Из развоја догађаја првог дана Кумановске битке види се да је турска Вардарска армија неопажено завршила груписање својих снага у рејону Куманова и да је, 23 октобра, преласком у напад постигла пуно оперативно изненађење 1 армије.
На тај начин је битка с турске стране отпочела према унапред утврђеном плану команданта армије, који је и у току битке, пратећи развој ситуације на бојишту, плански усмеравао дејство и напоре својих снага.
Насупрот томе, одбрана 1 армије у току првог дана битке одвијала се спонтано, без претходно фиксираног плана и без утицаја команданта армије и његовог штаба. Ослањајући се на чврсто уверење да ће се турска армија задржати у одбрани у дубини војишта, Команда 1 армије је уствари искључивала могућност озбиљнијег напада непријатеља у рејону Куманова. Зато командант армије није указао на начин ангажовања армиских снага, у случају напада непријатеља, нити у својој заповести од 20 октобра, према којој је Армија избила на одређену линију испред Куманова, нити касније, када је 22 октобра увече, супротно наређењу Врховне команде, одлучио да се трупе сутрадан одморе и припреме за даље наступање.
С друге стране, пошто је непријатељ, – услед погрешне употребе Коњичке дивизије 1 српске армије, као органа стратегиског извиђања и услед крајње неактивности команданта ове дивизије у развијању извиђачке службе, успео да се неопажено прикупи у рејону Куманова, Команда 1 армије није могла, ни онда када је напад био у току, да се ослободи убеђења да се ради о нападу слабих снага са ограниченим циљем. Зато командант армије ни у току битке, када се нашао на фронту Моравске дивизије I, није покушао да обједини дејства својих снага да би Армија већ тога дана испољила своју ударну снагу и своју надмоћност. Напротив, сматрао је да је непотребна иницијатива комаданта Тимочке дивизије II, који је оцењујући да му је дивизија исувише удаљена, одлучио да се приближи фронту дивизије првог ешелона на свом правцу.
Према томе, ни пре, ни у току првог дана битке команданти дивизија нису имали концепцију одбране Армије према којој би усмеравали дејства и напоре својих дивизија. То је, разуме се, условило да су команданти дивизија сами, на основу сопствене процене и схватања ситуације на свом делу фронта, одлучивали о ангажовању и употреби својих снага. Зато се и догодило да су се првог дана битке ангажовале само две дивизије и то оне које су биле непосредно угрожене нападом непријатеља, док су остале снаге Армије остале неактивне и далеко од развоја догађаја на бојишту. На тај начин је било омогућено противнику да, и поред бројне слабости своје армије, оствари релативну надмоћност у нападу на крилне дивизије 1 армије.
Поред тога, отсуством сваке активности Команде армије у погледу организације одбране и обезбеђења од евентуалног напада непријатеља у току задржавања Армије испред Куманова, била је у том смислу у великој мери паралисана будност и иницијатива команданата дивизија. Заправо, опседнуте као и Команда армије, уверењем да се непријатељске главне снаге могу налазити само на Овчем Пољу, команде дивизија показале су приличну немарност у погледу организације оперативног и тактичког обезбеђења. Из тога је резултирао низ пропуста како у погледу начина поседања и фортификациског уређења положаја, тако и у погледу формирања борбеног поретка, извиђања и мера предострожности.
