Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига друга, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
После лилебургаске операције бугарска Врховна команда је почела припремати напад на Чаталџу. Она је наредила да се из рејона Једрена у састав главних снага упуте цела 3. дивизија и две бригаде 9. дивизије. Трупама око Једрена је постављен задатак да изолују гарнизон једренске тврђаве и тако обезбеде дејства 1. и 3. армије, осигуравајући њихове комуникацијске правце ка Чаталџи. Да би се задатак извршио било је потребно да се једренска тврђава окружи и с југа, па је зато требало овладати Картал тепеом. Док се Дунавска дивизија II, после превожења железницом, прикупљала у ширем рејону Мустафа-Паше, у напад је, 7. но- вембра, послата бугарска 8. пешадијска дивизија. Она је неометано пребацила део трупа на десну обалу Арде и извршила напад на турске положаје на Картал-тепеу, које су бранили делови Гјумурџинске дивизије. После жестоких борби, у којима је узела учешћа и турска артиљерија с линије форова, бугарске снаге су заузеле Картал тепе.
Турске трупе су двапут покушавале да противнападима одбаце противника и поврате овај положај, али нису имале успеха. Међутим, истовремени напад 8. пешадијске дивизије на Папаз тепе (на левој обали Арде), што је требало да олакша извршење напада на Картал тепе, није успео. Ипак, после заузимања Картал тепеа била је пресечена једина преостала веза једренске посаде са унутрашњошћу земље и са главним снагама Источне армије. Једренска тврђава је била окружена и одсечена од спољњег света. Окружењем и с југа онемогућено је свако даље снабдевање људском и сточном храном из села јужно од града.
Борбама код Картал тепеа и Папаз тепеа, 7. новембра, завршена су самостална дејства бугарске 2. армије око једренске тврђаве. Отада па до пада Једрена, 2. бугарска и 2. српска армија изводиле су заједничка дејства против турских снага које су браниле тврђаву. Већ 8. и 9. новембра дошло је до међусобног садејства: Тимочка дивизија I добила је задатак од команданта бугарске 2. армије да, по могућству, овлада висовима око чифлика Екмекчикеја и тиме омогући опсадној артиљерији да заузме ватрене положаје више напред, како би што ефикасније дејствовала против турских утврђења у групи Шејтан торла, а бочном ватром и против утврђења Јуч тепелер и Карађоз торла. У ствари, радило се о демонстративном нападу којим је, привлачећи на себе ватру турске артиљерије са северозападног сектора, која је пружала подршку нападу турских снага на западном сектору, требало олакшати тешку ситуацију бугарских трупа пред положајем Папаз тепеа. Уз подршку трију српских пољских и трију бугарских хаубичких спорометних батерија, у напад су пошли 15. и 20. пешадијски пук. Они су до 16 часова успели да приђу на 800 – 1.000 м од предњих турских положаја, где су потпали под јаку ватру турске артиљерије која је имала прецизно измерене даљине. Претрпевши осетне губитке (17 погинулих, 122 рањена и 14 несталих војника), пукови Тимочке дивизије I повукли су се на полазне положаје, пошто су извршили постављени задатак. Оцену о овој акцији дао је командант бугарске 8. дивизије, који је у свом извештају нагласио да се борба на западном сектору “утишала тек када су Срби отпочели наступање”. Тога дана извеле су демонстративан напад и бугарске трупе на источном сектору. Оне су успеле да заузму гребен на десној обали Салцдере и тако стегну обруч око једренске тврђаве. Ипак, покушај да се, без претходне припреме, заузме линија форова није успео, после чега је наступио период неактивности савезничких снага.
