Заустављене јаком пешадијском и артиљеријском ватром на реци Беравици, српске трупе су коначно заузеле нападни борбени поредак, у очекивању резултата артиљеријске припреме јуриша. У припреми је учествовала целокупна артиљерија Дринске, Моравске и Коњичке дивизије, која је ватреним налетима тукла претежно пешадију на предњем крају алиначких положаја и турску артиљерију у дубини положаја. Међутим, због велике удаљености, резултат дејства артиљерије Моравске дивизије I сводио се на морални ефекат, док су се батерије Дринске дивизије пожртвовано биле пробиле иза саме пешадије и својом ефикасном ватром пружиле драгоцену и одлучујућу помоћ својој пешадији. Нарочито је ефикасно било дејство 1. дивизиона Дринског артиљеријског пука, који је прецизном ватром тукао једну турску батерију југозападно од Омета. Прочешљавајући, истовремено, земљиште по дубини, његова ватра је била, захватила пешадијске јединице које су штитиле артиљерију, а затим и резерве које су се налазиле по дубини положаја. Око 14 часова са батеријом 1. дивизиона поравнале су се и батерије 3. дивизиона, пошто су по други пут промениле ватрене положаје. Концентрисаиа је јака ватра по рејону Омета, Кобела, Галамника и северног гребена Цуцулина с циљем да се неутралишу турске снаге на предњем крају алиначких положаја и тиме припреми напад пешадије српских дивизија.
Користећи се ватром артиљерије, први је у напад прешао 6. пешадијски пук, енергично наступајући ка Омету, упркос снажној пешадијској и артиљеријској ватри турских делова. Његово десно крило је, грешком, било захваћено непрецизном ватром Моравског артиљеријског пука, који, због слабог осматрања артиљеријских старешина и због велике даљине гађања, није правовремено пренео ватру у дубину турске одбране.
Снажна ватра Дринског артиљеријског пука по турским положајима између Омета и Кобела неутралисала је турску пољску батерију на југоисточним падинама Омета и присилила турске пешадијске делове да се повуку из тог рејона, услед чега се и поменута пољска батерија, упрегавши топове, у касу повукла, док су њени заштитни пешадијски делови и резерва почели да се у нереду повлаче. Уочивши сву озбиљност ситуације и опасност да се паника пренесе и на остале делове, командант 5. корпуса је упутио свога начелника штаба да врати на положај пољску батерију и заустави повлачење пешадијских делова. Ипак је повлачење пољске батерије поколебало борбени морал турске пешадије. Стога се најпре, око 14,30 часова, растурио и у паници одступио 45. пук 15. дивизије, који се налазио у резерви дивизије.
У то време, док се 6. пешадијски пук приближавао јуришном одстојању и припремао да крене на јуриш, пукови Моравске дивизије I су прешли реку Беравицу и највећом брзином се приближавали турском левом крилу: 2. пешадијски пук на правцу Веселчана а 3. пук ка Галичанској рудини. Турски команданти су осмотрили колоне Моравске дивизије I југозападно од Кадиног Села и оценили да оне теже обухвату левог крила. Због тога су на ово крило, из батерије у резерви, упутили два топа. Али ватра ових топова није успорила наступање колона, мада их је присилила да се развију из еволуционог у борбени поредак.
