Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига трећа, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Непријатељске јединице које су се из рејона Мојковца повукле на леву обалу Лепешнице и Равне Реке организовале су одбрану на природно јаким положајима на линији Муминов Крш – Пале – Лијеска. Пошто им је, као ојачање, пристигло и нешто башибозука из Бијелог Поља, Турци су намеравали да на овој линији задрже Колашинску групу Источног одреда и спрече јој продор ка Бијелом Пољу и Шаховићима.
Командант Источног одреда, међутим, одлучио је да 10 октобра овлада линијом Муминов Крш – Јабучна и на њој створи повољне услове да сутрадан изврши напад на Бијело Поље. У том циљу је 10 октобра Колашинска група продужила покрет у следећем распореду:
Командант Колашинске бригаде добио је задатак да с два батаљона (Липовским и Горњоморачким) у својству извиђачког одреда наступа долином Лепешнице и Равне Реке и на време поседне погодну претстражну линију ради обезбеђења преноћишта главнине у Влашком Пољу, не упуштајући се притом у борбу с јачим непријатељским снагама. Заповешћу није било прецизирано које положаје треба да поседне извиђачки одред.
Ускочки батаљон Дурмиторске бригаде, ојачан пионирском четом, митраљеским одељењем и водом брдских брзометних топова, образовао је претходницу, под командом командира Мила Матановића, са задатком да изврши покрет правцем Рогов Крш – Влашко Поље, а затим, у садејству с Колашинским и Доњоморачким батаљоном, који су се од претходног дана налазили у рејону Равне Реке, ликвидира непријатељске снаге у рејону с. Црњонице.
Дурмиторска бригада (без Ускочког батаљона) и одредска артиљерија образовале су главнину, која се кретала иза претходнице до Влашког Поља, где је требало да заноћи.
Снаге које су раније образовале четврту колону имале су задатак да продуже дејство у правцу Шаховића.
Покрети црногорских снага успоравани су маглом и читавим низом мањих заседа које је непријатељ постављао на правцу повлачења. Претходница, пошто се у рејону Влашког Поља повезала с Колашинским и Доњоморачким батаљоном, наставила је покрет ка североистоку и заузела Муминов Крш, око 14 часова.
Извиђачки одред је наишао на знатно јачи отпор на правцу с. Жари – с. Пале – с. Јабучна. После жестоких борби које су трајале читав дан, он је успео да протера непријатеља и да овлада рејоном с. Јабучне. На сличан је отпор наишла и левокрилна (раније четврта) колона у рејону с. Лијеске, која је по овлађивању овим рејоном продужила напад на Шаховиће.
За одбрану Шаховића биле су прикупљене снаге од око једног батаљона низама и башибозука. Колона је из покрета прешла у напад на касарну, око које су биле груписане главне непријатељске снаге. Турци нису успели да се одупру овом нападу, већ су убрзо били принуђени да се повуку ка Бродареву.
Линија Муминов Крш – с. Пале – Лијеска претстављала је задње турске положаје у спољној одбрани Бијелог Поља. Њиховим падом у току 10 октобра био је, углавном, решен исход боја за Бијело Поље, иако Турци још нису били спремни да град предају без борбе.
Ноћу 10/11 октобра у Штаб одреда су стигли парламентари, грађани Бијелог Поља. Они су команданту предали писмену понуду за предају града, изјавивши да га је турска војска већ напустила. Понуду је било потписало 15 грађана, који су тражили да их прими командант одреда и изражавали жељу да се град не разара. Командант одреда је одговорио да ће сутрадан у с. Крушево послати једно одељење војске и претставнике свога штаба који ће их тамо примити.
Командант одреда је ипак био обазрив и није поверовао да ће се Бијело Поље предати без борбе. На овакву обазривост био је упућен још и тиме што су већ у неколико махова турске јединице истицале беле заставице у знак предаје а затим изненадно отварале ватру. Стога је издао заловест за иступање ка Бијелом Пољу, с мањим изменама у борбеном поретку од претходног дана, предузимајући притом и све потребне мере предострожности. Извиђачки одред добио је задатак да заузме рејон с. Церова, док је ојачани Ускочки батаљон добио задатак да заузме с. Црњоницу. Колашински и Доњоморачки батаљон, у улози претходнице, требало је да предузме покрет око 8 часова и, по избијању у с. Крушево, развију се у борбени поредак, поседну косе североисточно од с. Црњонице и ту чекају нова наређења. С овим батаљоном су упућени и претставници Штаба одреда који треба да приме грађане Бијелог Поља. Главнина је имала да се креће путем Влашко Поље – Крушево.
