Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига трећа, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Двадесет осмог марта су посланици великих сила у Цетињу саопштили црногорској влади одлуку конференције амбасадора о северној граници Албаније и захтев да Црна Гора и Србија дигну опсаду Скадра, што пре повуку своје снаге из Албаније и обезбеде заштиту албанског становништва које остане на њиховој територији. Заступник министра спољних послова Црне Горе Душан Вукотић изјавио је том приликом да ће влада накнадно дати писмен одговор на овај демарш сила, али је посланицима сам изјавио да никаквог прекида непријатељства не може бити док још траје рат. Сем тога, он је нагласио да су силе прокламовале неутралност, па су овакви њихови кораци недопустиви.
Јово Поповић је сутрадан изјавио претставницима великих сила у Лондону да су нове границе “не само смијешне” него још и увреда за црногорску националну част после толиких црногорских жртава.
Претставници великих сила у Београду саопштили су 29 марта Николи Пашићу одлуку конференције амбасадора. Пашић је, међутим, изјавио да питање Скадра не зависи само од српске владе, а да повлачење снага из Албаније није могуће док се рат не заврши. Али је он ипак обећао да ће српска, бугарска и грчка влада учинити све што је у њиховој моћи како би Црна Гора попустила. У вези с тим, он је још истога дана, преко свог посланика у Цетињу, поручио црногорској влади да нема никаквог изгледа да се Скадар добије, да се Србија и Црна Гора могу одупирати захтевима сила само до ултиматума, али да би у том случају могле више изгубити. Стога је, по његовом мишљењу, требало благовремено размислити да ли би се, можда, добила већа територија око Скадра ако би се попустило пре ултиматума. “Нама су почели да прете са свих страна, ако одмах не повучемо војску”, наглашавао је Пашић.
Међутим сва саопштења и савети нису изменили став црногорске владе и краља Николе, који су питање Скадра третирали као питање живота и части. Писмени одговор владе, који је посланицима великих сила уручен 1 априла, био је готово потпуно идентичан с усменом изјавом министра Вукотића. Влада је, према том одговору, задржала себи право да се о албанским границама договори са својим савезницима, али је “са жаљењем” одбила да прихвати захтев сила да напусти опсаду Скадра и повуче трупе из Албаније, пошто рат с Турском још траје, а “велике силе су и саме свечано изјавиле у почетку рата, да неће ни у чему отежавати ратне операције и да ће сачувати потпуну неутралност”. Влада је, сем тога, изјавила да ће дати “најозбиљније” гаранције у питању грађанских слобода и слобода вероисповести, “без разлике вјере и народности”.
Пашић је писмено одговорио на демарш тек 6 априла. Он се није директно изјаснио о границама Албаније, пошто демаршом оне нису биле прецизно одређене. Даље, он је изјавио да непријатељства не може прекинути док још постоје турске трупе у Албанији, посебно у Скадру, али да ће Србија повући своју војску из Албаније чим се мир закључи. Пре то није могуће учинити, како је стајало у одговору, јер се не зна тачно докле ће ићи албанске границе. Пашић је одбио захтев у погледу гаранције верских и грађанских слобода албанске мањине, јер је крњио државни суверенитет, али је нагласио да српски устав гарантује потпуну верску слободу и да је Србија позната “као једна од најтолерантнијих држава”.
Овакав став Црне Горе и Србије, разуме се, није задовољио силе, нарочито Аустро-Угарску. Берхтолд је већ 31 марта потсетио Греја на Хартвигово оклевање да се прикључи претставницима осталих сила ради демарша код српске владе, па је изразио сумњу и ефикасност демарша уопште. Одуговлачење српске и црногорске владе с писменим одговорима, од којих иначе није очекивао много, сматрао је маневром да се добије у времену, док српске трупе које се пребацују у Албанију не заузму Скадар. Он је, даље, изјавио да је неслужбено обавештен да се бомбардовање Скадра наставља, а ако се то и службено потврди, аустро-угарска флота ће бити спремна да уплови у црногорске воде, па је изразио наду да ће и енглеска флота бити спремна да то исто учини.