По завршеном окружењу тврђаве бугарске и српске снаге су распоређене на следећи начин: Комбинована коњичка бригада се налазила у области Димотике; линију Татаркеј – Картал тепе – река Арда, на јужном сектору, држао је ојачани 30. пешадијски пук; 3. бригада 8. пешадијске дивизије држала је линију Епчели – висови северно од реке Марице (западни сектор); на северозападном сектору српска Тимочка дивизија I држала је линију гребена на 2 км западно од линије Кадикјој – Сарај Акбунар, и одатле на исток до реке Тунџе; на источном сектору, линију Екисикјој – Таушан – Куруџикјој – Карајусуф – чифлик Кјушен – Сатликјој држала је 14. пешадијска дивизија, ојачана 3. бригадом 9. пеш. дивизије и 2. бригадом 8. пешадијске дивизије; у Мустафа-Пашу су пристизале јединице српске Дунавске дивизије II, која треба да поседне јужни сектор. Међутим, да би српске дивизије, ради лакшег командовања, добиле два суседна сектора, Дунавској дивизији II је накнадно додељен западни сектор. Она је 14. новембра сменила делове бугарске 8. дивизије, која се пребацила и знатно ојачала јужни сектор, после скоро месец дана претерано спорих и обазривих дејстава, чврсто затворивши обруч око тврђаве. Друм Једрене – Цариград затварао је коњички одред састављен од пет српских и два бугарска ескадрона. Касније (средином фебруара 1913) на јужни сектор је приспела и српска тешка артиљерија. Савезничким снагама под Једреном командовао је командант бутарске 2. армије генерал Иванов.
С таквим распоредом отпочела је тешка и дуга опсада Једрена.
Све до примирја, 4. децембра, опсадне трупе су дејствовале само артиљеријском ватром и вршиле локалне нападе у циљу побољшања својих положаја, или су одбијале мање турске испаде, претежно на јужном сектору, у рејону Картал-тепеа, извођене ради одржавања везе с крџалијском облашћу.
После борби вођених 8. новембра, командант тврђаве је издао заповест да три колоне изврше испад на северозападном сектору: прва колона (два ојачана пешадијска батаљона) у правцу Јуч тепелера, друга (два ојачана пешадијска батаљона) у правцу могиле код села Екмекчикеја и трећа (шест батаљона пешадије, три пољске батерије, једна батерија 105 мм и једна хаубичка 155 мм) у правцу косе код Кадин- кеја, с циљем да одбаце истакнуте савезничке делове и нанесу им губитке. Марашкој колони (осам батаљона, четири пољске батерије, једна батерија 105 мм и једна хаубичка 155 мм) наређено је да садејствује ватром са освојеног положаја, а јужној колони (три пешадијска батаљона и две пољске батерије) да избаци предње делове испред Черекеја.
Турске снаге су у зору 9. новембра напале бугарски 56. пешадијски пук на левом крилу Тимочке дивизије I. Уз обострано учешће артиљерије, борба је трајала све до 16 часова, када су турске снаге почеле да се повлаче. Суседни српски 13. пешадијски пук није се непосредно ангажовао у борби, али је артиљерија с његовог одсека пружала помоћ нападнутом бугарском пуку, који је у овим борбама имао 54 мртва и рањена војника. Напад турских делова с правца чифлика Екмекчикеја на предстражни положај 15. пешадијског пука одбијен је ватром артиљерије, али су они ноћу око 22 часа поновили напад. Предњи делови предстраже су се повукли, али су пристигла појачања и снажна ватра натерали турске снаге да се повуку. Истовремено, после једночасовне борбе, потиснути су ка Могилати и турски делови који су покушали напад на предстражне положаје 20. пешадијског пука.
На осталим секторима турске снаге су остале неактивне, па су се ова доста широко замишљена активна дејства свела на испад према крајњем левом крилу северозападног сектора, који није дао значајније резултате.
