Кумановска операција: Друга и трећа етапа

Кумановска битка и наступање српских армија ка Скопљу и Велесу

Српска Врховна команда, међутим, није 23 октобра очекивала битку код Куманова. Она 22 октобра увече није имала никаквих података на основу којих би могла закључити да се у рејону Куманова налазе јаче непријатељске снаге, односно претпоставити да се главнина Вардарске армије тога дана прикупила у рејону Куманова и на р. Пчињи.
Присуство јаких турских снага 22/23 октобра непосредно пред фронтом привукло је у извесном смислу пажњу команданата дивизија које су образовале лево армиско крило.
На претстражама Дунавске дивизије I било је мирно ноћу 22/23 октобра. Ујутру је време било неповољно за борбу, типично јесење с кишом и доцније, маглом, што је све јако отежавало преглед и осматрање испред фронта.
Ценећи ситуацију на фронту после избијања Шиптара на Сртевицу и неуспелог покушаја 13 низамске дивизије између 13 и 14 часова да нападне Пркин Рид, командант Вардарске армије је, изгледа, дошао до закључка да је наступио моменат када треба ангажовати армиску резерву.
У току ноћи је командант армије, наредио комаданту дивизије да један свој пук са брдском батеријом, којом је ова дивизија била ојачана, упути преко Прешева у с. Сефери, где ће, поседајући раскрсницу путева који воде из Гњилана за Куманово и гребеном Скопске Црне Горе, остати до избијања снага 3 армије.
Пасивним држањем Дринске дивизије I према центру турског распореда, који је иначе био слаб, омогућена је слобода маневра Вардарске армије, па је њен командант, увођењем у бој и армиске резерве, могао да угрози положај Дунавске дивизије I.
Из развоја догађаја првог дана Кумановске битке види се да је турска Вардарска армија неопажено завршила груписање својих снага у рејону Куманова и да је, 23 октобра, преласком у напад постигла пуно оперативно изненађење 1 армије.
Пошто у току 23 октобра није имала везе са Дунавском дивизијом I, према којој су Турци били усмерили главни удар, команда 1 армије на крају овога дана није имала података о јачини непријатељских снага које су нападале на фронт ове дивизије, нити о жестини и размерама самога напада.
У току ноћи 23/34 октобра било је мирно на фронту 5 корпуса. Али на фронту 6 корпуса од 19,30 часова па све до 2 часа после поноћи развијала се обострано жива артиљириска и пешадиска ватра, која је на фронту 9 пука с времена на време била живља него у току јучерашњег напада.
Штаб 7 турског корпуса примио је ноћу 23/24 октобра заповест команданта армије да идућег дана продужи напад. Међутим те ноћи су се у овом корпусу догодиле неочекиване промене. Наиме, око 23 часа је у штаб корпуса дошао командант Скопске редифске дивизије и известио да су редифи његове дивизије највећим делом напустили положаје и побегли.
Око 11 часова, када је отпочело отступање Битољске редифске дивизије у правцу с. Тромеђа, непријатељски фронт је био пробијен.
Други дан битке отпочео је обостраним нападом. Оценивши да су претходног дана постигли одлучујуће резултате, Турци су продужили напад на читавој линији фронта.
Како је већ истакнуто, команданти дивизија 1 армије нису се ни трудили да одрже контакт с непријатељем и прате његов рад, па отуда нису ни могли имати тачан увид у стање код турских снага.
Будући да команда 1 српске армије 25 октобра увече није располагала ни оним подацима до којих су јединце овога дана дошле и који су бацили нешто више светлости на ситуацију пред фронтом, 1 армија је била принуђена да и идућег дана наступа полако и опрезно ка Скопљу и Овчем Пољу.
Ноћу 26/27 октобра је командант 1 српске армије био уверен да се главне турске снаге налазе на линији Велес - Штип, где се убрзано припремају за одбрану, али је био у потпуној неизвесности у погледу тих снага.
Примивши армиско наређење за покрет комадант дивизије је одлучио да 23 октобра маршује у две колоне, отпочињучи покрет у 7 часова. Према овој заповести Дивизија је 23 октобра, у одређено време, предузела покрет, али је у току наступања, услед непрецизности дивизиске заповести, тешког терена, кише и блата, морала да савлада многе тешкоће.
Црни Врх, с ослонцем на Градиште на левом и на косе које се спуштају ка Горуну и Кали на десном крилу, по природи је веома јак положај за одбрану. То је свакако најјачи положај с кога су турске снаге могле да се супротставе 2 армији, односно Тимочкој дивизији I, у покушају да из правца Кратова продре ка Св. Николи, односно ка Овчем Пољу и Штипу.
Командант армије је, плашећи се да су снаге 7 дивизије исувише развучене на штету оних снага које треба да дејстују према Кочанима, упозорио команданта дивизије да није требало истицати трупе чак до Пехчева и истовремено му наредио да прикупи што јаче снаге и да одлучно дејствује у правцу Кочана.
По наређењу команданта армије одржан је на месту погибије кнеза Лазара, код Муратовог Тулбета, свечан помен Србима изгинулим у Косовском боју 1389 године. Затим је командант армије уз параду ушао у Приштину.
Одређујући Моравску дивизију II да наступа у правцу Скопља, командант армије се, вероватно, руководио и тиме што је ова дивизија у дотадашњим борбама испољила значајне борбене квалитете, а њен командант - еластичност и сналажљивост у командовању; зато је, свакако, тежио да на качаничком правцу има ову прекаљену дивизију.
Још необавештен о ситуацији код Куманова, а ценећи да се пред фронтом Моравске дивизије II налазе слабије непријатељске снаге, заморене претходним маршевима и борбама, те неспособне да озбиљније омету марш, командант армије је одлучио да продужи наступни марш и убрза кретање, трупа с циљем да 26 октобра избије у рејон Скопља.
Врховна команда је и даље очекивала сукоб с главним снагама турске Вардарске армије на просторији Овче Поље - Сколље. А како је требало да 1 армија, овладавши Кумановом, продужи покрет према тој просторији, Врховна команда је осетила особиту потребу да 3 армија што пре избије у долину р. Вардара.
Деснокрилној Моравској дивизији II претстојао је задатак да 27 октобра избијање из Качаничке Клисуре и, дејствујући са северозапада, овлада положајима према Скопљу.
После дугих и напорних маршева, 3 армија се 28 октобра прикупљала на просторији код Скопља, где јој је, с обзиром на општу ситуацију, претстојао размештај ради одмора.
Дринска дивизија II после покрета осталих снага 3 армије ка Скопљу и Куманову остала је у Приштини са задатком да осигура ослобођену територију, посебно Приштину, као базу за снабдевање Армије.