Због поменутог одговора претставника црногорске владе, као и због напада Приморског одреда на Тарабош и реаговање Аустро-Угарске, конференција амбасадора је 31 марта закључила да је демонстрација флоте у црногорским водама неопходна и да та демонстрација треба да има интернационалан карактер. Едвард Греј је притом нагласио да би био спреман да допусти заузимање Бара од стране већег броја сила, и да се саопшти Црној Гори да ће трупе великих сила остати у Бару све док се не прекине с опсадом Скадра, али то само под претпоставком да Бар није утврђен, јер није желео да своје бродове и људство излаже ризику. Истовремено је одлучено и да се од грчке владе тражи да обустави пребацивање трупа у Албанију. Учешћу у демонстрацији се још противила само Француска: Њена влада је 1 априла размотрила ово питање на специјалној седници и закључила да ће учествовати у демонстрацији само уколико буду учествовале све силе. Уколико пак Русија не хтедне учествовати, Француска ће послати своје бродове само после изричитог руског мандата у том смислу. Ипак је тога дана француски министар морнарице издао наређење да брод “Едгар Кине” из Пиреја отплови за Крф, где је требало да сачека ново наређење.
Поводом вести о нападу Црногораца на Тарабош 31 марта, руски министар иностраних послова Сазонов је примио амбасадоре западних сила. Још на том састанку је француски амбасадор на захтев аустро-угарског амбасадора, сачинио телеграм који је руска влада требало да достави владама западних сила обавештавајући их да одобрава колективну поморску демонстрацију, у којој сама не може учествовати, јер у Средоземном Мору нема ратних бродова. Сазонов није показао спремност да такав телеграм одмах упути, јер је руско јавно мњење ионако било увелико нерасположено због попустљивости владе пред притиском Аустро-Угарске.
Међутим је 1 априла једна аустро-угарска поморска дивизија добила наређење да исплови из Котора и да пред Баром сачека долазак флоте осталих сила. Аустро-угарски посланик у Лондону је одмах о томе известио Греја и тражио да се овим бродовима придруже и енглеске крстарице код Крфа. Греј је одговорио да ће се енглески бродови појавити пред Баром само с бродовима осталих сила, и тражио је од француског посланика да се и француски бродови упуте ка Бару. Греј је истовремено саопштио француском амбасадору да треба заузети Бар ако ова демонстрација не буде довољна. А ако се ни тиме не успе, онда треба дати Аустро-Угарској и Италији мандат за дејства у Црној Гори. У таквој ситуацији и Русија је била принуђена да 3 априла да Француској тражени мандат. Тога дана, наиме, руска влада је издала званично саопштење за штампу у коме је одобрила демонстрацију флоте у црногорским водама, нагласивши да она треба да има интернационалан карактер и да у њој учествују француска и енглеска флота. Предвече 4 априла осам ратних бродова великих европских сила појавило се у црногорским водама, недалеко од Бара.
Још 1 априла је црногорски делегат у Лондону Поповић посетио енглеског министра спољних послова да би се распитао о демонстрацији флоте. Едвард Греј му је саопштио царев савет не може да прихвати, јер спас Црне Горе мора “покорити”. Поповић је одговорио да је то могуће једино у случају да велесиле признају црногорско “животно питање”, тј. право на Скадар. Сем тога, он је обавестио Греја да је црногорски народ с огорчењем примио вест о демонстрацији флоте; истовремено је молио да се црногорски отпор не схвати као изазивање. С истим циљем он је посетио италијанског амбасадора и претставнике неких других земаља и из сусрета с њима се уверио да ће се флота ограничити на “демонстративну шетњу” и да је демонстрација предузета више “у циљу отежавања Аустрији”. Па ипак, Поповић је изјавио да ће “на Црногорце безуспешна бити свака насилна акција”.