Пре свега, то је довело до тога да је 23 октобра, све до иза подне, Дринска дивизија I имала на претстражи само један батаљон и да је командант ове дивизије у почетку напада сматрао да је борбе наметнула Коњичка дивизија пробијајући се према Овчем Пољу. Услед тога, он није ни касније, упркос жестини борби на фронту Дунавске дивизије I, покушао да у контакту с командантима суседних дивизија расветли ситуацију или да ангажовањем својих снага испољи неки утицај на фронту све дотле док га, касно после подне, није на то потстакао командант Моравске дивизије I. Исто тако је командант Коњичке дивизије, и онда када је посматрао покрете противничких снага према фронту, стварао закључак о отступању а не наступању непријатеља, јер није могао претпоставити да би непријатељ у висини Куманова могао предузети нешто друго сем повлачења, мада је претходног дана увече располагао подацима који су наговештавали присуство нешто јачих противничких снага у рејону Куманова и јужио од њега. Слично томе, командант Дунавске дивизије II, слушајући жестоку артиљериску ватру на фронту испред себе, сматрао је да ће Тимочка дивизија I овога дана ући у Куманово, а притом није ни помишљао на могућност напада непријатеља, нити је покушао да сазна право стање на фронту. На другој страни, командант Дунавске дивизије I, одлучивши 22 октобра да свој први ешелон истакне на младонагоричанске положаје и да се на тај начин изложи удару непријатеља, није уочавао потребу да се још одмах повеже с командантима суседних дивизија и да у случају потребе осигура њихово садејство и евентуалну помоћ. А тек онда кад су отпочеле борбе на фронту осетио је потребу за артиљериским ојачањем деснокрилног пука свог првог ешелона. Тако је и командант Моравске дивизије I покушао да ствара резерву, ангажовањем делова суседних дивизија, тек онда када је 7 турски корпус кренуо у напад, мада је ноћу 22/23 октобра сазнао да ће један његов пук ујутру бити ангажован на правцу Прешева и мада је знао да су суседне дивизије прилично удаљене и да је за њихово ангажовање потребно доста времена.
Колико су команданти дивизија били безбрижни у односу на могућност напада непријатеља показује нарочито чињеница да дивизије првог армиског ешелона, иако су већ 21 октобра углавном избиле на линију на којој је отпочела битка и мада се читав 7 турски корпус тада налазио испред њиховог фронта, нису имале додира с непријатељем све док се непријатељске снаге нису, 23 октобра, приближиле и прешле у напад.
Врховна команда, која је живо пратила наступање 1 армије према Куманову и нарочито се ангажовала на обезбеђењу десног бока и позадине армиског поретка, није, међутим, испољила свој утицај да се осујети евентуални покушај изненадног напада непријатеља с фронта, иако је то било нужно, поред осталог, и због тога што је Коњичка дивизија била стављена под команду команданта армије, те Врховној команди није требало да буде свеједно како ће ова дивизија бити употребљена.
Како се види, Врховна команда, Команда 1 армије и команде дивизија, по избијању 1 армије на линију на којој је дошло до битке, нису учиниле такорећи ништа што би одбрани Армије првог дана битке дало организован и плански карактер.
То је, разуме се, довело до тога да је непријатељ преласком у напад не само изненадио 1 армију, него ју је нашао у непогодном положају за одбрану. На тај начин, Вардарска армија је наметнула отсудну битку у најповољнијим условима за себе, што јој је, и поред њене слабости, ставио у изглед известан почетни успех.
Турска Вардарска армија, међутим, није успела да искористи те могућности. Пре свега, одлуком команданта ове армије да се 23 октобра упочетку задржи у одбрани, и задржавањем у духу тога, читавог 5 корпуса у резерви на левој обали Пчиње, ова армија је изгубила драгоцено време и каснији напад могао је да почне тек после 11 часова. Тиме је левокрилној дивизији 1 армије, према којој су Турци били усмерили тежиште напада, било остављено довољно времена да уочивши покрете турских снага, колико – толико схвати намере непријатеља и да из претстражног пређе у борбени поредак и на тај начии организовано дочека удар главне турске групације тј. 5 и 6 корпуса. Међутим, да је турска армија, пошто је неопажено завршила прикупљање снага 5 и 6 корпуса на Пчињи, ноћу 22/23 октобра, под заштитом мрака, посела полазне положаје и ујутру под заштитом магле прешла у напад, она би постигла и тактичко изненађење Дунавске дивизије I. Тиме би се ова дивизија нашла у далеко тежем положају него онда када су Турци отпочели напад и вероватно би била присиљена да се повуче на прихватне положаје код Старог Нагоричана. То би, свакако, имало одређене реперкусије и на положај деснокрилне Моравске дивизије 1 армије, утолико пре ако би и 7 турски корпус испољио активност према овој дивизији која је иначе иначе била ослабљена и развучена на широком фронту.