Десетог новембра је Тимочки коњички пук водио борбу у рејону села Кара Касума. Крећући се, у улози претходнице, на челу Коњичког одреда, правцем чифлик Абалар – Кара Касум – долина Марице, имао је задатак да извиђа просторију између левог крила источног сектора и Марице и спречава једренски гарнизон да прикупља храну у долини Марице. Око 10 часова, када се приближавао Кара Касуму, челни одред (2. ескадрон Тимочког коњичког пука), правовремено обавештен од својих осигуравајућих и извиђачких делова, поставио је заседу једном турском батаљону који је с комором маршовао из Димотике за Једрене, где је требало да осигурава железнички мост на Марици. Крећући се без потребног маршевског осигурања, турски батаљон је потпао под изненадно дејство српског коњичког ескадрона, и, не успевши да се развије за борбу, у паници почео да се повлачи преко реке Сазлидере. Захваљујући присебности официра, једна чета се ипак развила и отворила ватру на коњички ескадрон, организујући тако прихват заосталих делова. Обавештен о ситуацији, командант Тимочког коњичког пука је стигао у рејон и на десном крилу развио нове снаге, док је бугарски гардијски пук код чифлика Паша Чаир пресрео и натерао на повлачење три турска ескадрона коњице који су из Једрена били пошли у помоћ нападнутом турском батаљону. Борба на реци Сазлидере трајала је више од пола часа, а када су реку прешли сви делови, турски батаљон је у нереду одступио левом обалом Марице ка Једрену, оставивши на месту борбе: 10 мртвих, 40 тешко рањених и 14 заробљених војника, 40 коња и више кола из коморе. Нешто касније Коњички одред је прешао на кантоновање у Кара Касуму, држећи 7 км дуги предстражни положај од леве обале Марице, преко чифлика Бјујук Татаркеј и косе Кара бајир, до Сазлидере. Положај су на смену, свака 24 часа, поседали Тимочки коњички пук и бугарски гардијски пук.
Знајући да се у рејону Картал-тепеа налазе релативно слабе бугарске снаге и правилно ценећи његов значај, Шукри-паша је наредио команданту 10. низамске дивизије да 11. новембра, снагама јачине пет батаљона низама, три пољске батерије, вода пољских хаубица и пола коњичког пука, ојачаних 30. редифским пуком, који је претходних дана био отуда одбачен, изврши напад на бугарске снаге на Картал-тепеу. Крећући се веома тешко по расквашеном земљишту, турске снаге су се тек после подне развиле за борбу и, подржане ватром артиљерије, успеле да заузму Картал тепе. Али су се бугарске трупе утврдиле на око 500 м од гребена. Међутим, сутрадан, енергичним дејством турске пешадије и артиљерије, ове бугарске снаге су биле присиљене да се повуку, делом на косе југозападно од села Татаркеја, делом на косе код села Сименлија, претрпевши знатне губитке: 26 погинулих и 157 рањених војника.
Тога дана око 19 часова слабије турске снаге су напале и предстражни положај српског 15. пешадијског пука. Борба је трајала до 21 час, када су се турски делови повукли.
Следећег дана, тј. 12. новембра, на јужном сектору, у рејону Картал-тепеа, и даље су се одигравали најзначајнији догађаји, јер су турске снаге настојале да прошире успех и пробију се у дубину положаја бугарског 30. пешадијског пука (који је у току ових борби изгубио 330 људи).
Обавештен о тешкој ситуацији бугарских делова на јужном сектору командант Тимочке дивизије I је одлучио да изврши демонстративан напад на свом, северозападном, сектору у циљу везивања турских снага и садејства са угроженим бугарским 30. пешадијским пуком. Опсадна артиљерија је одмах отворила ватру на Казан тепе и Папаз тепе, док су 15. и 20. пешадијски пук, уз подршку 9. артиљеријског пука, извршили демонстративан напад на турске положаје у рејону Могилате и чифлика Екмекчикеја. Па правцу дејства 20. пешадијског пука није дошло до јачег окршаја, јер се турска пешадија била повукла у утврђења позади Могилате. Међутим, снажна ватра турске артиљерије потпуно је онемогућила даље наступање или задржавање српске пешадије на положајима западно од Могилате, и ова се пешадија у први сумрак повукла. Слично се збило и на фронту напада 15. пешадијског пука, где је турска артиљерија, са утврђења источно од чифлика Екмекчикеја, запречном ватром онемогућила даље наступање српских снага, и ове су се, око 18 часова, повукле на полазне положаје. У овом демонстративном нападу 15. и 20. пешадијски пук су имали четири погинула и 23 рањена војника.
