Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига трећа, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Вековима раздвојени, југословенски народи су тежили међусобном зближењу и стварању заједничке државе, свесни да само уједињени могу сачувати своју националну индивидуалност и бранити се од страних завојевача.
Разумљиво је, зато, што су победе српске и црногорске војске наишле на тако одушевљен одјек међу југословенским народима у Аустро-Угарској. Већ сам почетак балканског рата изазвао је у овим крајевима врење, посебно међу југословенски оријентисаном ђачком и студентском омладином, из чијих су редова, упркос строгој забрани аустроугарских власти, стотине добровољаца ступиле у српску војску. А у црногорској војсци они су, средином октобра 1912. године, формирали Добровољачки батаљон, јачине око 500 људи (касније је његово бројно стање повећано). Међу првим добровољцима су били и прваци “Младе Босне” Владимир Гаћиновић и др Бранко Шантић. Састављена од представника свих југословенсккх националности – Босне, Херцеговине, Војводине, Македоније, Хрватске и Словеније, ова, у ствари, општејугословенска јединица била је симбол братства, па је зато аустроугарска влада упорно тражила њено расформирање. Овај батаљон је узео видног учешћа у борбама око Медове. Поглавар Босне и Херцеговине генерал Оскар Поћорек је забринуто извештавао Беч о учесталом прелажењу „војних обвезника” из Босне и Херцеговине у Србију и Црну Гору, страхујући да ће они, у датом тренутку, масовније окренути оружје против Аустро-Угарске. Зато су на граници пооштрене мере за спречавање илегалног прелажења у Србију и Црну Гору, а неуспели покушаји завршавани су хапшењима.
Хрвати, Словенци и Срби под Аустро-Угарском с пуно одушевљења и надања су примили већ и само склапање Балканског савеза. Загребачки студенти су у позоришту, с целом публиком, певали „Хеј Словени” и клицали Балканском савезу. Затим су у Загребу приређене велике манифестације Црној Гори, која је прва ушла у рат против Турске.
Сплићани и око 3000 Дубровчана су дочекали са овацијама групу од око 80 Црногораца који су се бродом „Петка” враћали у домовину из Немачке, Трста и Ријеке, хитајући да се јаве у ратне јединице.
После великих ратних успеха одушевљење се појачало. У већем броју наших градова под Аустро-Угарском дошло је до спонтаних манифестација поводом победа српске и црногорске војске. После ослобођења Скопља у Сарајеву је целе ноћи трајало народно весеље. Далмација је „гутала ратне вести и долазила у делириј због српских победа”, она „се тресла”, док се „Загреб разнежавао”. То су у исто време биле и демонстрације против Аустро-Угарске. Оскар Тартаља, један од руководилаца демократске револуционарне омладине у Далмацији, писао је да после Турске долази на ред Аустро-Угарска. Војна команда у Сарајеву је извештавала да „запенушани талас националног расположења прелази све границе”. Немачки посланик у Бечу је добро оценио расположење маса када је јављао Берлину о великом нерасположењу југословенских народа према хабсбуршкој монархији. То је у својим извештајима уочавао и поглавар Босне и Херцеговине Поћорек, кога је посебно забрињавало “што је између Срба и Хрвата почела да расте жеља за међусобним зближавањем”, те је све чинио да то спречи. Идејни вођа језуита у Босни Антон Пунтиган је ожалошћено писао: “… У својој души највећи део Хрвата – а за Далматинце се може рећи сви одреда – већ се одричу Аустрије…”
Револуционарно врење се ширило. Команда 6. пешадијског пука се жалила Министарству рата да сумња у поузданост пука који се попуњавао из Новог Сада. Аустроугарска влада је у почетку очекивала да ће Турска победити савезнике и да ће се тиме умирити манифестације и демонстрације Југословена у Аустро-Угарској, али је убрзо, увидевши ту своју заблуду, почела примењивати оштре репресалије. Тако је она 20. новембра 1912. сменила општинске управе у Сплиту и Шибенику што су поводом ослобођења Солуна организовале масовне манифестације, које су се претвориле у демонстрације против Аустро-Угарске. Почела су хапшења истакнутих југословенски оријентисаних људи. Власти у Босни завеле су нове оштре мере и оквалификовале као акт велеиздаје декларацију српских посланика Босанског сабора, објављену 16. новембра, у којој су изражена братска осећања и дивљење поводом избијања српске војске на Јадран. Хрватски песник Анте Тресић-Павичевић, у збирци “Ко не дође на бој на Косово”, радујући се успесима савезничких војски, тугује због положаја Хрватске (“Сва Хрватска једна тамница је”) и жали што им не може помоћи (“Ми вам, сужњи, не можемо дати ништа друго до ли врућих жеља, да побједа оружје вам прати…”).