Међутим, иако се Вардарској армији нудио овакав почетни успех, она ни у овој ситуацији у којој би ефекат изненађења био максимално искоришћен, не би имала услова да тај успех прошири и да реши битку у своју корист. Јер би се управо тада нашла лицем у лице са далеко надмоћнијом 1 армијом, која би, усто, била прикупљена на веома јаким положајима и сваки даљи напад турских снага на ове положаје био би скопчан са великим напорима и, бесумње, би био узалудан, јер командант армије није имао свежих снага са којим би продужио напад са изгледом на успех. Поред закашњења с нападом, Турци су, и онда када су отпочели напад, погрешним груписањем снага и погрешном проценом линије протезања левог крила 1 армије, које су тежили да обухвате, ослабили своје изгледе да искористе ефекат оперативног изненађења и постигну значајнији почетни успех. Наиме, ангажовањем свих снага 7 корпуса (који је био бројно најјачи) за фронтални притисак према десном крилу 1 армије и фронталним нападом 6 корпуса на природио јаке положаје Дунавске дивизије I којим је требало везати српске снаге с фронта и тиме омогућити маневар 13 дивизије 5 корпуса у циљу обухвата српског левог крила, командант Вардарске армије је уствари од шест расположивих дивизија и три самостална корпуса пука за извођење маневра употребио свега једну дивизију, иако је управо од тог маневра очекивао пресудне резултате. То су, међутим, биле исувише слабе снаге за маневар од кога се толико очекивало. Тиме је већ од почетка напада доведена у питање и брзина извођења и дубина и замах пројектованог маневра. Најзад, услед погрешне процене протезања левог крила Дунавске дивизије I, маневар 13 дивизије био је усмерен преко Пркиног Рида који је у систему одбране Дунавске дивизије I престављао главну отпорну тачку на левом крилу фронта ове дивизије. Тиме је и 13 дивизија уствари била упућена у фронтални напад на овај врло јак положај. А управо, то као и утисак који су својим одлучним ангажовањем произвела два батаљона 18 пука, мада су били разбијени, натерало је комаданта Вардарске армије да обустави даљи напад 13 дивизије да би се ангажовањем армиске резерве у ширем обухвату заобишло лево крило Дунавске дивизије I.
Дакле, морао је бити укочен напад читавог десног крила да би се увођењем армиске резерве исправила грешка у почетном груписању снага и створили услови за обухват српског левог крила јер је по замисли команданта армије, успех у нападу с фронта пре свега зависио од ефекта пројектованог маневра. Али Турци су тиме уствари пропустили и последњу реалну могућност да овога дана овладају левим крилом младонагоричанских положаја и да се у тој ситуацији својим десним крилом појаве према боку и позадини осталих снага Дунавске дивизије I. Истина, овај тактички успех, који им се, бесумње, нудио, није Турцима пружао реалне могућности да га прошире са изглледом на решење битке у своју корист. Напротив, с обзиром да је командант Дунавске дивизије I у тој ситуацији располагао са два неангажована пука (без по једног батаљона) и да је позади ових положаја стајала прикупљена Коњичка дивизија I армије, вероватно би такав продор Турака био локализован, а можда и ликвидиран, ако би ове српске снаге биле правилно употребљене, утолико пре што је турска армиска резерва била релативно слаба и прилично удаљена, услед чега је могла да ступи у дејетво тек пред крај дана.
Међутим, пошто су 13 и 17 дивизија, у ишчекивању маневра армиске резерве, читаво послеподне остале неактивне испред два српска батаљона, било је остављено довољно времена команданту Дунавске дивизије да схвати озбиљност кризе на свом левом крилу и да убацивањем 7 пука из другог ешалона парира намере турске резерве.
