Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига трећа, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Према идеји ратног плана, задатак је Источног одреда био да штити границу на фронту од Плава и Гусиња до Челебића, у циљу обезбеђења дејстава главних снага на зетско-скадарском правцу, и да у погодном моменту, према оцени команданта одреда, предузме и офанзивна дејства у Васојевићима, Санџаку и Метохији.
На дан објаве рата војно-политичка ситуација у турским граничним областима – Санџаку и Старој Србији – ишла је у прилог Источног одреда. Турској је претстојао рат с коалицијом балканских држава. Стога је било јасно да ће главнина турске војске бити концентрисана према Бугарској и Србији, као најјачим противницима, а да ће према Црној Гори, у области Санџака и Васојевића, моћи да ангажује само мање снаге. Мобилизација турске војске на овом правцу, као и на осталим правцима, ишла је споро и неорганизовано. Слаб одзив обвезника није обећавао да ће Турци прикупити толико јаке снаге да би могли предузети офанзивна дејства на фронту Источног одреда. Командант одреда је имао податке да у Плаву и Гусињу има неколико чета, у Беранама око хиљада људи, а у Бијелом Пољу и Мојковцу око 2.000 низама и редифа. Турске снаге у Васојевићима и Санџаку су, међутим, бројале око 14.000 људи, али су биле развучене на широком простору од Пљеваља до Ђаковице.
Сем тога, положај турске војске у Васојевићима, Санџаку и Метохији погоршавао се и због тога што је српско и црногорско становништво ових области било спремно за борбу против Турака, а и код муслиманског становништва знатно је био опао ауторитет турских власти и војске. Стога турска војска није могла рачунати на неку сигурнију подршку народа на овом подручју.
Ценећи тако непријатељске снаге, командант Источног одреда је могао доћи до закључка да су њихове офанзивне могућности веома скромне.
Насупрот томе, Источни одред је располагао трима јаким бригадама, а у околини Берана, на турској територији, биле су како је раније наглашено, извршене све припреме за формирање шест нових батаљона. Расположење становништва у неослобођеним крајевима обећавало је пркупљање новог људства за добровољачке јединице. У таквим условима Источни одред је претстављао знатно јачу ударну силу од непријатељске Санџачко-метохиске групе, иако је од ње био бројно слабији. Имајући у виду све то, командант Игточног одреда је закључио да ће офанзивом не само најбоље заштитити дејства црногорске главне групације ка Скадру, него, користећи неприпремљеност и развученост турских снага, и моћи ослободити Васојевиће, део Санџака и Метохију и остварити спајање српске и црногорске државне територије на тим правцима. Због тога је и одлучио да одмах пређе у офанзиву.
За офаизивна дејства Одреду су се нудила три правца: Колашин – Андријевица – Беране, Колашин – Мојковац – Бијело Поље – Беране и Жабљак – Пљевља. Пошто је овај трећи био периферан и крајње дивергентан у односу па главне црногорске снаге, за дејства главних снага Одреда долазила су у обзир само прва два правца. Правац Колашин – Андријевица – Беране краћи је и погоднији за непосредну организацију напада на Беране. Сем тога, овај правац је и за непријатеља био најпогоднији у случају покушаја упада на црногорску територију. Због тога би Источни одред у највећој мери осигуравао дејство главне црногорске групације код Скадра уколико би својим главним снагама дејствовао овим правцем.
Недостатак овог правца се, међутим, састојао у томе што би по овлађивању Беранама део главних снага морао да се упути долином Лима, у циљу разбијања непријатељских снага у рејону Бијелог Поља и Шаховића, јер се пре разбијања ових непријатељских снага Одред није смео упустити у операције према Плаву и Гусињу, односно према Метохији. Зато би се тиме, у крајњој линији, губило више времена док би се створили услови за почетак ових операција.
