Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига трећа, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Васојевићка бригада је имала у свом саставу шест батаљона пешадије (Андријевачки, Велички, Краљски, Љеворечки, Полимски и Трепачко-шекуларски), једну брдску батерију и митраљеско одељење, а била је ојачана једном пољском батеријом и водом “обуховских” топова 150 мм. Бројно стање тих снага износило је око 3.000 војника. Задатак је те бригаде био, како смо раније видели, да поседањем граничног фронта од планине Гребена (триг. 2196) и Виситора (триг. 2210), на левој обали р. Лима, па даље преко Чакора (к. 1849) до Мокре Планине (к. 1909), спречи евентуални покушај продора непријатеља из рејона Гусиња, Плава и Чакора према Андријевици и даље у дубину црногорске територије. Шестог октобра је командант Источног одреда наредио команданту бригаде да са два батаљона затвори границу према Гребену и Виситору, са два према Мокрој Планини, а преостала два батаљона да држи “по средини у резерви” и да не отвара ватру “ако Турци не би први напали”, сем ако би “кроз који дан” могао да сломи куле “по Мокрој, Чакору и Планиници – а такође и куле: Пепић, косу Брезовичку и Раван”. Иако му је дао сугестију за распоред његове бригаде, командант одреда је нагласио команданту бригаде: “Све остављам што се распореда тиче на вашу увиђавност”.
Осмог октобра је Васојевићка бригада извршила покрет из Андријевице ка граници, посела одређене граничне положаје и тако затворила правце који воде ка Андријевици.
Турски положаји на овом делу фронта протезали су се северозападним и западним падинама Гребена, Виситора, Чакора и Мокре Планине, и потпуно су доминирали положајима које је поседала Васојевићка бригада.
Пред фронтом ове бригаде непријатељ је имао око 6.000 војника, не рачунајући башибозук. Према томе, рачунајући само низаме и редифе, однос снага био је 2 : 1 у корист непријатеља. Главнина непријатељских снага била је у рејону Плава, Гусиња и Ругова, док су на Гребену, Виситору, Чакору и Мокрој Планини биле ојачане посаде граничних караула.
Командант Васојевићке бригаде био је у врло деликатној ситуацији. Имао је да затвори веома широк фронт, на коме је више него двапут јачи непријатељ поседао доминантне положаје. Сем тога, постојала је могућност да непријатељске снаге буду ојачане из Пећи и Ђаковице. Имајући све то у виду, командант бригаде је сматрао да је, у циљу извршења постављеног му задатка, најцелисходније прво ликвидирати турске снаге на положајима западно од Плава (на Гребену и Виситору), јер управо одатле су Турци најбрже могли да изврше продор ка Андријевици. Овлађивањем Гребеном и Виситором приморао би непријатеља да прикупи јаче снаге за одбрану Плава и Гусиња, јер Гребен и Виситор потпуно доминирају овим насељима и долином Лима. То би, даље, омогућило команданту бригаде да већи део својих снага пребаци на десну обалу Лима, нападне непријатеља у десни бок и овлада граничним положајима на Мокрој Планини. На тај начин он би непријатеља сасвим лишио предности коју му је пружао гранични фронт, а својој бригади обезбедио повољније одбранбене положаје. С тим у вези, командант бригаде је одлучио да поједине турске положаје поступно заузима, групишући, у том циљу, јаче снаге на изабране отсеке напада.
Као најопаснији положај ценио је пл. Гребен, јер је био најистуренији, одакле су Турци најкраћим путем могли да упадну у рејон Андријевице.
Гребен се налази између Мартиновићког Потока и Штитске Реке, око пет километара северно од Гусиња. Преко преседлине у рејону к. 1862 везује се на североистоку с гребеном Виситора. Његовим падом не би само била уклоњена најозбиљнија препрека за напад на Гусиње, већ би у великој мери био олакшан и напад на Виситор, чије би лево крило било директно угрожено с правца Гребена.
На Гребену је било неколико турских караула, које су претстављале јаке ватрене тачке.