Тиме су и 15. и 20. пешадијски пук извршили постављени задатак, али је, изгледа, Шукри-паша погрешно оценио циљ овог напада снага Тимочке дивизије и, страхујући од новог напада на том сектору, послао, у зору 13. новембра, у противнапад снаге од неколико батаљона пешадије. Нападнута надмоћним снагама, предстража 15. пешадајског пука није одолела и повукла се у висини чифлика Кара Смаилче, али су се турске снаге, изложене бочној ватри артиљерије са одсека 13. пешадијског пука, после двочасовне борбе, морале повући скоро у исто време када су се повукли и турски делови који су учествовали у безуспешном противнападу на фронту 20. пешадијског пука.
У духу наређења команданта бугарске 2. армије, тога дана је и на источном сектору извршен демонстративан напад ради везивања турских снага и садејства са угроженим бугарским снагама код Картал-тепеа, као и ради заузимања гребена западно од реке Кумдере, који би послужио као погоднији полазни положај за операције против главне одбрамбене линије тврђаве. У овој акцији су учествовали делови 2. бригаде 8. дивизије и 2. бригаде 11. дивизије, а дошла је до изражаја обострано појачана активност артиљерије. Нарочито је жестоко бомбардован фор Ајвазбаба. Покушаји да се заузму турски положаји на Маслаку нису успели, али су бугарске снаге успеле да освоје гребен Балар сарта, где су остале до првог примирја. Губици бугарских снага на источном сектору, у овој акцији, изнели су 779 људи.
Пад гребена Картал-тепеа у турске руке 12. новембра значио је осетан губитак за опсађивачке снаге. Да би стегао обруч окружења на јужном сектору, командант опсаде је 15. новембра наредио да 8. пешадијска дивизија, пошто је смени Дунавска дивизија II и пошто пређе на десну обалу Арде, протера непријатеља с положаја Картал тепе и заузме линију Кјормотликеј – гребен Картал тепе – Ахркеј, а да у томе садејствује тек пристигла Дунавска дивизија II. Међутим, све до 19. новембра 8. дивизија се ограничила само на извиђање противника, чиме је пропуштен повољан тренутак, пошто је Шукри-паша тада био заокупљен бригом за угрожени источни секто
Зато је 8. дивизија тек 20. новембра приступила извршењу задатка, али без артиљеријске припреме. Напад је подржавала целокупна артиљерија Дунавске дивизије II, која је тако привукла ватру турске артиљерије не само са свог сектора већ и са десне обале Арде, олакшавајући тиме напад бугарских снага на Картал тепе, које је увече око 20 часова и заузето. Тога дана је садејствовала и артиљерија са сектора Тимочке дивизије I, дејствујући против турске пешадије у долини Марице. На захтев генерала Иванова, артиљерија Дунавске дивизије II је наставила да туче турске снаге које су биле предузеле противнапад, чиме је ојачала одбрану Картал-тепеа. Следећег дана борба је настављена, али нису успели покушаји 8. дивизије да заузме Плоскату височину и село Доуџорос, као ни покушаји 12 турских батаљона да поврате Картал тепе. У овим борбама само бугарски губици износили су 36 мртвих и 293 рањена војника.
Добивши обавештење да ће у противнападу на Картал тепе следећег дана учествовати турских 12 пешадијских батаљона, четири батерије и два ескадрона коњице, генерал Иванов је наредио да трупе западног и северозападног сектора садејствују с 8. дивизијом у одбијању противнапада.