То је уствари био званичан став црногорске владе. На питање српске владе да ли ће поводом Скадра Црна Гора ићи и до сукоба с Аустро-Угарском, с обзиром на то да Русија и остале силе саветују да се избегне сукоб, јер ће иначе отказати сваку потпору и у осталим питањима, црногорска влада је 1 априла одговорила српском посланику Гавриловићу да је она свесна свих последица које могу произићи из њеног непоколебљивог става у погледу Скадра, да прима пуну одговорност за све евентуалности и да њу изјаве Русије, Србије и других пријатељских земаља не могу поколебати у решености да своју политичку егзистенцију везује за освајање Скадра. Слично је 6 априла одговорила команданту међународне флоте на саопштење о демонстрацији флоте. Она је, наиме, изразила дубоко жаљење због присуства ове флоте у црногорским водама и изјавила да, упркос притиску који се врши присуством флоте у њеним водама, Црна Гора неће напустити своје дотадашње држање, за које сматра да је у складу са захтевима и циљевима савезника. Она је, даље, изјавила да демонстрација флоте уствари значи повреду принципа неутралности великих сила на штету Црне Горе.
Током априла ситуација се знатно изменила. Србија је била у дилеми: продужити учешће у блокади Скадра и изложити се опасности да заједно с Црном Гором буде нападнута од Аустро-Угарске или повући своје снаге и такође се изложити опасности да буде оптужена за издају Црне Горе у најтежем часу. Она је била више склона да изврши своју савезничку обавезу. Силе, а нарочито Аустро-Угарска, такав став су тумачиле као тежњу Србије да спречи попуштање Црне Горе, јер би, наводно, Црна Гора попустила пошто зна да сама не може заузети Скадар, само ако би попустила Србија. Због тога је Аустро-Угарска тражила да се пооштре мере притиска на Црну Гору и Србију. Она је чак била решена на рат са Србијом и Црном Гором, па чак и с Грчком. У таквој ситуацији Србија је била принуђена да обустави слање нових трупа у Албанију, а 9 априла, на захтев сила, и грчка влада је изјавила да њена флота више неће превозити српске трупе. Црна Гора је, међутим, и даље рачунала са успехом напада на Скадар који је тих дана припремао генерал Бојовић, па, упркос свему, није хтела да попусти.
Трећег априла, преко свог посланика у Цетињу, руски цар је уручио краљу Николи телеграм у коме му је поново озбиљно пребацивао због упорности у погледу Скадра и препоручивао да дигне опсаду, упозоривши га да неће моћи против његове (цареве) воље да увуче Русију у рат, и да прима одговорност за све што снађе Црну Гору и њега лично. Истовремено му је напоменуо да има лошег саветника. очигледно алудирајући на велику кнегињу Милицу, која је подржавала краљеву упорност, уверавајући и њега и црногорску владу да ће Русија увек бити уз њих, да Русија уствари одуговлачи решење о Скадру док га црногорска војска не заузме. Краљ Никола је одговорио да жали што царев савет не може да прихвати, јер спас Црне Горе захтева да се Скадар заузме.
Пошто је црногорска влада 6 априла одбила захтев команданта флоте великих сила да напусти опсаду Скадра, конференција амбасадора је, у духу поменутог аустро-угарског захтева, 8 априла решила да се “мирна демонстрација” флоте претвори у потпуну блокаду обале од Бара до ушћа Дрима. Блокада је отпочела 10 априла. Аустро-Угарска је притом захтевала да се, у циљу појачања притиска на Црну Гору, поседне неко црногорско пристаниште и изврши искрцавање војске, али су енглески и француски претставници то одбили. На основу одлуке конференције амбасадора од 11 априла, блокада је проширена до Драча, како би се сасвим спречило евентуално ново искрцавање српских трупа.
Изјава српске владе да неће слати нове трупе у Албанију није могла задовољити Аустро-Угарску, те ни опасност од рата смањити. Знајући то, руска влада је наредила свом посланику у Београду Хартвигу да у име цара и руске владе саветује краљу Петру да повуче своју војску испод Скадра и да у том смислу утиче на црногорску владу. У вези с тим, српска влада је на седници од 9 априла како је већ изложено оценила да је после оваквог руског корака безизгледан сваки напор за добијање Скадра и решила да одустане од даљег учешћа у опсади Скадра и повуче своју војску из Албаније.