Одлучивши се за напад, командант бригаде је извршио распоред снага на следећи начин:
– с Андријевачким батаљоном, брдском батеријом, водом извиђача и митраљеским одељењем извршити напад на Гребен;
– с Полимским, Трепачко-шекуларским и Величким батаљоном обезбедити гранични фронт, и то: с Полимским и Трепачко-шекуларским од Гребена до р. Лима, а с Величким од р. Лима до Мокре Планине;
– Краљски и Љеворечки батаљон задржати у резерви у рејону с. Кути;
– један вод пољских топова био је распоређен позади Полимског а један позади Трепачко-шекуларског батаљона. Вод “обуховских” топова добио је задатак да с ватрених положаја на Сјекирици туче циљеве дуж р. Лима, а по могућности и карауле на Мокрој Планини.
Командант бригаде, вероватно, још није имао поуздане податке о јачини турских снага на Гребену, па је према њему оријентисао само Андријевачки батаљон. Међутим јака резерва од два батаљона, која је такође била оријентисана на тај правац, омогућавала му је да ојача Андријевачки батаљон чим га ситуација на то принуди.
Деветог октобра отпочеле су борбе на читавом фронту Васојевићке бригаде, од Гребена до Мокре Планине. Артиљерија је отворила ватру одмах узору. Турци су такође одговорили јаком артиљериском ватром.
Андријевачки батаљон се још у току ноћи 8/9 октобра приближио турским положајима на Гребену. Убрзо после ступања артиљерије у дејство, он је прешао у напад. Међутим још изјутра се осетило да су турске снаге врло јаке како на Гребену тако и на Липовици (к. 2070), југозападно од Гребена. Стога је командант бригаде увео Љеворечки батаљон из резерве на десно крило Андријевачког батаљона и с оба продужио енергичан напад на Гребен и Липовицу. Турци су се грчевито бранили. Густа магла је отежавала оријентацију црногорских јединица и руковођење борбом. И поред све силине којом је отпочео, није било изгледа да ће се напад завршити успехом.
Видећи да је успорен темпо надирања ова два батаљона, командант бригаде је употребио и Краљски батаљон из резерве. Чим је овај батаљон избио у висину Андријевачког и Љеворечког батаљона, продужен је напад на турске положаје, уз подршку брдске батерије и митраљеског одељења. Иако је отпор био врло јак, батаљони су око подне успели да потисну непријатеља и овладају Гребеном. Губитак овог положаја за Турке је био врло осетљив. Стога су они у више махова покушали противнападима да поврате поједине тачке, али су се ови напади без успеха понављали све до ноћи.
Рано ујутру 10 октобра непријатељ је поново предузео снажан противнапад, који је дочекан организованом и јаком ватром. Читаво пре подне ређали су се обострани напади и противнапади. Поједине висове освајали су час једни, час други, али су најзад Турци сасвим одбачени на полазне положаје, уз велике губитке.
По заузимању Гребена и сламању турских противнапада, командант бригаде је решио да продужи напад у циљу овлађивања Виситором. Овај планински гребен се налази између Лима, Муринске Ријеке и Мартиновићког Потока. Протежући се од пл. Гребена на североисток, он потпуно затвара лук који Лим прави у захвату Плав – с. Мурина, заштићујући на тај начин рејон Плава од напада црногорских снага. С друге стране, овлађивањем овим положајима Васојевићка бригада би добила сигуран ослонац за обезбеђење рејона Андријевице од евентуалних турских упада, а истовремено себи осигурала повољне услове за продужење напада ка Плаву.
Јачина турских снага на Виситору није била тачно позната, али се претпостављало да тај планински гребен бране око три батаљона низама и известан број башибозука. Те снаге је подржавала артиљерија с ватрених положаја на Врезовичкој Коси и у рејону с. Заграђа.
