Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига трећа, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Колашинском групом непосредно је руководио командант одреда. Он је 8 октобра с главнином снага ове групе извршио покрет правцем Колашин – Мојковац и до предвече избио у рејон Г. и Д. Штитарице. Истога дана из Колашина су, преко гребена пл. Бјеласице, упућена два батаљона Колашинске бригаде (Колашински и Доњоморачки) с једним водом брдеких топова правцем с. Мушовића Ријека – Шишко Језеро — Вагани (пл. Бјеласица). Ови батаљони су пристигли у Вагане око 19 часова и ту заноћили, истуривши претстражу ка Мучници (к. 1810). Све јединице Одреда биле су спремне да сутрадан пређу границу. Извештавајући Врховну команду да је приститао у Штитарицу, командант одреда је овако писао: “Ја сам овдје уредио да се сјутра у 6 сати прије подне позову становници нахије Бјелопољске као и посаде дуж Таре на предају, не хтједну ли Ваша ће војска на овом крају… пријећи границу сјутра до 7 ура у јутро”.
Мојковац је био најистуреније турско упориште на овом правцу. Штаб одреда је имао податке да се у Мојковцу налази око три батаљона низама и башибозука. Главни део тих снага био је груписан око касарне у Мојковцу и на косама северно од насеља. Дуж десне обале Таре и на западним огранцима пл. Бјеласице били су само мањи предњи делови. Турци нису имали артиљерије.
Мојковачке положаје чини пошумљена греда која преко Развршја и Улошевине спаја масив Бјеласице с планином Бурењом. То су природна врата која воде од горњег тока р. Таре у долину р. Лепешнице и даље ка средњем Лиму.
Ти положаји надвишавају леву обалу Таре, те су Турцима омогућавали добру прегледност и пружали повољне услове за организацију одбране. Бјеласица на југоистоку и Бурењ на североистоку природно су штитили крила и бокове турских положаја.
С обзиром на годишње доба, Тара у овом рејону није била газна. Али је корито ове реке на многим местима узано, те је пешадија могла да је савлађује помоћу балвана и дебљих стабала којих је у близини било довољно. У Мојковцу је постојао мост, преко кога је могла да се пребаци артиљерија. Пошумљен и испресецан терен дуж леве обале обезбеђивао је прикривене прилазе реци.
Од Мојковца до Бијелог Поља постојао је бољи сеоски пут, док су из околних села ка Мојковцу водиле само обичне стазе. Па ипак, терен је био пролазан за пешадију и брдску артиљерију.
Око касарне у Мојковцу и на Улошевини Турци су били израдили нешто пољских ровова. На осталим положајима није било никаквих утврђења.
Пошто је знао да су непријатељске снаге у рејону Мојковца релативно слабе и, будући тако истурене, без чвршће непосредне подршке иоле јачих снага из позадине, командант Источног одреда је одлучио да р. Тару пређе на ширем фронту и на тај начин створи услове да дејством ка боковима и позадини непријатељских снага разбије одбрану у рејону Мојковца. Тиме је уједно, наступајући на широком фронту, требало створити услове за стално угрожавање бокова и позадине непријатељеких снага које би покушале да организују одбрану на узастопним линијама на правцу Мојковац – Бијело Поље.
На основу такве замисли и плана дејства, Колашинска група Источног одреда требало је да наступа у четири колоне:
– Доњоморачки и Колашински батаљон (као прва, деснокрилна колона) добили су задатак да овладају Мученицом (к. 1810), а затим, ослањајући се левим крилом на другу колону, делом својих снага да се пробију у дубину, пређу р. Лим и овладају Обровом (триг. 1006).
– Друга колона (Горњоморачки и Липовски батаљон, пола Бјелојевићке чете и извиђачки вод Колашинске бригаде, с једним водом брдске “билећке” батерије), под командом командира Милоша Меденице, имала је задатак да се у рејону с. Бјелојевића пребаци на десну обалу Таре, овлада непријатељским положајима у рејону Брсково – Медено Гувно, а затим, обухватајући лево крило и бок турских снага у Мојковцу, избије у рејон Рогов Крш.