Црногорска влада, иако погођена оваквим развојем догађаја, одлучила је да сама настави блокаду Скадра. На том путу су је чекале нове озбиљне тешкоће.
Због тешке ситуације око исхране војске и народа, влада је предузела мере да у околини Косовске Митровице набави извесну количину жита. За транспортовање тога жита прикупљани су коњи у Санџаку и Васојевићима, а делом и на српској територији. Много су озбиљније, међутим, биле политичке тешкоће.
Десетог априла, једновремено с отпочињањем блокаде међународне флоте, руска влада је издала посебно саопштење о држању Црне Горе у скадарском питању, оптужујући краља Николу што није послушао савет руског цара “да одустане од својих личних погледа и да Црногорце не осуди на бескорисне жртве”. Пошто су ти савети остали безуспешни јасно је било – каже се даље у саопштењу – да краљ Никола рачуна да Русију баци у један велики европски рат, па је руска влада, услед тога, морала предузети потребне мере да га присили “да се покори одлуци Великих сила”. Руска влада је даље истицала да не губи наду да ће Црна Гора прекинути своју упорност у питању Скадра, пошто је њено (тј. Црне Горе) самољубље задовољено тиме што се покорава европској вољи коју претставља импозантна интернационална флота, а Европа ће наћи средстава и начина да црногорском народу надокнади жртве поднесене током опсаде Скадра.
Иако ово саопштење није имало утицаја на краља Николу у тој мери да одустане од даље опсаде Скадра, ипак, у склопу осталих догађаја, није остало без дејства на његов даљи став. Неуспех напада на Тарабош 31 марта уверио га је да је турски отпор још јак, а црногорске снаге и средства нису довољни да би нов напад успео. Последња нада у успех једног општег напада ишчезла је с повлачењем српског Приморског кора. Краљ је такође био свестан чињенмце да ће велике силе и даље настојати да га принуде да прихвати њихово решење. Био је, дакле, свестан да је усамљен и да ће морати да попусти. Али је сада требало пронаћи начин који ће то попуштање учинити часним. Зато је у тој ситуацији сматрао да је најбоље тражити територијалне компензације, као услов за напуштање опсаде Скадра. Ако се то не постигне, сматрао је да ће повлачење бити часно једино у случају ако буде извршено под директним притиском снага великих сила. У том смислу је и дао инструкције својим претставницима у Лондону и Паризу. Према првобитним краљевим плановима требало је тражити на северу територију до р. Кири, а на југу Тарабош и Бојану, у њеном горњем току, и даље територију до Медове. Касније се, међутим, задовољавао и територијом између Враке и Проклетија, а на југу територијом закључно с Бојаном.
Велике силе су такође сматрале да би извесне компензације, али не територијалне, већ финансиске, допринеле попуштању Црне Горе. Тако су француски и италијански претставник на конференцији амбасадора 11 априла предложили да силе обезбеде Црној Гори суму од око тридесет милиона круна, како би средила своје унутрашње економске прилике и надокнадила ратне издатке. Пошто остали амбасадори нису имали инструкција, нису могли да се изјасне о овом предлогу, па је одлучено да Француска и Италија предлог писмено формулишу и прецизно одреде износ зајма, као накнаду Црној Гори.
Међутим је вест о евентуалној новчаној накнади сила за уступање Скадра веома лоше одјекнула у Црној Гори. Због тога је претседник владе Митар Мартиновић 13 марта јавио Мијушковићу и Поповићу да до даљег наређења прекину све преговоре о компензацијама. А краљ Никола, – мада је због изразито тешког финансиског стања земље, преко Мијушковића и Поповића без успеха покушавао да обезбеди зајам код неких лондонских и париских банака, – 14 марта је јавио Мијушковићу: “Односно новчане накнаде категорички изјавите, да ми ту накнаду под видом накнаде за отету нам територију и Скадар не бисмо могли никако примити, јер би то било покрај неправде нам Европом учињене, једно изругивање наше сиромаштине и наше највеће благо част и образ било би повријеђено. Једино бисмо примили новчану накнаду у виду ратне накнаде од Турске, а друго ништа”.
