струма (само је Правиште на левој обали Струме имало остати Грцима), председник грчке владе Венизелос је изјавио да ни грчка влада, ни грчки краљ ни у ком случају не би могли уступити Солун, због грчког јавног мнења, додајући уз то да би само арбитражни суд пријатељских великих сила могао друкчије одлучити. Данев је на овај нови грчки предлог лаконски одговорио: грчки захтеви су претерани. Очигледно, бугарска влада се одлучила на тактику одуговлачења спора, покушавајући да у мећувремену добије подршку великих сила у спору с Грчком.
Још почетком децембра Гешов је енглеском посланику у Софији казао да ће се бугарска влада наћи у веома тешком положају пред јавним мнењем у случају да Бугарска не добије ниједан вилајетски центар приликом дефинитивне поделе освојених територија. Мећутим, ћутање бугарске владе изазвало је још веће подозрење код грчких владајућих кругова; министар спољних послова Коромилас изјавио је бугарском представнику у Атини 7. фебруара 1913. године: “Већ три месеца чекамо одговор г. Гешова, али он до сада није проговорио, олимпијски ћути, а (ми) од тога ћутања не очекујемо ништа добро”. И заиста, грчко-бугарски односи су се непрестано заоштравали. Српска влада је покушала да посредује у грчко-бугарском спору, али без успеха.
Страхујући да би спор око Солуна могао довести до отвореног сукоба измећу Бугарске и Грчке, руска влада је 21. децембра 1912. године, преко свога посланика у Софији, упознала бугарску владу да врши најозбиљнији притисак ма Турску да пристаие на мир, под условом да гранична линија буде повучена јужно од Једрена, и да, због тога, изражава наду “да ће бугарска влада умети да цени значај тако озбиљне подршке њеним интересима те да ће учинити неопходне уступке, како у односу на своје савезнике, тако и према Румунији. Полажемо нарочиту наду у то да питање Солуна неће довести до сукоба измећу Бугарске и Грчке”. Указујући, затим, на активност аустро-немачке дипломатије у циљу разбијања Балканског савеза, руска влада је упозорила: “Ако самољубљу софијске владе могу да ласкају неискрене љубазности њених лажних пријатеља, у нади да ће позавадити Бугаре с нама, Русија не може да изграђује своје односе према Словенству на таквим манирима. Наш нарочити положај ствара нам непријатну обавезу да упозоравамо све балканске државе на потребу узајамиих уступака. Сви ти разлози дају нам право да се надамо да ће глас Русије, у томе питању, добити дужну пажњу, утолико тиме што се наш јединствени циљ састоји у томе да помажемо свим балканским државама да постигну максималне резултате, водећи при томе рачуна да се задовоље легитимни узајамни интереси”. Мећутим, упозорења Русије нису утицала на бугарску владу, и грчко-бугарски односи западали су у све веће тешкоће, и то баш у време када је, после прекида мировних преговора у Лондону и настављања рата са Турском, солидарност измећу балканских савезника била најпотребнија.