– Трећа колона (Жупопивски и Дробњачки батаљон Дурмиторске бригаде, извиђачка и пионирска чета, митраљеско одељење и једна брдска батерија), под командом бригадира Јока Аџића, требало је да пређе Тару између с. Подбишћа и Мојковца и у садејству с другом и четвртом колоном ослободи Мојковац, а затим преко Улошевине избије у долину р. Лепешнице.
Даљи задатак друге и треће колоне био је да у тесном међусобном садејству наступају ка Бијелом Пољу чистећи долину р. Лепешнице и Равне Реке.
Четврта, левокрилна, колона (Пољски и Ровачки батаљон Колашинске бригаде, један вод Колашинске брдске батерије ојачан устаничким снагама из с. Прошћења и околине), под командом командира Павла Вујисића, добила је задатак да пређе Тару у рејону Букове Главе (к. 1143) и ширим обухватом Мојковца са севера овлада Бурењом и Шљеменима (к. 1463), а затим маневром ка североистоку ликвидира непријатељско упориште у Шаховићима. По ослобођењу Шаховића требало је да и она продужи наступање ка Бијелом Пољу.
– Резерва Одреда (Планинопивски и Ускочки батаљон Дурмиторске бригаде и један брзометни брдски вод) кретала се позади треће колоне.
– Одредска артиљерија добила је задатак да с ватрених положаја у рејону с. Подбишћа подржава другу и трећу колону.
Деветог октобра изјутра командант одреда је издао својим јединицама посебну “Општу наредбу”, којом их је обавестио о почетку рата “за националну ствар и ослобођење наше браће”.
На правцу дејства сва три црногорска одреда Турци су у овом рату прибегавали разним недозвољеним лукавствима и преварама, а код Приморског одреда чак и главе секли убијеним црногорским војницима. У том смислу, ради упоређења става црногорског и турскот командовања, интересантне су следеће напомене у тој наредби команданта Источног одреда:
“Мени је Господар заповиједио да Вам настрожије наредим:
I. Мрцварење (сјечење главе) не смије бити, јер је то у свијету презрено и нашим законом строго кажњиво, као обиљежје храбрости нек војник доноси пред својим командиром капу с непријатеља.
II. Ко истакне бијелу заставу било као преговарач, било у знак предаје да га примите и с њим поступате каваљерски.
III. Свачија имовина има бити заштићена, зато да ником штете не чините.
IV. Куд год крећете а нарочито у села и варош, да се понашате достојанствено.”
Он је, даље, у наредби нарочито нагласио да задатак црногорске војске није да чини зулуме, већ да “уведе ред и поредак гдје га до сада није било” и да свакоме “ко падне под крило Господарево” осигура част, слободу и имање.
Тога јутра је командант одреда послао команданту турских снага у Мојковцу писмо с позивом да се преда, уз гаранцију да ће част и живот свих официра и војника бити осигурани. Рок за одговор био је десет минута пошто топ из Подбишћа испали три метка.
Пошто је главни део турских снага био у Мојковцу и на положајима северно од насеља, командант одреда је одлучио да у напад пређу прво крилне колоне, како би обухватом омогућиле трећој колони да свој задатак изврши са што мање жртава и напора. Стога је заповешћу било предвиђено: ако командант турске посаде не одговори на понуду о предаји у одређеном року, отпочеће артиљериска припрема; друга и четврта колона, под заштитом артиљериске ватре, наступаће предвиђеним правцима, а трећа ће упутити само извиђаче ради прикупљања тачних података о непријатељу. Напад је вршен по том плану.
Пошто турски командант није одговорио на понуду о предаји, око 10 часова отпочела је артиљериска припрема. Убрзо се црногорска пешадија без већих напора пребацила на десну обалу Таре, јер су мале турске снаге на овој обали пружале врло слаб отпор. По преласку реке, после краће борбе одбачени су сви истурени непријатељски делови.
