Поражене у бици на Куманову, главне снаге ове армије су 24. октобра 1912. увече, незадрживо и у нереду, одступиле ка Скопљу и Велесу, остављајући главним српским снагама потпуно отворен правац за наступање у долину Вардара.
Процена команданта Вардарске армије да се на масиву Бабуне могу дуже зауставити српске снаге није била без основа, јер је земљиште пружало веома повољне услове за одбрану.
Обавештен да српске снаге продиру из села Дупјачана на југоисток, Зеки-паша је одлучио да 5. корпус повуче на положаје јужно од Прилепа, па је команданту овога корпуса наредио да с потребним снагама заузме положаје између манастира Тресковца (у рејону Златоврха) и (Марковог града у Прилепу) ради прихвата корпуса.
Сламање одбране турских снага на Бабуни још један је значајан успех српске 1. армије у остваривању циља овог ослободилачког рата, јер су овим поразом 5. армијског корпуса још више умањени изгледи турске Вардарске армије у одлучујућој бици за коју се припремала
После пораза код Куманова и Качаника, одступајући према Скопљу, делови Вардарске армије повлачили су се у таквој паници да су, без озбиљнијих тешкоћа и без притиска српских снага, пресецали штранге на запрегама, напуштали топове и бежали.
Растројене турске снаге одступале су претходних дана у нереду и нису биле у стању да пруже озбиљнији отпор српским трупама у наступању, иако су им се, како је већ истакнуто, нудили повољни узастопни положаји на простору од Гостивара до Кичева.
Ослобођењем Кичева, у исто време када и Прилепа, био је, у ствари, савладан појас тешко проходног планинског земљишта које је Вардарској армији пружало услове да задржавањем српских снага ствара време да се припреми за одлучујућу битку.
Пукови првог ешелона, штићени артиљеријом, наступали су преко откривеног поља у савршеном реду, не реметећи борбени поредак, иако их је турска артиљерија жестоко тукла ватром шрапнела.
Чим су уочили да турска заштитница одступа, пукови су, не чекајући наређење, прешли у гоњење. Фронтално дејство пукова Дринске дивизије I било је комбиновано с покушајем паралелног гоњења од стране пукова Моравске и Коњичке дивизије.
Према томе, одлука о задржавању снага у висини Прилепа указује на то да командант армије није био у току збивања на бојишту, и да због тога та одлука објективно није могла бити у складу с тактичко-оперативном ситуацијом на фронту.
Да би расветлила ситуацију у правцу Солуна, Врховна команда је још 31. октобра наредила Дунавској дивизији I да једним својим пуком заузме Демир-капију а коњицом настави извиђање турских снага што даље према Солуну, како би на основу тога могла одлучити о ангажовању неких дивизија 1. армије.
Пошто је после пораза у алиначком и кичевском боју дошло до дезорганизованог повлачења, турска команда није имала времена да среди јединице и организује одбрану на иначе погодним положајима на линији планина Дрвеник - Самарница - Бигла.
Одлучивши да Вардарска армија прихвати одсудну битку код Битоља, командант Западне војске је имао у виду кружну одбрану, мада борба у окружењу као најсложенији облик одбрамбених дејстава, захтева велику издржљивост и високу борбену вредност трупа, коју у том тренутку Вардарска армија није поседовала.
Првих дана новембра, после обилних снежних падавина, наишле су јаке кише, што је веома отежало покрете трупа раскаљаним путевима и потпуно искључило кретање артиљерије и коморе ван путева. Са друге стране, непрекидни покрети, вишедневне борбе на Бабуни и код Алинца и неуредио снабдевање исцрпили су и заморили трупе.
Командант армије и Врховна команда су уочавали значај дејства на том крилу, па је командант армије већ 11. новембра наредио Моравској дивизији II да коњицом, преко Гопеша, угрози комуникацију Битољ - Охрид, док је Врховна команда 13. новембра скренула пажњу команданту армије ,,да сви обзири налажу и упућују да се довољном снагом подупре наше десно крило".
Намера команданта армије да 14. новембра пређе у напад није могла бити остварена, јер тога дана није могла достићи одређену линију полазних положаја за напад Моравска дивизија II, као ни Тимочка дивизија II, која је била одређена у армијску резерву.
Пошто је померањем јединица српске 1. армије 15. новембра, дошло до сукоба са истуреним турским деловима, на правцу Облаковског виса, где су турске снаге биле одбачене, Зеки-паша је, схвативши значај овог гребена, још у току дана, како је већ истакнуто, одлучно реаговао захтевајући да се овај положај поседне јачим снагама.
Према армијској заповести за 16. новембар требало је да се трупе 1. армије задрже на заузетим положајима, утврде и максимално ангажују на извиђању земљишта и турских снага на одређеним правцима напада.
Шеснаестог новембра је требало да буде завршено формирање борбеног поретка армије за битку, јер је командант армије био одлучио да сутрадан, 17. новембра, предузме општи напад на фронт турске Вардарске армије.
Напад трупа 1. армије отпочео је, по кишовитом и прохладном времену, 17. новембра у 6 часова, изузев Моравске дивизије II коју су још у току ноћи и у рану зору нападале јаке турске снаге.
Дунавска дивизија I (без 8. пешадијског пука), супротно армијској заповести, отпочела је напад у две колоне. И пошто је десно турско крило било јако ослабљено, она је својим нападом неочекивано постигла изванредан ефекат.
Првог дана битке није се дејствовало сасвим по замисли и плану команданта 1. армије, јер је ојачана Моравска дивизија II била принуђена да остане у одбрани на облаковском масиву, одбијајући жестоке нападе надмоћних турских снага, подржаваних снажном ватром артиљерије.
На фронту Моравске дивизије II тежиште борби било је на десном крилу. Командант ове дивизије био је наредио да 1. и 3. пешадијски пук, са брдском батеријом Моравске дивизије I, предузму напад с линије Доленци - Лера - Облаковски вис - село Облаково, иако је пред својим фронтом имао надмоћне турске снаге које су првог дана битке биле у нападу.
На фронту левог крила Моравске дивизије I борбе су почеле око 7,30 часова и трајале целог дана. Турске снаге су са блиских одстојања обасипале положаје 2. пешадијског пука снажном фронталном ватром пешадије и митраљеза и бочном ватром артиљерије.
Пошто у наставку напада левим армијским крилом овога дана нису постигнути други резултати сем што је укочено наступање деснокрилне српске дивизије и сачуван одступни правац, а оценивши да је 7. корпус после пробоја његовог фронта разбијен и поражен, командант Вардарске армије је схватио да је изгубио битку.
Врховна команда је наредила да деснокрилна Моравска дивизија II остане на положајима према Ресну, да Коњичка и још једна, најближа, дивизија избију у висину Лерина и извиђањем на том одступном правцу открију намере непријатеља, да се остале дивизије помере напред, на положаје с којих могу обезбеђивати Битољ, и одмарају до даљег наређења.
Битољска операција обухвата дејства српске 1. армије против турске Вардарске армије од линије Скопље - Велес па до линије Ђевђелија - Дојран на југу и линије Лерин - Ресан на југозападу. Циљ операције је био да се туку главне снаге турске Западне војске и ослободи Македонија до поменуте линије на југу и југозападу.