У вези с тим, Јово Поповић је 15 априла посетио Николсона и изјавио му да је Црна Гора одлучила да настави опсаду све до пада Скадра, и да је с тога пута неће скренути никакви предлози о територијалним или финансиским компензацијама. Црна Гора би, изјавио је даље Поповић, поморске снаге које би се евентуално искрцале на њену територију сматрала за непријатељске и у том смислу према њима и поступила. Николсон је о овоме обавестио амбасадоре сила, на седници од 17 априла. Амбасадори су, међутим, сматрали да овакво држање Црне Горе не треба узети озбиљно. Они су веровали да би Црна Гора ипак прихватила неку финансиску помоћ, као накнаду за Скадар, ако би јој се дала у прикладној форми, која не би повредила њено достојанство. Због тога су француски и италијански амбасадор предложили да се Црној Гори да један зајам од 1,200.000 фуши, с тим да све силе даду подједнак улог. Они су сматрали да би Црна Гора после тога одустала од даљих непријатељстава. Бекендорф је одмах подржао овај предлог. Немачки и аустро-угарски претставници су изјавили да немају инструкција, али сматрају да би и њихове владе пристале да учествују у зајму. Слично је изјавио и Греј. Он је, наиме, изразио мишљење да Црна Гора не би могла да плаћа интерес на тај зајам нити да врати зајам, па би то пре био поклон. Па ипак је сматрао да ће и енглеска влада дати свој удео ако се све остале владе на то одлуче. У том смислу је на седници донесена резолуција, која је затим уручена владама на одобрење. Тиме се криза ипак није приближила решењу. У Црној Гори је идеја о новчаној накнади оквалификована као увреда за народ и краља, и није било никаквог изгледа да би ни примамљивија сума изменила такво мишљење. Због тога је енглески посланик у Цетињу Салис 20 априла известио Греја да засад не треба нудити зајам Црној Гори, јер то не би олакшало решење спора. Уствари већ су били у току преговори о предаји Скадра, а црногорска влада је још гајила извесну наду да њена војска неће бити силом истерана из Скадра. У таквој ситуацији, разуме се, она није сматрала опортуном никакву нагодбу са силама.
Још 10 априла је француски посланик у Лондону Камбон предложио Греју, као евентуално могући излаз из кризе, да Турска преда Скадар великим силама. Греј тај предлог није одбио, али је сматрао да би га било могуће реа.лизовати једино ако би силе предузеле мере да Скадар заштите од Црне Горе, пошто, по његовим речима, краљ Никола ни сада не пркоси Турској, него великим силама. Разговорима о з ајму овај предлог је био потиснут у други план. Али кад се показало да ни са зајмом не стоји боље, Греј га је поново покренуо 21 априла. Он је, наиме, тога дана јавио свом посланику у Цетињу да би силе тражиле од Порте да њима уступи Скадар, али би им за то био потребан пристанак краља Николе и црногорске владе да ће, у овом случају, поштовати заставе великих сила у Скадру. То би, сматрао је Греј, уз финансиску помоћ Црној Гори о којој су се амбасадори у начелу сагласили, краљу Николи било довољно да пред народом оправда дизање опсаде Скадра. Ову акцију сила спречио је пад Скадра.
Међутим пад Скадра није изменио ситуацију у корист Црне Горе. Истина, јавност многих европских земаља, нарочито словенских, поздравила је улазак црногорске војске у Скадар, па је чак и руска влада упочетку била склона да пад Скадра схвати као догађај који донекле мења ситуацију. Тако је Сазонов одмах јавио Паризу и Лондону да ће пад Скадра, вероватно, изазвати интервенцију Аустро-Угарске, а да би се то спречило, Црна Гора би, по мишљењу руске владе, пристала да напусти град уз извесне територијалне и финансиске компензације. Стога је предложио да се Црној Гори понуди: 1) да њена граница с Албанијом буде р. Бојана; 2) да се Црна Гора и Албанија обавежу да неће подизати никаква утврђења ближе од 15 километара од границе; 3) да се Црној Гори обезбеди извесна новчана накнада; 4) да Бојану накнадно регулише једна међународна комисија. Сазонов је захтевао да француска и енглеска влада предузму потребне кораке како би и друге силе прихватиле његов предлог, али за то није било никаквих изгледа. Француска и енглеска влада су овај предлог сматрале веома незгодним, јер би он поново покренуо питање северне албанске границе, о чему су силе већ донеле одлуку. Ипак је Француска изразила спремност да подржи Русију уколико она такав предлог и формално поднесе силама.
