Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига друга, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
На инсистирање команданта источног сектора, који је сматрао да су полазни положаји јако удаљени и непогодни за одлучан удар, бугарска Врховна команда је 21. фебруара наредила да се у претходним борбеним дејствима заузму турски предњи положаји на источном сектору, да би у почетку напада послужили као погодан ослонац, али су то осујетиле незапамћене снежне олује и ниске температуре. Заклони и склоништа, потпуно завејани, нису могли пружати заштиту од хладноће и јаких ветрова, тако да је промрзао знатан број војника, нарочито на предстражама. Почетком марта време је нагло отоплило, снег се отопио и створио широка водена пространства, па су због тога војници на предстражама морали стајати у води.
Чим се време поправило, командант источног сектора генерал Вазов поново је тражио да се што пре приступи општем нападу на слабо поседнуте предње турске положаје, стално тврдећи да ће напад на тврђаву стајати много мање жртава него свакодневни губици у току дуготрајне опсаде. Сагласивши се, командант опсаде је овај предлог проследио Врховној команди на одобрење, а свој штаб је, 4. марта, пребацио из Мустафа-Паше на источни сектор, у село Ортакчиу. Бугарска Врховна команда се још увек колебала. Између ње и генерала Иванова су настале дуге дискусије и преписка око тога да ли да се напада на линију форова или не. Најзад, после обиласка источног сектора, генерал Савов је, 20. марта, на упорно инсистирање генерала Иванова и генерала Вазова, одобрио да се изврши напад на предње положаје источног сектора, али да се напад не продужава на главну одбрамбену линију.
У очекивању одлуке Врховне команде, командант опсаде је још 14. марта издао директиву у којој је била разрађена основна замисао плана за заузимање тврђаве када се буде наредио општи напад. Главни удар требало је усмерити на источни сектор, на делу фронта Маслак – Ајвас-баба, уз пуно ангажовање и енергичан напад и на свим осталим секторима, како би се турске снаге довеле у заблуду у погледу тежишта напада, али предвиђајући могућност да би се, при повољном развоју ситуације, напад на помоћним правцима могао развити у напад дубљег захвата и на њима постићи одлучујући успеси. Нарочито је енергично дејство захтевано на јужном сектору, који је, после источног сектора, располагао најјачом опсадном артиљеријом. Трупе на том сектору требало је да овладају турским предњим положајима на линији Токад бајир – северно од Доуџороса, с тим да опсадна артиљерија паралише дејство турске артиљерије с линије форова и подржи напад трупа западног сектора, дејствујући против турске артиљерије у рејону форова Карагач и Мараш. Одлучна дејства, тј. заузимање главне одбрамбене линије Папаз тепе и Бекчи тепе (на овом сектору турске снаге нису имале предње положаје), стављена су у задатак и трупама западног сектора, иако је на овом сектору остао мали број опсадних оруђа; исто тако и трупама северозападног сектора: да овладају положајима око чифлика Екмекчикеја, целом линијом турских предњих положаја и, при повољном развоју ситуације, линијом форова.
Командант српске 2. армије је ову директиву, без икакве разраде и допуне, доставио потчињеним командантима сектора, с наређењем да се у њеном духу припреме за напад. Команданти сектора су одмах пришли одговарајућим припремама и, после командантских извиђања, издали своје заповести којима су регулисали начин дејства својих пешадијских јединица, њихов борбени поредак, артиљеријску подршку напада, садејство, снабдевање у току напада и др. Очекујући одобрење бугарске Врховне команде за почетак напада, јединице су се интензивно припремале, предузимајући извиђачке акције да се прикупе што тачнији подаци о општем стању у тврђави.
Најзад, 23. марта у 19 часова бугарска Врховна команда је, у духу поменуте одлуке генерала Савова, издала директиву да се 24. марта изврши општи напад на једренску тврђаву, чиме је практично оснажена поменута директива команданта опсаде. Дотад су најважније припреме за напад завршене: опсадне трупе су ојачане српском опсадном артиљеријом, а извршен је и низ прегруписавања, тако да је, нарочито на источном сектору, створена потребна надмоћност као основни услов за успех напада. Општи однос снага је био следећи; у пешадији 1, 8:1, тј. 99 савезничких према 55 турских батаљона, у митраљеским четама 2.3:1 (23:10), у артиљерији 1:1,08 (424:459 оруђа), у коњичким ескадронима 5:1 (9,5:2). На источном сектору бугарске трупе су такође имале надмоћност у живој сили: 3,50:1 (50:14 батаљона), али и у артиљерији (226:149 оруђа), с тим што је на правцу главног удара, тј. на одсеку пробоја (северни део источног сектора) бугарска артиљерија била четвороструко јача од турске.
Уочи напада на једренску тврђаву распоред савезничких снага на појединим секторима је остао углавном исти као и у току опсаде. Једино је знатно ојачан источни сектор, где је груписан највећи део опсадне артиљерије, а непосредно пред напад он је ојачан са још три пешадијске бригаде. Тако су на овом сектору пред напад биле распоређене: 11. дивизија (без 55. пешадајског пука), 2. бригада 8. дивизије, 1. и 2. бригада 3. дивизије, 2. бригада 2. дивизије. На јужном сектору је нападала бугарска 8. дивизија. Дунавска дивизија II је нападала на западном сектору: 4. прекобројни пешадијски пук I и 9. пешадијски пук II (ојачани по једним батаљоном 7. и 8. пешадијског пука II) распоређени су на два пододсека, док је 8. пешадијски пук II образовао секторску резерву. Северозападни сектор је држала Тимочка дивизија I, ојачана бугарским 55. пешадијским пуком. Фронт су поседали српски 20, 15. и 13. пешадијски и бугарски 55. пешадијски пук. Сваки пук је имао по један батаљон у пуковској резерви, док су секторску резерву сачињавала три српска допунска батаљона.
У вези са директивом бугарске Врховне команде, командант опсаде је 23. марта у 23,30 издао заповест за напад на једренску тврђаву, са основним задатком: заузети турске предње положаје и непријатеља одбацити позади линије форова. Командант српске 2. армије је, достављајући добијену заповест командантима западног и северозападног сектора, наредио: трупе снабдети довољном количином муниције, материјалом за подизање заклона на освојеним положајима и алатом за уклањање препрека; уз то је обавестио да ће се његово командно место за време борби налазити на левом крилу положаја западног сектора.
Примивши заповест за напад, команданти сектора су извршили последње припреме и издали своје заповести. Основна замисао команданта источног сектора је била: уз масовну подршку опсадне артиљерије извршити пробој линије турских предњих положаја у правцу важног земљишног објекта Маслак, одакле, дејствима ка северу и југу, проширити успех бочним угрожавањем турских предњих положаја. План команданта северозападног сектора је био: као ближи задатак, уз подршку артиљерије овладати доминантним масивом око чифлика Екмекчијека, тј. најважнијим одсеком турског положаја, затим успех проширити обухватним дејством крила, уз садејство јединица с фронта. На западном сектору, међутим, командант, у основној замисли за напад, није предвиђао посебно тежиште дејства, већ једновремени напад на читавој линији фронта, иако је сектор располагао слабом артиљеријом. Исто се може рећи и за основну замисао команданта јужног сектора, с тим што је овај сектор располагао снажном опсадном артиљеријом, те је било могуће испољити тежиште и маневар у току борбе.