На тај начин, и поред ангажовања главнине армиске резерве пре него је први ешелон постагао било какав тактички успех, коначно је пропао покушај команданта Вардарске армије да обухватом са истока разбије лево крило 1 армије и тиме створи услове да ударом у бок и позадину главних снага ове српске армије реши битку у своју корист. Разуме се, с обзиром на њену реалну снагу, Вардарска армија није могла остварити онај задатак. Али су, због таквог груписања снага на тежишту и спорог и сувише опрезног рада ове армије, пропуштене и све оне могућности које су јој се првог дана битке нудиле на левом српском крилу.
Када је, међутим, реч о могућностима које су се овога дана нудиле непријатељу, треба нагласити да је до кризе на левом крилу Дунавске дивизије I дошло пре свега због непланског и превременог ангажовања поменутих батаљона 18 пука, који су у изненадном налету надмоћнијих противничких снага били разбијени пре него је била расветљена стварна ситуација и уочена идеја маневра непријатеља. А до такве употребе снага дошло је на иницијативу команданта Коњичке дивизије, који није могао да схвати циљ и смисао покрета непријатеља у првим јутарњим часовима, а усто против воље и без знања комаданта Дунавске дивизије I. На тај начин је 18 пук био доведен у такав положај да више није био у стању да спречи маневар непријатељског десног крила преко Пркиног Рида и Сртевице.
Али да је 18 пук остао на својим природно јаким положајима, не ангажујућн снаге да буду почесно тучене, 13 низамска дивизија не би имала изгледа на успех у фронталном нападу на Пркин Рид све дотле док се не би испољио ефекат евентуалног маневра армиске резерве у ширем обухвату левог крила овога пука. То утолико мање што општи однос снага упућених у напад на фронт Дунавске дивизије I, и начин њиховог груписања, с обзиром на природно јаке положаје које је ова дивизија поседала и с обзиром на пропуст Турака да и тактички изненаде ову дивизију, није нарочито ишао на руку непријатељу.
Зато је ангажовање поменутих батаљона 18 пука уствари ишло на руку противнику. Али пошто непријатељ није уочавао стварно стање на фронту 18 пука и пошто је погрешно оценио смисао и значај акције ових батаљона, практично је њиховим ангажовањем био заустављен напад
13- те и десног крила 17 низамске дивизије. Тиме је, како је већ наглашено, било створено време да се уочи намера непријатеља и да се ојачањем овог дела фронта снагама другог ешалона дивизије исправе почетне грешке, и тако осујети и последња шанса непријатеља да увођењем армиске резерве постигне успех на овом правцу.
Поред непланског ангажовања пешадиских снага у почетку битке треба истаћи да је нарочито нецелисходно употребљена артиљерија Дунавске дивизије I. Јер, док је непријатељ према овој дивизији ангажовао целокупну артиљерију 5 и 6 корпуса, дотле су од укупно девет батерија Дунавског артиљериског пука, односно једанаест батерија заједно са коњичким дивизионом који се налазио на овоом делу фронта, интензивно и са успехом дејствовале свега три батерије, тј. 1 артиљериски дивизион, који се нализио на десном крилу фронта Дивизије. Притом је 3 дивизион све до краја дана остао сасвим неангажован, налазећи се на линији прихватних положаја код Старог Нагоричана, док се 2 дивизион, због погрешног командовања, скоро читавог дана налазио у покрету од једног до другог ватреног паложаја и практично није испољио неки значајнији утицај на развој догађаја на фронту 18 пука који је требало да подржава. Све је то довело до тога да је 18 пук преко читавог дана био изложен несметаном дејстеу противничке артиљерије, чији се ефекат испољио не само у погледу наношења губитака него и у моралном погледу. Седми пук је например, припремајући противнапад без подршке сопствене артаљерије, био изложен снажној противничкој атиљериској ватри, чије су последице биле савладане захваљујући изванредном моралу трупа и напорима комаданта пука.