На правцу наступања друге колоне налазила су се само мања одељења башибозука, која нису успела да пруже озбиљнији отпор. Стога је ова колона брзо и одлучно наступала и својом појавом у рејону Меденог Гувна утрозила бок и позадину турских снага у Мојковцу. Пошто је овладала Развршјем, командант колоне је продужио наступање ка долини Лепешнице и предузео мере за успостављање везе с првом и трећом колоном.
Четврта колона је такође успешно извршила свој задатак без већих напора. Она је савладала отпор мање непријатељске групе у рејону Подбрезовића, а затим је Ровачки батаљон упућен ка Бурењу, Пољски ка с. Прошћењу, док су добровољци (устаници из Прошћења), наступајући ка северозападу, избили у рејон Угарче (к. 1752).
Таквим продорима друге и четврте колоне, као и релативно јаком артиљериском ватром, турске снаге у Мојковцу су принуђене да напусте касарну и положаје око ње и да се повуку ка Улошевини.
Око 12 часова је командир извиђачке чете, који је према заповести имао задатак да извиђа на правцу напада треће колоне, известио команданта одреда да је непријатељ посео “шанчеве поврх Мојковца и косу од Улошевине” и предложио да батаљони који су предвиђени за напад тим правцем “енергично наступају”. Командант одреда је, међутим у том смислу већ био издао наређење команданту Дурмиторске бригаде, и трећа колона је већ наступала ка Улошевини.
Артиљерија је пренела ватру на положаје северно од Мојковца, а убрзо је и трећа колона предузела напад из покрета. Притиснути јаким снагама с фронта, а осећајући опасност од друге колоне, која је настунала ка Рогову Кршу, и од четврте, чији су делови наступали правцем Бурењ – Обод, Турци су почели да се повлаче ка р. Лепешници. Трећа колона их је гонила све док и задњи њихов војник није пребачен на леву обалу р. Лепешнице.
Колашински и Доњоморачки батаљон су још око 9,30 часова извршили покрет из рејона Вагана ка долини Равне Реке. После вишечасовне борбе, уз подршку вода брдских топова, разбили су непријатељске снаге у рејону с. Ракита – Бојиште и избили у долину Равне Реке. Пошто нису имали непосредне везе с другом колоном, ови батаљони су се тога дана задржали на заузетим положајима.
Предвече се непријатељ задржао на линији Муминов Крш – Пале – Лијеска, док су јединице Колашинске групе заноћиле: прва колона у Равној Реци, друга и трећа у рејону Ротов Крш – Лепенац а четврта у Ободу, на источним падинама Бурења.
Успех Колашинске групе Источног одреда првог дана борбе показао је да је план команданта одреда за дејство на широком фронту, уз примену обухватног маневра, био реалан и веома целисходан.
Тактички рад јединица у току напада био је правилан. Прва, друга и четврта колона, иако нису имале нарочито тешке задатке, већ и самом својом појавом према боковима и позадини турских снага допринеле су успеху треће колоне, која је извршила најтежи задатак у рејону Мојковца. Успелом координацијом рада свих колона у току напада, непријатељ је брзо натеран на повлачење.
Анализирајући држање и дејства својих јединица командант одреда је, у поменутом извештају краљу Николи (од 10 октобра), могао да констатује: “Официри и трупе изванредно се понашају”. О губицима се у том извештају каже: “Ми смо јуче, колико се досад зна, имали пет мртвих и петнаест рањених, непријатеља повише погинуло и ранило се”.
Турске снаге – слабе, без подршке артиљерије – нису биле у стању да издрже у овом првом сукобу. Ипак би непосредном одбраном р. Таре биле у могућности да дуже задрже Колашинску групу и нанесу јој веће губитке. Пошто је прелазе на реци напустила без озбиљнијег отпора, турска одбрана у рејону касарне у Мојковцу и на Улошевини није могла издржати нападе знатно јачих снага, које су усто примениле шири маневар на бокове и позадину браниоца.