Око 15 часова 6. пешадијски пук је пошао на јуриш, тежећи да што пре упадне у турски одбрамбени распоред. Међутим, 44. пук 15. дивизије није сачекао борбу прса у прса, већ је, притиснут дејством 6. пешадијског пука с фронта, угрожен маневром пукова Моравске дивизије I у леви бок и обасипан снажном артиљеријском ватром, био присиљен да се доста неуредно повуче с положаја лево од друма, без одобрења команданта дивизије, остављајући слабије снаге за непосредну заштиту извлачења из борбе. То је довело до деморалисања делова 43. пука ове турске дивизије који су се налазили у захвату друма и источно од њега, па је убрзо и тај пук почео да се извлачи из борбе. Пошто се још раније, у нереду, повукао и њен 45. пук, тиме је цела ова турска дивизија напустила положаје, повлачећи се друмом ка Битољу. Извлачење ове дивизије и њено одвајање од српских снага није вршено с наслоном на дивизијску резерву, јер је ова била у нереду одступила, већ је њен тактички прихват организовао командант корпуса помоћу дела корпусне резерве (5. стрељачки пук, две батерије из резерве и једна из 13. дивизије). Ове су снаге биле поселе положај од Црног камена (к. 731) па преко Алинаца на друм (линија дивизијских резерви), с којег су вршиле прихват јединица 15. дивизије, а нешто касније и 13. дивизије. У циљу непосредне заштите извлачења, из састава батаљона прве линије остављени су на предњем крају заштитни делови. Међутим, они нису успевали да ватром задржавају српске снаге. Ипак, испољивши највећу упорност, ови заштитни делови су смело пошли у сусрет 6. пешадијском пуку у тренутку његовог јуриша, али су, после кратке борбе прса у прса, српске снаге успеле да овладају Ометом. Њихово даље напредовање спречила је корпусна резерва с поменуте линије прихватаог положаја и тако обезбедила повлачење 15. дивизије. Пукови Моравске дивизије I, који су из Прилепског поља вршили обухват турског левог крила, гонили су ватром турске разбијене делове, који су се у групама повлачили. Пред њима се, према Чепигову, истовремено, без борбе, повукла и Самостална коњичка бригада, која је имала задатак да обезбеђује откривени леви бок турских снага у одбрани. Тако се турска коњица повукла и пре ступања у борбени додир с јединицама Моравске дивизије, не извршивши свој задатак.
За то време су напад 17. и 4. пешадијског пука зауставиле снаге 13. дивизије на јаким положајима Кобел – Галамник – Цуцулино, који су били брањени снажном артиљеријском и пешадијском ватром. Због тога је цео борбени поредак ових пукова привремено задржан на самој десној обали Беравице, одакле су турски положаји обасипани ватром целокупног наоружања. Да би развио успех и на овом правцу, командант дивизије је оценио да у борбу треба увести нове, свеже снаге. Пошто је у резерви имао само по један батаљон 4. и 5. пешадијског пука и пионирски полубатаљон, он је са десног крила, где су турски делови већ били потучени, пребацио на лево крило, у дивизијску резерву, још један пешадијски батаљон с циљем да одмах обнови резерву коју је намеравао да уведе у борбу.
Међутим, ослобођени ватре турских батерија које су одступиле с левог крила, 17. и 4. пешадијски пук су продужили напад, снажно подржавани ватром шест батерија Дринске дивизије I, залутале 1. батерије 1. моравског дивизиона с ватрених положаја из равнице источно од 3. дринског дивизиона и 2. коњичке батерије с ватрених положаја југозападно од с. Чумова. Батерије Моравског артиљеријског пука су се премештале с ватрених положаја, скрећући на правац Беровце – Омет. За то време су пукови Моравске дивизије I, у брзом наступању, били прешли Галичанску рудину и угрозили турски леви бок, док је претходнички пук Коњичке дивизије, око 15 часова, наступајући правцем Штавица – село Марул, био заузео гребен између триг. 1322 (Веслец) и к. 830 и, нападајући турске делове у рејону Комарчана, угрозио турски десни бок. У таквој ситуацији, а посебно због неуредног повлачења 15. низамске дивизије, командант турског 5. корпуса је одлучио да са алиначких положаја повуче и 13. низамску дивизију. Око 15,30 часова ова је дивизија, с наслоном на корпусну резерву почела да напушта положаје и организовано одступа правцем село Шелеверци – село Ерековци – мост на Црној реци. У циљу непосредне заштите извлачења, њен командант је на предњем крају оставио слабије стрељачке делове из састава пукова прве линије, са задатком да ватром задржавају српске снаге. Против ових турских заштитних делова водили су борбу 4. и 17. пешадијски пук. Потискујући их према положају турске заштитнице у висини Алинаца, 4. пук је заузео Кобел и наставио наступање ка Црном камену (к. 731), док је 17. пук заузео Галамник и гребен северно од Цуцулина. Батерије Дринског артиљеријског пука су заузеле ватрене положаје у рејону Омета и Кобела, одакле су успешно и непрекидно подржавале трупе које су продирале, савлађујући отпор турских заштитних делова у дубини алиначких одбрамбених положаја. Када је, око 16 часова, у дејство ступила и артиљерија Моравске дивизије I, масовна ватра артиљерије поново је снажно утицала на ток борби, јер је све дотле турска заштитница (5. стрељачки пук с три батерије) пружала снажан отпор и спречавала брзо напредовање српских снага, штитећи извлачење 5. корпуса, које се близу моста код села Тополчана било претворило у велики неред, пошто се комора била нагомилала дуж пута. Око 16,30 часова одступили су турски делови с Цуцулина, а затим, пред пад мрака, повукли су се и остали делови заштитнице с положаја у висини Алинаца.