У вези с развојем догађаја овога дана на левом армиском крилу карактеристично је истаћи да је комадант Коњичке дивизије, у моменту када је схватио да се ради о нападу јачих непријатељских снага, одлучио да дивизију повуче на прихватне положаје. Међутим, нормално би било да се Коњичка дивизија у овој ситуацији пребацила на крајње лево крило, одакле би пре свега могла послужити као застор за обезбеђење овог крила Дунавске дивизије I, које је иначе било слабо и откривено. Поред тога, пребацујући се на крајње лево крило, Коњичка дивизија је маневром левом обалом Пчиње могла да дејствује у бок и позадину оних турских снага пред фронтом Дунавске дивизије I. Уместо тога, она се повукла далеко позади и на тај начин углавном остала изван догађаја на фронту.
Најзад, у разматрању развоја ситуације на фронту Дунавске дивизије I нарочито је интересантна чињеница да комадант ове дивизије све до 14 часова, када је схватио озбиљност ситуације на свом левом крилу, није покушао да ступи у везу с командантима суседних дивизија, нити са Штабом армије, иако је још пре почетка општег напада непријатеља уочио да претстоји напад јачих снага. То је утолико интересантније што је комадант дивизије, услед повучености фронта Дринске дивизије I, у току читавог дана страховао за своје десно крило, а притом није ни покушао да обавести комаданта ове дивизије о ситуацији и да захтева да се ангажовањем његове дивизије отклони опасност од које је страховао. Овакав поступак овог команданта резултирао је или из тога што је потцењивао јачину непријатељских снага које су биле у нападу и циљ и значај напада, или из тога што је желео да се у неравној борби сам истакне. Међутим, војнички се не да објаснити ни једно ни друго, јер су последице оваквог става изостале само захваљујући грешкама и слабостима противника, односно крајњим напорима, уз веома велике жртве, трупа Дунавске дивизије које су биле ангажоване у одбрани.
И на десном армиском крилу, на фронту Моравске дивизије I, дошло је до непланске употребе трупа. Прелазећи у напад на иницијативу комаданта једног свог батаљона, у ситуацији када се није знало где се заправо налазе непријатељске снаге и каква је њихова намера, 1 пук је по деловима ступао у борбу. Услед тога је и овај пук био изложен опасности да буде почесно тучен, – нарочито његов 2 батаљон који је први ступио у ватрени контакт са деловима 19 низамске дивизије, – одпосно, нападајући упочетку са свега три батаљона, овај пук се излагао опасности да буде тучен без помоћи и садејства осталих снага своје дивизије. У вези с тим интересантно је истаћи да командант дивизије, примивши извештај команданта 1 пука да прелази у напад, није одлучио да и 16 пук крене у напад. Истина, приметивши покрет јачих непријатељских снага према своме фронту, он је уочавао могућност озбиљнијег противничког напада. А пошто је у тој ситуацији располагао са свега три пука развучена на прилично широком фронту и пошто није имао чвршћег контакта са суседним дивизијама, које су, усто, биле прилично удаљене, он није ни помишљао на противнапад. Али када је 1 пук, по својој иницијитиви, кренуо у напад, изгледа да је било нужно да то исто учини и 16 пук, јер се само тако могла отклонити опасност да 1 пук буде изоловано тучен. С друге стране, од таквог противнапада могао се очекивати сигурнији успех. У пракси се, с обзиром на успех противнапада 1 пука, показало да би таквим противнападом могле бити доведене у тешку кризу снаге 7 корпуса које су биле упућене у напад. Ово, свакако, би остало без утицаја на држање Битољске редифске дивизије 6 корпуса која се налазила у центру турског нападног поретка, а, с тим у вези, вероватно и на одлуку команданта Вардарске армије за увођење армиске резерве на левом крилу Дунавске дивизије I. Међутим, иако је изостао противнапад јачих снага, који би, вероватно, имао одраза и на држање осталих турских снага, коначан исход дејства 7 корпуса завршио се потпуним неуспехом.
На тај начин се напад турске Вардарске армије 23 октобра, и поред тога пгго су са српске стране учествовале свега две дивизије, и упркос грешкама у употреби ових дивизија, завршио потпуним неуспехом. А то је, при реалној оцени ситуације на бојишту, указивало да турска Вардарска армија идућег дана, када 1 армија ангажује своје снаге у бици, неће имати никаквих изгледа на успех.