Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига трећа, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Почетком новембра Турска се налазила у веома тешком положају. После тешких пораза код Куманова, Киркилиса и Лиле Бургаса, турска војска је била у повлачењу, док су Скадар, Јањина, Солун и Једрене били угрожени притиском савезничких трупа. Све је то указивало да се турска војска налази пред коначним поразом.
У таквој ситуацији краљ Никола је сматрао да би било целисходније да део снага блокира посаду Скадра а да главнина војске предузме операције у средњој и јужној Албанији и поседне што више турске територије. Јер, мислио је он, посада Скадра ће бити принуђена на предају већ самим тим ако црногорске трупе продру дубље у албанску територију и поседну шире залеђе града. Али је оценио да снаге Зетског и Приморског одреда нису довољне за остварење ове замисли, те би требало да се у рејон Скадра пребаци и део снага Источног одреда који, после сусрета са српском војском, није имао “куда даље продирати”, како је то нагласио у депеши команданту Источног одреда. Зато је 6 новембра, како је већ речено, наредио да се командант одреда с Колашинском бригадом и делом Васојевићке бригаде пребаци из Ђаковице долином Дрима ка Скадру. Краљ је том приликом похвалио дотадашњи рад Источног одреда.
Осмог новембра је командант одреда известио краља Николу да је војска слабо снабдевена одећом и обућом, те ће због тога и због лоших временских прилика веома тешко моћи да изврши покрет за Скадар. Али, и поред тога, он је одмах приступио припремама за покрет трупа у духу краљевог захтева.
Пошто су јединице 3 српске армије тих дана такође вршиле припреме за покрет ка албанском приморју, а један њихов део требало је да наступа долином Дрима, краљ Никола је наредио команданту одреда да команданту армије предложи заједнички покрет. Међутим је српска Врховна команда одбила тај предлог, јер је желела да планирану операцију у Албанији изведе искључиво својим снагама.
Деветог и 10 новембра су јединице Шумадиско-албанског одреда и Дринске дивизије II извршиле покрет из Призрена и Ђаковице, те Источни одред није могао да користи долину Дрима за покрет ка Скадру. Њему су се стога нудили преостали правци: Ђаковица – Пећ – с. Селце – с. Рапша – Скадар (односно Ђаковица – Пећ – Андријевица – Подгорица – Скадар) и Ђаковица – Дечани – Богићевица – Гусиње (и даље једним од поменутих праваца). Први правац је у повољним временским условима био дужи скоро за читав дан марша, али је водио земљиштем нешто блажијих нагиба и донекле погоднијим за покрет. Други је водио преко масива пл. Богићевице. Поред изразито високог планинског земљишта, пут је на овом правцу био много слабији него на првом. Па ипак се командант одреда одлучио за овај други, вероватно зато што је био краћи.
Припреме за покрет извршене су до 10 новембра. Тога дана је командант одреда предложио краљу Николи да Колашинска и Дурмиторска бригада (без једног батаљона) изврше покрет правцем Ђаковица – Дечани – Богићевица – Гусиње – Селце – Рапша – Груда. Истовремено је известио да у Ђаковици оставља Васојевићку бригаду као посаду а бригадира Вешовића као команданта места. За коман- данта војног округа у Пећи постављен је био војвода Лакић Војводић. Као посада Пећи остављени су по један батаљои Дурмиторске и Беранске бригаде, док су остали батаљони Беранске бригаде упућени у Беране и Рожај, такође као посаде ових места. За команданта војног округа у Беранама постављен је бригадир Авро Цемовић. Краљ Никола је одмах одобрио предложени правац покрета и наименовања команданата места, односно округа.
Покрет из Ђаковице отпочели су 11 новембра Колашинска бригада и три батаљона Дурмиторске бригаде, док је Дробњачки батаљон Дурмиторске бригаде упућен из Пећи правцем Пећка Бистрица – Чакор – Гусиње, где је требало да се прикључи својој бригади. Пољски батаљон Колашинске бригаде и Прошћенски добровољачки батаљон добили су задатак да из Бијелог Поља изврше покрет за Подгорицу и даље ка Скадру, где су имали да уђу у састав Колашинске бригаде.