Чим су уочили да турска заштитница одступа, пукови су, не чекајући наређење, прешли у гоњење. Фронтално дејство пукова Дринске дивизије I било је комбиновано с покушајем паралелног гоњења од стране пукова Моравске и Коњичке дивизије. Међутим, пукови Моравске дивизије I, пре свега 2. пешадијски пук, који је једини остао на одређеном правцу, и поред тога што су готово непрекидно трчали, нису успели да правовремено стигну у рејон моста на Црној реци, преко кога су се турске снаге повлачиле ка Битољу. Претходнички пук Коњичке дивизије је предузео гоњење паралелним правцем село Марул – село Канатларци – село Ерековци – мост на Црној реци, где је стигао око 18 часова, немоћан да ма шта озбиљније предузме, пошто је главнина Коњичке дивизије остала на преноћишту у селу Марулу а коњичка батерија, због изнурености коња, чак у селу Штавици. Због тога је овај коњички пук, да не би сам остао сувише истакнут, у 19 часова враћен на преноћиште у рејон коса између Марула и Канатлараца.
Пешадијски пукови Дринске дивизије I такође су прешли у тактичко гоњење покретом: 6. пук до Шишковца (к. 736), одакле је вршио гоњење ватром све до пада мрака; 5. пук у другом борбеном ешелону, позади 6. пука, избио је код Алинаца; 4. пук је продужио гоњење до Црног камена (к. 731), а 17. пук до Цуцулина (тт 885).
Када је пао мрак, престала је ватра на целом фронту. Српска артиљерија није успела да се премести на наредне положаје да би могла ватром да туче мост на Црној реци, где су се турске снаге биле нагомилале и отежа одступање. То је турским снагама омогућило да се у току ноћи неузнемиравано пребаце преко реке.
Тако је коначно завршен бој код Алинаца, у коме су српске јединице имале 142 погинула, 1.255 рањених и 151 несталог, при чему је Моравска дивизија I имала само 18 рањених, док је све остале губитке претрпела Дринска дивизија I.
Заморене јединице су заноћиле у следећем распореду:
Моравска дивизија I: 1. пешадијски пук јужно од Веселчана; 2. пешадијски пук на превоју изнад Веселчана; 3. пешадијски пук јужно од Алинаца, с једним батаљоном на предстражи; 16. пешадијски и артиљеријски пук у Беровцима; дивизијски коњички пук у Кадином Селу; Штаб дивизије у Галичанима.
Дринска дивизија I: 4. пешадијски пук код Шелевераца; 5. пешадијски пук код Алинца; 6. пешадијски пук јужно од Веселчана; 17. пешадијски пук у рејону Рувца и Цуцулина; артиљеријски коњички пук на коси источно од Веселчана; Штаб дивизије у Беровцима. Дрински коњички пук се налазио у саставу Коњичке дивизије.
Коњичка дивизија: 2. коњички пук на коси између Канатлараца и Марула; главнина дивизије (4. коњички пук и Дрински коњички пук) са Штабом дивизије у рејону Марула.
У току ноћи је падао снег, и положаји су осванули под дебелим снежним покривачем, што је отежавало одмор трупа.
Ни пртљажна и провијантска комора није ноћу успела да стигне до својих јединица, па војници нису добили храну.