Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига трећа, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Командант Источног одреда је имао одрешене руке у погледу избора начина на који ће извршити свој задатак. Али, иако је задатак његовог одреда, према ратном плану био у основи дефанзиван, ипак је краљ Никола, још од почетка рата, рачунао с офанзивом и на том правцу. На то, поред осталог, нарочито указује чињеница да је овај одред био релативно јак, као и сам избор личности за команданта одреда, коме је било препуштено да процени ситуацију и сам одлучи да ли да пређе у офанзиву одмах или да се задржи у одбрани.
Командант одреда, међутим, познајући општу ситуацију код непријатеља, знао је да пред собом има слабе турске снаге усто развучене на широком простору. С тим у вези он је закључио да би брзом и одлучном офанзивом свога одреда могао искористити ситуацију код непријатеља и релативно лако ослободити Васојевиће и део Санџака а затим продрети и у Метохију. Та оцена се у пракси показала реалном. Његова одлука да одмах пређе у офанзиву била је правилна, поред осталог, и стога што би непријатељ, ако би му се дало времена, успео да већ мобилисане јединице боље организује, прикупи и тиме побољша њихову борбену способност. Захваљујући офанзиви Источнот одреда, непријатељ за то није имао времена.
Међутим, иако турска војска у Васојевићима, Санџаку и Метохији на почетку рата није била довољно организована, она је, рачунајући и башибозук, превазилазила јачину Источног одреда. С тим је командант одреда морао рачунати. Чињеница да је у Беранама и у рејону Плав – Гусиње непријатељ имао релативно јаке снаге, које је, сем тога, могао брзо ојачато деловима из Пећи, Ђаковице и Призрена, наметала је потребу да командант одреда затвори правац Беране – Андријевица – Матешево, односно Чакор (Плав) – Андријевица – Матешево, тј. да с тог правца обезбеди главнину црногорских снага у рејону Скадра и повадину своје Колашинске групе, која треба да дејствује долином Лима. За обезбеђење ових праваца морао је издвојити довољно јаке снаге. Збот тога је Васојевићку бригаду упутио ка Гусињу, Плаву, Чакору и Мокрој Планини, а васојевићке добровољачке батаљоне задржао у рејону Берана. Поред тога, он је морао ангажовати снаге, макар и слабије, у правцу Пљеваља ради заштите левог бока своје маневарске групе. Тиме је маневарска група Одреда, која треба да изврши главни задатак на правцу Колашин – Бијело Поље, стварно ослабљена, што значи да је командант одреда преузео на себе известан ризик. Наиме, неизвесно је било да ли ће Васојевићка бригада и добровољачки васојевички батаљони бити у стању да затворе поменуте правце, с обзиром да су према себи имали јаче непријатељске снаге; и, с друге стране, да ли ће скоро преполовљене снаге Одреда бити у стању да обилазним правцем преко Мојковца и Бијелог Поља успешно изврше планирану офанзиву пре него би непријатељ организовао напад ка Андријевици и Матешеву. Командант одреда је ипак сматрао да су његове снаге довољне и на једном и на другом правцу, односно да су изгледи за непријатељски отпор на правцу дејства његове маневарске групе, као и могућности за офанзивна детства на правцима Васојевићке бригаде и васојевићких добровољачких батаљона, тако мали, да ће снагама Одреда на свим тим правцима бити обезбећен успех. До таквог закључка он је могао доћи само на темељу солидне процене снага и могућности непријатеља, како с обзиром на његове унутрашње слабости, тако и с обзиром на перспективу скорог уласка у рат Србије и осталих савезника. С друге стране, овако груписане снаге Одреда, а нарочито Колагашинска група и Васојевићка бригада, биле су у могућности да се, у случају покушаја турске офанзиве ка Андријевици и, даље, у дубину црногорске територите, нађу на боковима и у позадини непријатељских снага. Тиме је опасност од оваквот турског покушаја била знатно умањена. Зато је маневар који је применио команпант одреда, иако наизглед ризичан, био целисходан и правилан, што је и пракса потврдила.
Колашинска група је релативно брзо савладала непријатељски отпор у рејону Мојковца, Бијелог Поља и Берана тако да су већ 16 октобра били створени услови да прикупљене снаге Одреда наставе дејства. За то време је Васојевићка бригада, ломећи турски отпор на граничним положајима у рејону Гусиња, Плава, Чакора и Мокре Планине, сигурно штитила десни бок Одреда, а заједно с васојевићким добровољачким батаљонима затварала и правац који преко Аидријевице и Матешева изводи било ка Колашину, у позадину главнине Одреда, било ка Подгорици, у позадину главнине црногорских снага. Заштиту левог бока Одреда, такође с успехом, вршио је Прекотарски одред, који је био упућен ка Пљевљима. На тај начин, прва фаза дејстава Источног одреда завршила се тачно по плану Штаба одреда. Штавише, на правцу Васојевићке бригаде тај план је делом био и превазиђен.
Турске посаде појединих градова и већих насеља у Санџаку и Васојевићима биле су територијално удаљене једна од друге и оријентисане искључиво на пасивну одбрану. Свака је од њих радила сама за себе: и поред тога пгго су све скупа чиниле бројно озбиљну војничку снагу, оне су се нашле у ситуацији да се појединачно боре против јачих црногорских снага. Тако су, једна за другом, губиле своја упоришта, а да ниједна од оних које нису биле директно нападнуте не учини било какав практичан корак у циљу помоћи нападнутој. Више командовање није успело да у том смислу испољи неку иницијативу и да обједини рад и дејство снага изолованих упоришта. Пасивност релативно јаких снага из рејона Берана и оних из рејона Плава и Гусиња за све време док је трајао маневар Колашинске групе – нарочито истиче слабости турског вишег командовања на овом подручју.
Турско командовање у Васојевићима и Санџаку није успело да мобилише људство предвиђено за редифске јединице и формира јединице способне за борбу. То људство се делом није одазвало позиву за мобилизацију а делом, због недостатка средстава, није могло бити у потребнијој мери опремљено. Стога се ни већ формиране јединице нису могле поуздано употребити тамо где је ситуација захтевала. Највећим делом, ово људство је остало да брани свој крај. Уствари, јединице башибозука, а делом и редифске јединице, биле су наоружана маса у којој су групе и појединци радили по својој вољи. Код њих није постојало борбене дисциплине. Оне су уносиле неред и у јединице редовне турске војске, због чега су, каткад, биле за Турке више од штете него од користи. Највећи део људства Источног одреда још пре рата је познавао ове особине турских јединица из приграничних крајева, и та околност им је умногоме помогла да у борбама искористе слабости противника и с мање тешкоћа постигну успех. Ови црногорски војници познавали су сва дозвољена и недозвољена лукавства која су Турци примењивали. Стога се овде ниједанпут није десило да се озбиљније наседне турској обмани с белим заставама, иако је таквих покушаја било.