Основу турских положаја у овом рејону сачињавале су утврђене карауле почев од с. Пепића па даље на југозапад гребеном Виситора. Командант бригаде је одлучио да тежиште напада оријентише према десном крилу турских положаја, на североисточне падине Виситора. У том циљу он је ноћу 10/11 октобра у рејон с. Мурине прикупио Краљски, Љеворечки и Трепачко-шекуларски батаљон, пољску батерију, један вод брдских топова и митраљеско одељење. На Гребену је оставио Андријевачки батаљон с водом брдских топова. Његов задатак је био да очува заузете положаје на Гребену и делом снага бочно садејствује у нападу на Виситор. Полимски батаљон је задржан на положајима северозападно од Виситора, са задатком да с фронта везује непријатељске снаге на Виситору и тако омогући бочни напад батаљона из рејона Мурине, који је требало да отпочне 12 октобра.
Ноћу 11/12 октобра непријатељ је слабијим снагама из рејона с. Пепића покушао да изврши продор на црногорску територију, у правцу Мурине, али је противнападом био одбијен.
Напад црногороких снага из рејона Мурине извршен је 12 октобра око 11 часова, и то са два батаљона у првом борбеном реду и једним у резерви. У рејону с. Пепића вођене су жестоке борбе све до 14,30 часова, када је заузета и задња непријатељска караула. Напад је затим настављен ка Малом Виситору. Покрет уз стрме и шумовите падине Виситора био је напоран, али је изведен у потпуном реду. Турски предњи делови дејствовали су из заседа, и најчешће су савлађивани блиском борбом. Нешто организованији и јачи отпор Турци су пружили у рејону к. 1283, али је и он савладан око 16,20 часова. Падом Малог Виситора био је нарушен одбранбени систем турских снага на њиховом крилу. Напад је настављен уз садејство Полимског и Андријевачког батаљона. Потискујући тако непријатеља с фронта и с бокова, батаљони су заузимали једну по једну турску караулу. Турци су под борбом отступили, пошто ни уз крајње напоре нису успели да одбране своје положаје. Повлачили су се ка с. Брезовици и Плаву. Око 17 часова Виситор је био у рукама Васојевићке бригаде. Заробљено је 38 непријатељских војника, а заплењене поред осталог и две заставе.
Замисао команданта бригаде да узастопним нападима овлада истуреним, пре свега крилним, турским положајима и да тако осигура солидан ослонац сопствених снага била је умесна и правилна. Сам начин извршења напада на Гребен показује како је командант пажљиво пратио развој ситуације на бојишту и врло ефикасно интервенисао када је требало. Иако почетни распоред Бригаде, због слабих снага на десном крилу, није обећавао успех, командант је увођењем у борбу батаљона из резерве постепено јачао ударну снагу своје деснокрилне нападне групе и обезбедио извршење задатка. Батаљони који су овладали Гребеном одмах су приступили организацији одбране, одбили све турске противнападе и тако обезбедили да и мање снаге могу очувати заузете положаје.
Напад на Виситор није био довољно обезбеђен из позадине, од акције непријатељских снага с десне обале Лима. Али је тим смелим маневром требало избећи фронтални удар на овако јак објекат. Такав напад изненадио је Турке и у погледу правца и брзине дејства. Везујући непријатеља слабијим снагама с фронта, Бригада је јаким бочним нападом успела за релативно кратко време да овлада читавим Виситором.
Овлађивањем Гребеном и Виситором Васојевићка бригада је створила сасвим повољне услове за извршење свог основног задатка. Поседањем тако јаких положаја она је била у стању да се супротстави и јачим турским снагама које би из рејона Плава и Гусиња покушале продор према Андријевици, чега се бојала Врховна команда. Командант Источног одреда је, међутим, био оптимиста. Он је 14 октобра у том духу известио врховног команданта да је Вешовић мудро оперисао и, пошто је заузео Виситор, сад се за њега не боји, макар га напало и десет хиљада непријатељских војника.
Поседање тако јаких положаја на десном крилу који су се могли бранити и слабијим снагама, као и извесно скраћивање фронта, било је за Бригаду од посебног значаја још и стога што је даљим борбама требало овладати граничним положајима на Мокрој Планини и Чакору.
Међутим је положај турских снага био озбиљно ослабљен. Губитком доминантних положаја на левом крилу нарочито је ослабила одбрану рејона Плава и Гусиња.