Успеси српске војске и балканских савезника подигли су самопоуздање и ојачали снаге наших народа у земљама под Аустро-Угарском, који су у тим успесима видели и своје успехе. Хрватски песник Аугустин Ујевић, огласивши успех овога рата као “испуњени завет”, пише: “Све су наше енергије ненадано пробуђене једним наглим ударцем, и нема сумње да смо ми сви кроз овај мјесец дана постали живљи, жилавији, тврђи, полетнији, ведрији, оптимисте…” и даље: “… когод има мало националнога нерва проживио је часове какви се тешко проживљавају два пут у животу…”
Под утиском вести о српским и црногорским победама, у Далмацији је никла читава једна грана ратне поезије. Песници Јаков Царић, Рикард Николић и Мирко Королија одушевљавају се у својој поезији тим победама. Истакнути писци тога времена Алекса Шантић, Иво Војновић и други такође су објавили читаве збирке стихова у славу српских победа. Четврто певање у својој “Мајци Југовића” Иво Војновић је посветио “српској војсци осветитељици.” Хрватски песник Владимир Черина, један од најборбенијих вођа револуциоиарне омладине међу Јужним Словенима, писао је тих дана: “У оним невиђеним нападима тамо, у оним јуришима, клањима и окршајима било је и онога нашег најгордијег хрватског духа…” Велики словеначки књижевник и социјалиста Иван Цанкар је одушевљено писао: “Ми Словенци се отворена срца радујемо сјајном успеху своје јужне браће” и изјавио да су њихове победе поставиле југословенски проблем у средиште европске пажње. Народни посланици Далмације, на скупштини у Задру, резолуцијом су поздравили победе своје браће, а ондашња штампа је ову резолуцију назвала плебисцитом Далмације. Сплитска, дубровачка и шибенска општина у својим патриотским прогласима изразиле су одушевљење тим победама. Иван Хрибар, бивши председник љубљанске општине, честитао је председнику београдске општине победе српске војске, изјављујући “да је срећан што је дошао велики словенски дан, којим је остварен сан његове младости”. Чак је и др Крек, један од вођа словеначких клерикалаца, који су били под утицајем Беча, говорио да се “тамо на Чаталџи и Једрену води борба и за последњег словеначког сељака.” Окружне скупштине Истре су резолуцијом позвале Аустро-Угарску да своје непријатељство према Србији претвори у пријатељство, и да у том правцу делују сви српски, хрватски и словеначки народни посланици.
Родољубива југословенска штампа у Аустро-Угарској “без даха” је пратила успехе савезничких војски. Због великог интересовања за те догађаје, многи недељни листови су постали дневници. На њиховим страницама је писало о историјском значају победа балканских савезника над Турском. О балканском рату се писало као о југословенском рату. “Ријечки нови лист” је писао: ,,Нова ера отвара се за читав наш хрватски и српски народ без обзира на политичке границе”. Лист “Црвена Хрватска” је упозоравао: “Руке на се! – загрмио је млади Балкан” и: “Балкан балканским народима.” Сплитска “Слобода” је писала: “Србија се макла, макла се и цијела Југославија”, подсећајући да је турска царевина некада “својим роговима полумјесеца бола и у сусједству Загреба и у близини Сплита”. Словеначки лист “Единост” из Трста, указујући на тесну повезаност наших народа, истицао је да је “бој балканских држава за ослобођење турских Југословена бој за ослобођење свих Југословена”. Дубровачки лист “Дубровник” је с пуно патриотског жара писао: “… са оним стотинама хиљада ратујемо и ми у духу, пуни наде да ћемо брзо дочекати рујну зору пуну крви али и слободе”, а нешто касније: “… Ми Срби и Хрвати нађосмо се у једном колу; стописмо се сада више него икад, у једну душу, у једно тијело, да заједнички прославимо велике и славне побједе наше потлачене браће на Балкану, да их окружимо вијенцем побједе… Њихове побједе — побједе су наше: њихова крв – крв је наша”. “Наше Јединство” се радовало: “Први пут Славјани су сложни од доласка на Балкан”, док је сплитска “Слобода” у сатиричној форми позивала на сахрану „господина статус кво – дипломата – који је преминуо 30. X 1912. у Маћедонији превалив 459-ту годину живота”.
Посебно је запажена улога родољубиве хрватске, словеначке и друге штампе у покретању акција за прикупљање помоћи српским и црногорским рањеницима. У већем броју градова образовани су одбори за прикупљање прилога за српску и црногорску војску. Иако подаци нису потпуни, зна се да је у Босни и Херцеговини, док рад ових одбора нису забраниле аустроугарске власти, прикупљено око 800.000 златних круна и знатно више у материјалним средствима. Према неким подацима, у Сплиту, који је тада бројао једва 17.000 становника, прикупљено је 15.086, у Дубровнику 22.000, у Книну 14.000 круна, што је у оно време представљало велику суму. Загреб је сам сакупио за рањенике 100.000 круна – “не сакупив никада пре од једном ни трећину те своте ни за коју народну хрватску ствар.”
Победе балканских савезника снажно су одјекнуле међу словенским народима у Аустро-Угарској. Посебно су српске победе пробудиле наде код широких народних маса, нарочито код омладине. Деца су на капама носила натписе “Куманово”, “Косово”, “Србија”, “Југославија”. Мисао о заједничкој југословенској држави је јачала, подижући отпорну снагу народа, посебно међу омладином. Увођење ванредног стања, прогони, хапшења истакнутих бораца за слободу, угушивање јавног мнења и друге репресалије аустроугарских власти само су појачали тај отпор.
Према томе, учешће југословенских народа из Аустро-Угарске у српској и црногорској војсци, одушевљење које су код њих изазвали ратни успеси Србије и Црне Горе и напори ових народа да им, поред политичке подршке која је била тако снажна и одлучна од стране свих друштвених слојева, пруже и толико значајну материјалну помоћ недвосмислено указују да је касније стварање Југославије као заједничке државе југословенских народа представљало не само израз тежњи него и резултат одлучне борбе свих наших народа.
Балкански рат је имао велики одјек и у осталим словенским земљама Аустро-Угарске, нарочито у Чешкој. Одушевљење је захватило цео чешки народ чим су почеле стизати прве вести о победама српске и црногорске војске. О томе Милада Паулова пише: “У историји чешког народа тога доба није било догађаја ни тренутка у којима се изражавало толико братског осећања, одушевљења и пожртвовања, скривеног у душама људи, као за време балканског рата”. Чешки народ је упутио балканским савезницима (највише Црногорцима) пет екипа лекара с помоћним особљем и девет вагона санитетског материјала, као и 1.200.000 круна које је прикупио „Словански клуб”.