Сутрадан, 11 октобра, покрет је почео тек око 10 часова због јутарње магле. Када је чело колоне избило на око 3 км од Бијелог Поља, непријатељ је изненада отворио јаку стрељачку ватру с положаја југозападпо од града. Истовремено је отпочела дејство и артиљерија с Оброва. Претпостављајући још увек да ће грађани Бијелог Поља изићи ка Крушеву, командант одреда је читав сат задржао своје снаге на линији Крушево – Црњоница – Церово. Међутим грађани ни дотада нису изашли. Непријатељска ватра такође није престала. Тада је већ било јасно да је понуда грађана била обична превара. Турске снаге су својом ватром делимично откриле свој распоред. На основу тога, командант одреда је допунио своја ранија наређења и план дејства саобразио непријатељском распореду:
– Дурмиторској бригади и дотадашњем извиђачком одреду је наређено да наставе покрет и да, по ликвидацији турских снага на западној ивици Бијелог Поља, заузму овај град.
– Колашински и Доњоморачки батаљон Колашинске бригаде и пола Дробњачког батаљона Дурмиторске бригаде с водом брдских топова, под командом командира Јова Меденице, добили су задатак да изврше покрет правцем с. Кисилици – с. Врапче Поље и да, по преласку преко р. Лима у рејону Врапчег Поља, наставе покрет правцем с. Затон – Обров и ликвидирају турске снаге на Оброву.
Батаљони одређени за напад на Обров одмах су предузели покрет. За прелаз преко реке нису имали никаквих формациских средстава, а пошто је требало дејствовати брзо, морало се газити. Од скорашњих киша Лим је био надошао. Вода је војницима прелазила појас. Прелаз је, сем тога, био тучен турском артиљериском ватром. Па ипак, и поред тако озбиљних тешкоћа, уз ефикасну подршку одредске артиљерије све јединице су се пребациле на десну обалу реке, а затим, без задржавања, предузеле напад на Обров. С јужних падина овога узвишења протерале су неколико група башибозука. Те групе и посада Оброва биле су изненађене брзином покрета и дејства црногорских јединица. Стога ни отпор турских снага није био нарочито јак. Турци су се повукли у шуме источно од Оброва.
Заузимањем Оброва, који доминира читавом околином, била је углавном сломљена одбрана Бијелог Поља. Тиме је умногоме олакшано дејство главнине и извиђачког одреда, којима се убрзо придружила и левокрилна колона, из Шаховића. Они су убрзали покрет и извршили напад на западну ивицу града. Иако су спочетка пружали јак отпор, Турци су, по групама, почели да се повлаче на десну обалу Лима. После краћих уличних борби сва турска посада се повукла преко Лима, а затим даље ка Бихору. Око 16 часова црногорске снаге су потпуно овладале градом.
По овлађивању Бијелим Пољем цела оперативна група је застала. Јединице су се разместиле у биваку код турских касарни и на Оброву. Ту су се задржале 12 и 13 октобра. За то време разоружавани су муслимани у граду, а организовани и наоружавани нови добровољци. Истовремено је вршена попуна муницијом и другим борбеним потребама, и јединице су припремане за претстојећи покрет. Губици црногорских снага у борбама за ослобођење Бијелог Поља износили су 24 мртва и 85 рањених. Турски губици нису познати; зна се само да је у борбама у рејону Муминов Крш – Црњоница било око 100 мртвих и 32 заробљена.
Једанаестог октобра изјутра командант Источног одреда је из Влашког Поља известио краља Николу о успесима Колашинске групе у рејону западно од Бијелог Поља. Краљ Никола је истога дана наредио команданту одреда да не учини “мимо Бијелог Поља ни корак даље у Санџак”, макар да му “све важније тачке и вароши депутације изашиљу и нуде… се на предају”. “Ја мислим – каже се даље у краљевом наређењу – не треба ти то разјашњавати но ћеш се сјетити зашто, јер ми је неопходно узети у обзир осјетљивост Перушина” (тј. Аустро-Угарске – пр. М. Ђ.). Краљ је истовремено наредио да командант одреда обустави продирање Прекотарског одреда који је 9 октобра прешао Тару у рејону Пренћани – Вашково и до 10 октобра избио на линију Борова Глава (к. 1281) – Црни Врх (триг. 1544).
Како је командант одреда био одлучио да с Колашинском групом наступа ка Беранама, овим наређењем се његов план мењао једино у погледу дејства Прекотарског одреда. Стога је 12 октобра наредио команданту Прекотарског одреда да заузме погодну одбранбену линију на десној обали Таре и на њој се задржи до даљег наређења.