Аустро-Угарска је, пак, сматрала да пад Скадра претставља нечувено игнорисање воље Европе од стране Црне Горе, чиме је увелико повређен престиж сила. По речима Берхтолда, није се могла очекивати таква увреда, и Аустро-Угарска је одлучила да то не прође некажњено. Он је одмах јавио својим претставницима на страни да интервенишу код влада великих сила да својим претставницима у Лондону даду инструкције у погледу предузимања принудних мера против Црне Горе: бомбардовања или окупације црногорских приморских градова. Ако силе не би донеле овакав закључак, онда, како каже Берхтолд, из тога би произилазило да Аустро-Угарска треба сама да се побрине за извршење воље сила и да изнуди “чишћење Скадра”. У духу ових инструкција иступио је аустро-угарски претставник истога дана на конференцији амбасадора у Лондону. Амбасадори се додуше нису сагласили с предузимањем принудних мера, али су одмах прихватили резолуцију којом се препоручивало да силе учине колективни демарш код црногорске владе, којој би тим путем јасно ставиле до знања да пад Скадра ниуколико не мења одлуку сила о северној граници Албаније и да, према томе, Скадар не може остати у рукама Црногораца, већ га треба у најкраћем року предати силама, чији су претставници команданти међународних поморских снага.
У вези с тим, Греј је сутрадан поручио Сазонову да велике силе не могу дозволити да Црна Гора изигра њихове одлуке, нити се те одлуке могу мењати. Греј је сматрао да би препорука Црној Гори у смислу наведене резолуције претстављала једини начин да се избегне или бар одложи изолована акција Аустро-Угарске, која би, по Грејовом уверењу, изазвала веома озбиљну ситуацију. Стога је препоручивао да се Сазонов сагласи с овом резолуцијом амбасадора, што је овај на крају и учинио.
Тако су, дакле, силе биле једнодушне у решености да Црну Гору принуде да што пре напусти Скадар. Оне једино нису биле сагласне у погледу начина како да то постигну, јер је Аустро-Угарска била за ултиматум и колективну, или чак и сепаратну, своју акцију, док су силе Тројног споразума сматрале да још нису исцрпена сва дипломатска средства. Па ипак, оне су биле принуђене да постепено попуштају под притиском Аустро-Угарске. Двадесет петог априла конференција амбасадора је одлучила да се појача блокада, како би се апсолутно спречило да се Црна Гора снабдева храном из увоза или да било како добије неку финансиску помоћ. Уколико и то не би помогло, конференција је наговештавала и друге мере.
Берхтолду су све те мере ипак изгледале недовољне. Он је сматрао да је појачање блокаде “празна игра речима”. Аустро-Угарска је дошла до крајњих граница стрпљења – изјавио је он 27 априла енглеском посланику у Бечу; она може чекати још само који дан, ако силе не нађу неки практичнији корак. Он је чак претио да ће повући свог амбасадора с конференције у Лондону, јер нема смисла да ова конференција доноси неке одлуке ако нема средстава да обезбеди њихово спровођење. Он је изјављивао да би свака попустљивост према Црној Гори значила попустљивост “словенским амбицијама” уопште, а то би довело до слабљења аустро-угарског престижа и до стварања врло озбиљне ситуације у двојној монархији. То јасно показује да је упорност Аустро-Угарске уствари претстављала само израз слабости те земље и њеног страха од унутрашњих потреса.