Други је правац дужи и заобилазнији. Сем тога, с обзиром на могућности које је непријатељу нудио први, овај правац је био несигурнији, јер није у довољној мери обезбеђивао позадину Одреда, нити позадину главних снага на зетско-скадарском правцу. Међутим он је омогућавао да се енергичним дејствима брзо ликвидирају непријатељска упоришта у Мојковцу, Шаховићима и Бијелом Пољу и да се релативно брзо главне снаге Одреда концентришу према Беранама, а после ликвидације овог упоришта да се прикупљеним снагама наставе операције ка Плаву, Гусињу и Метохији. Имајући у виду тај моменат, а сматрајући да има мало изгледа да ће непријатељ у почетку рата покушати офанзиву ка Андријевици и Колашину, командант одреда се одлучио за други правац. Он је, дакле, на основу процене својих могућноети уочио да ће, користећи почетне слабости непријатеља, успети да прикупи своје главне снаге у рејону Берани пре него би непријатељ био у стању да предузме офанзивна дејства у унутрашњост црногорске територије. Али одлучивши се да главним снагама пређе у офанзиву правцем Колашин – Мојковац – Бијело Поље – Беране, командант одреда је морао да води рачуна и о правцу Беране – Андријевица – Колашин, како би обезбедио бок и позадину своје офанзивне групе и позадину главних снага црногорске војске код Скадра. Зато је морао да издвоји део снага који ће бити у стању да овај правац у прво време затвори. Исто тако командант одреда се одлучио да слабијим снагама дејствује и у правцу Пљеваља у циљу заштите бока својих снага које буду дејствовале према Бијелом Пољу и у циљу овлађивања делом Санџака северозападно од Шаховића.
Ово је, несумњиво, била врло смела одлука, јер су иначе релативно мале снаге биле развучене на веома широком фронту. Али пошто се заснивала на познавању опште ситуације код непријатеља и на темељитој процени својих и непријатељских могућности, она се показала реалном и остварљивом.
У духу такве одлуке, Источни одред се концентрисао у четири групе:
– Горњолимска група: Васојевићка бригада с једном брдском и једном пољском батеријом и два “обуховска” топа 150 мм у Андријевици;
– Колашинска (главна) група: Колашинска и Дурмиторска бригада (без једног батаљона) са две брдске батерије и другим специјалним јединицама у Колашину;
– Прекотарски одред: Језерошарански батаљон Дурмиторске бригаде, један добровољачки батаљон и један вод спорометних брдских топова у Жабљаку;
– одредска артиљерија: по један вод 7 и 10 опсадне батерије код Колашина;
– шест новоформираних васојевићких батаљона у рејону Берана. Њима је придата једна брдска батерија.
Свега је у Одреду било 24 батаљона, четири митраљеза и 32 артиљериска оруђа укупне јачине око 12.600 војника, рачунајући и добровољачке батаљоне у рејону Берана.
Главна групација добила је задатак да наступа правцем Мојковац – Бијело Поље – Беране; Васојевићка бригада, затварајући правце који од Гусиња, Плава и Чакора изводе ка Андријевици, требало је да обезбеди дејства главнине и да по могућности заузме турска погранична утврђења у рејону Виситора, Чакора и Мокре Планине; васојевићки добровољачки батаљони добили су задатак да држе у опсади Беране и спречавају нападе непријатељске посаде ка Андријевици и Колашину, док је Прекотарски одред требало да пређе р. Тару у рејону с. Пренћана и, наслањајући се на лево крило главних снага Одреда, заузме турске пограничне карауле у рејону с. Пренћани – с. Вашково.
Према Источном одреду, Турци су у Васојевићима, Санџаку и Метохији имали 22 батаљона низама, рачунајући и снаге у Пљевљима, укупне јачине око 14.000 војника. Сем лаког пешадиског наоружања, ове снаге су располагале са 17 митраљеза и 54 артиљериска оруђа. Према томе, однос снага, гледајући у целини, био је повољнији за Турке, утолико више што је у почетку рата прилив башибозука веома брзо растао.
Улога Санџачко-метохиске групе, према турском ратном плану, била је дефанзивна.. С обзиром на то, као и на општи однос снага, требало је очекивати да ће она извришти своју оперативну улогу. Међутим су њене снаге биле веома развучене, врло мало или никако повезане, те је, нарочито у почетним борбама, главна групација Источног одреда свуда постизала тактичку надмоћност. Јединице башибозука, иако су повремено биле веома бројне, нису представљале неку борбену вредност, већ су се распадале убрзо после првих неуспеха.