Наступање Колашинске групе од Мојковца до Бијелог Поља вршено је организовано и опрезно. Ова опрезност је, по свој прилици, била условљена тиме што група није имала добро организовану обавештајну службу, нити је благовремено добијала иоле поузданије податке о непријатељу. Обавештења која су пристизала од мештана била су сасвим непоуздана, па често и смишљено нетачна. То се види нарочито по извештају који су парламентари донели у име “виђенијих” грађана Бијелог Поља. Стога покрети мало познатим пошумљеним тереном, који је усто добар део дана био под густом маглом, нису ни могли бити много бржи. То утолико пре кад се има у виду да је непријатељ вешто постављао мање заседе.
Обазривост команданта одреда, нарочито пред напад на Бијело Поље, показала се оправданом. Он ништа није хтео препустити ризику, већ је настојао да све провери. Стално је пратио ситуацију, усмеравао рад јединица и прилагођавао га приликама на бојишту. Тако су одлука и мере које је предузео у тренутку када су јединице избиле испред Бијелог Поља, и када су Турци, отварајући ватру, открили своје праве намере, биле правилне и целисходне. У овом случају нарочито је била значајна одлука о извођењу маневра према Оброву.
Командант одреда је умео да испољи потребну енергичност у спровођењу већ донесених одлука. Због тога су и извршиоци његових наређења увек радили с потребном одлучношћу. Нарочито треба истаћи држање и рад јединица које су газиле Лим и онако брзо ликвидирале непријатељске снаге на Оброву.
Колашинска група се у Бијелом Пољу задржала два дана. На то је свакако утицало више момената. Прво, требало је разоружати муслимане на ослобођеној територији, ради сигурности на боковима и у позадини; друго, Одред није имао добро организовану комору (позадинске јединице и установе) која би била способна да дуже времена прати своје јединице у покрету. Стога су се за исхрану људства и стоке морала користити месна средства, а то је такође имало извесног утицаја на брзину покрета. Поред тога, свакако се испостављала потреба и за одмор јединица које су већ неколико дана биле у сталном покрету и борбама.
Па ипак је ситуација захтевала бржи рад. Једанаестог октобра је командант Васојевићке бригаде известио команданта одреда да су из Пећи неке снаге упућене за Беране а из Ђаковице четири батаљона са шест топова за Гусиње и да те снаге намеравају “да на Васојевиће ударе”. Истог дана је командант васојевићких добровољачких батаљона бригадир Војводић известио команданта одреда да је турска аргаљерија из Берана надмоћнија, те је стога тражио још четири Крупова и два брзометна топа. Привлачење нових снага у рејон Берана и Гусиња указивао је на жељу непријатеља да ојача одбрану ових места, као и на могућност да покуша продор ка Андријевици, што би у случају успеха, могло да угрози позадину Колашинске групе и главних снага у рејону Скадра. Због тога је ситуација налагала потребу да се покрет Колашинске групе ка Беранама убрза. Не може се претпоставити да командант одреда није уочавао ову опасност. Али је, изгледа, стањем својих снага и ситуацијом у рејону Бијелог Поља био принуђен да се у Бијелом Пољу задржи два дана. Да би колико-толико предупредио евентуалне непријатељске испаде из Гусиња и Берана, он је 12 октобра наредио команданту Васојевићке бригаде да утврђује своје положаје и да се држи на њима “ако сила дође”, а пољску батерију 3 дивизије, која је тек пристигла у Андријевицу, да упути у рејон Берана, команданту добровољачких батаљона. А овоме је истога дана наредио да, у случају прикупљања јачих непријатељских снага у Плаву и Гусињу, упути команданту Васојевићке бригаде помоћ од хиљаду војника.
Непријатељским снагама које су браниле рејон Бијелог Поља погодовало је испресецано и пошумљено земљиште, јер су га, нарочито с обзиром на бројно учешће мештана, много боље познавале и на њему се неупоредиво боље сналазиле од црногорских јединица. Међутим је посада Бијелог Поља, као и она у Мојковцу, била изолована, без икакве подршке и помоћи других турских снага. Због тога, – упркос предности које им је пружало земљиште, местимично вешто организованој и упорно извођеној одбрани, па чак и бројним покушајима превара, од којих је најдрастичнија била она с најављивањем предаје града, – Турци нису били у стању да одрже Бијело Поље. Непрестано угрожаване с бокова и из позадине, турске снаге су биле принуђене да напуштају једну по једну линију, и да најзад, после кратке уличне борбе, напусте и саму варош.