С главнином се кретао и командант одреда. Предвече 11 новембра ова колона је стигла у подножје Крши Мергегс (к. 1281), северозападно од Дечана, одакле је покрет настављен сутрадан.
Пре подне 12 новембра време је било лепо, али је после подне почео да пада снег. Претходница (Плаво-гусињски и Доњоморачки батаљон, пионирска чета, митраљеско одељење и вод брзометних брдских топова), под командом командира Матановића, кретала се испред главнине на већем отстојању, да би у снегу начинила пут. Али тиме није поституто оно што се желело. Претходница је, наиме, успела да пређе Богићевицу и заноћи у Бабином Пољу, док је јака снежна олуја главнину задржала на североисточним падинама планине. Снег, праћен јаким ветром, засипао је колону и препречавао јој пут наносима, местимично високим до четири метра. У наносима затрпане увале и вртаче упадали су војници и коњи и с муком се из њих извлачили. Видљивост је била веома ограничена, те ни правац кретања није могао сигурно да се одреди. На челу колоне ређали су се најјачи војници, али их је умор савлађивао. Да би потстакао војнике на крајњи напор, командант одреда је наредио да се свира „јуриш”. Иако је то за први моменат имало ефекта, ипак је исцрпеност јединица била таква да се, и поред највећег поштовања овога трубног знака, покрет није могао наставити. Тада је командант одреда наредио да се јединице повуку дубље у шуму и ту преноће. Комора с храном, уколико није била изгубљена, остала је у подножју планине. Јединице су заноћиле без вечере. Ветар је био тако јак да је из корена чупао стара букова стабла. Није се могло ни мислити о ватри или подизању шатора, нити се смело сести, јер је претила опасност од смрзавања. Тако су војници остали целу ноћ на ногама, стално се крећући и узалудно покушавајући да се загреју.
Сутрадан је време било нешто повољније. Ветар није био тако јак а видљивост је била већа. Командант одреда је одлучио да још једном покуша прелаз преко планине; уколико не успе, повратиће се у Дечане, а затим ће преко Пећи, уз Пећку Бистрицу и преко Чакора, наставити покрет ка Плаву. Пред полазак је одржао војницима говор, апелујући на њих да напрегну сву снагу и савладају ову велику препреку, како би што пре стигли под Скадар где је њихова помоћ тако неопходна. Тај говор је стварно претстављао јак морални потстицај, и покрет је настављен, али с тешким напорима. Само је незнатан део артиљерије и коморе враћен у Дечане, да би наставио покрет преко Пећи; највећи њихов део изгубљен је у снежним наносима.
Чело колоне је било прошло једва стотинак метара даље него претходног дана када су се на гребену планине појавили делови претходнице. Командант претходнице је тога јутра упутио из Бабиног Поља пионире усусрет колони, са задатком да лопатама чисте снег и направе пролаз преко Богићевице. Њихова појава на врху планине потстакла је војнике да уложе крајње напоре како би савладали последњих 500 метара простора до врха планине. Иако мало, ово растојање је у тим условима чинило веома тешку препреку. Најзад су пешаци избили на врх планине, одакле је покрег био олакшан путем који су у снегу направили пионири. Тога дана је главнина успела да пређе Богићевицу. Део снага је задржан на преноћишту у Бабином Пољу. а други део је продужио покрет за Плав. Сутрадан је пријављено 120 људи оболелих од прехладе и велике заморености, те су их сместили у андријевачку болницу. Касније су умрла 82 војника. Тако је, по напорима и жртвама, овај марш надмашио и највеће бојеве из операција Источног одреда.
Дробњачки батаљон је извршио покрет из Пећи 11 новембра око 5 часова и до ноћи избио у Бјелуху. Ноћ је провео у колибама, а сутрадан је наставио покрет преко Чакора и Плава за Гусиње, где је сачекао своју бритаду.
Петнаестог новембра су се обе бригаде прикупиле у Гусињу а следећег дана су наставиле покрет ка с. Селцу. Пошто је Цијевна била надошла, за прелаз јединица морала су да се изграде три мања моста. Мостићи су прављени од стабала која су сечена непосредно уз обалу. При прелазу реке утопила су се два војника. Осамнаестог новембра предвече Одред је стигао у с. Рапшу, где је преноћио. Тога дана је први пут добио храну која је била упућена из Подгорице. Покрет је наставио правцем с. Рапша – е. Иванај – с. Коплик – с. Груда. У Груду је стигао 20 новембра, где је, по краљевом наређењу, дочекан топовским салвама и осталим војничким почастима.
Тога дана је престао да постоји Источни одред. Његове снаге јачине око 5.500 бораца (рачунајући и Пољски и Прошћенски батаљон, који су пристигли из Бијелог Поља) прикључене су Зетеком одреду.
Тада је, наредбом краља Николе, бригадир Јанко Вукотић постављен за начелника Врховне команде црногорске војске.
На основу дотадањих резултата рата, почетком новембра је савезницима било јасно да коначни пораз турске војске претставља готову чињеницу. Зато се свака савезница, независно једна од друге, журила да што пре и што потпуније оствари своје територијалне захтеве и аспирације. У тој ситуацији су српска влада и Врховна команда сматрале да је наступио моменат када треба приступити извођењу такозване албанске операције ради избијања Србије на море, док су краљ Никола и црногорска влада истовремено сматрали да је наступио моменат када операције, и поред тога што Скадар није заузет, треба проширити у средњој и јужној Албанији ради освајања и поседања што веће просторије. Обе владе и врховне команде планирале су ове операције не само независно једна од друге него и једна против друге. И, разуме се, као резултат тога, српска Врховна команда је одбила понуду да црногорске трупе из Метохије маршују заједно, истим правцем, са српским трупама које су биле предвиђене за извођење поменуте операције, јер је на тај начин хтела да избегне поделу плена (албанеке територије и власти над албанским народом). Зато су црногорске трупе биле упућене на марш заобилазним путем.
С друге стране, командант Источног одреда је сматрао да у овој ситуацији треба журити и трупе што пре прикупити у зону Скадра, како би се могло приступити остварењу замисли краља Николе пре него српске трупе стигну да освоје и поседну целу територију средње Албаније. Зато се при избору правца за покрет трупа одлучио за онај који му се учинио краћи, без обзира на његову удобност. Заправо, руководећи се пре свега временом као простором, он се одлучио за правац преко Богићевице, који је несумњиво био нешто краћи, а не за правац Пећ – Чакор, који је био погоднији и сигурнији. Али, будући да су временске прилике на високопланинском земљишту половином новембра увек променљиве, упутити трупе преко Богићевице значило је излагати се великом ризику, чак и ризику да се изгуби у времену, које је, изгледа, у овој ситуацији било пресудно. Зато је ова одлука команданта одреда била сувише смела, јер је људство двеју бригада било изложено изузетно тешким физичким напорима, који су плаћени великим жртвама. Сто двадесет оболелих војника, од којих су 82 умрла, и губитак коморе и доброг дела артиљерије били су последица тешких, пре свега временских, услова марша преко Богићевице. Међутим би те жртве биле далеко мање, ако не би биле и сасвим избегнуте, да је покрет извршен преко Пећи и Чакора (Дробњачки батаљон, који је ишао тим правцем, није имао губитака). Избором краћег правца уствари постигнут ефекат сасвим супротан ономе који се желео. Невреме, тешки губици у људству и материјалу, гладовање и страховити замор толико су исцрпли људство, да је касније простор од неких 70 км, од Гусиња до Груде, савладан тек за седам дана. Све то показује колико је ризичан био подухват да се у новембарским условима савлада Богићевица, и колико је командант одреда погрешио када се на то одлучио губећи из вида фактор удобности правца покрета. Ово тим пре што се радило о трупама које су се више од месец дана налазиле у непрекидним борбама и маршевима, те су биле озбиљно исцрпене и заморене. Што је стихија ипак савладана, иако уз велике губитке, а није дошло и до тежих последица, свакако је разлог у томе што су се на маршу налазиле Дурмиторска и Колашинска бригада, тј. људство изразито планинских крајева, које је показало изванредну физичку и моралну снагу. Али не треба заборавити ни несебичан подухват претходнице која им је притекла у помоћ.