Око 7 часова целокупна артиљерија западног сектора је отпочела артиљеријску припрему напада, док је пољска артиљерија, с ватрених положаја на десном крилу сектора, тукла рејон Доуцороса, подржавајући тиме напад бугарских снага на јужном сектору. Међутим, команданти 8. пешадијског и 4. прекобројног пешадијског пука нису сачекали завршетак планиране артиљеријске припреме која је требало да створи услове за напад пешадије на Белу могилу, већ су, одмах после испаљених првих артиљеријских граната, на своју руку повели своје пукове у напад, иако је било предвиђено да о евентуалном нападу на Белу могилу одлучи командант дивизије, зависно од борбене ситуације. Овим превременим и неусклађеним нападом оба су пука била доведена у доста тежак положај, јер су били заустављега снажном ватром турске пешадије и артиљерије после пређених једва 400 м. На тој линији они су били присиљени да се, изложени снажној ватри, на брзу руку укопавају, пошто извлачење из борбе у току дана није било изводљиво због откривеног земљишта и близине солидно израђених турских стрељачких заклона. Нарочито жестокој ватри су биле изложене нешто истуреније јединице 4. прекобројног пеш. пука, те су претрпеле и највеће губитке (37 мртвих и 203 рањена војника). Тога дана на западном сектору су погинула 43 а рањено је 249 војника. Тешке блиске борбе око Беле могиле вођене су све до ноћи, када су створени повољнији услови за извлачење, па су се делови Дунавске дивизије II одлепили од непријатеља и вратили па полазне положаје.
У бугарском нападу на јужном сектору садејствовала је и Тимочка дивизија I, али мање непосредно, и то слабијим снагама. Њена артиљерија и остала артиљерија северозападног сектора отпочеле су да дејствују око 3,30 часа, док су 20, 15. и 13. пешадијски пук упутили у демонстративан напад на турске утврђене положаје по један пешадијски батаљон. Истовремено, батаљони су имали задатак да извиђањем прикупе податке о непријатељу: његовом распореду, саставу и јачини, о распореду артиљерије и положају фортификацијских објеката.
После снажне артиљеријске припреме, батаљони су предузели наређену акцију и успешно извршили постављене задатке, привлачећи на себе јаку ватру турске артиљерије с Казан-тепеа, Јуч-теплера и других форова, као и ватру турске пешадије из рејона Могилате, чифлика Екмекчикеја и Јуч-теплера. Батаљон 13. пешадијског пука није тада дејствовао у складу са добијеним задатком већ је, одлучним продирањем под жестоким унакрсним дејством турске артиљерије, упао у ровове турских предњих делова и претрпео непотребне губитке, несразмерне са постављеним циљем и постигнутим успехом. Турски батаљон који је бранио положаје код Јуч теплера добио је око 13 часова појачања, која су извршила обухватни напад са правца Карађоз табије. Међутим, захваљујући тврђавској артиљерији, турски испад је био осујећен, а батаљону 13. пешадијског пука омогућено да се извуче уз осетне губитке.
Извршивши постављене задатке, делови Тимочке дивизије I повукли су се на своје полазне положаје уз организован прихват снага у дубини и уз подршку артиљерије која је ватром штитила извлачење пешадијских делова из борбе. Подржавајући пешадију, артиљеријске јединице су имале 12 мртвих и 71 рањеног војника. Артиљерија са овог сектора успешно је овог дана тукла и циљеве на западном сектору садејствујући у нападу снага Дунавске дивизије на Могилу. Опсадна артиљерија с ватрених положаја на десном крилу дивизијског распореда тукла је, још од раног јутра, редуте западно од села Мараша и Папас-тепеа, а затим је ватру пренела на турске батерије у рејону источно од Папаз-тепеа, које су биле отвориле ватру на трупе Дунавске дивизије у нападу. Друга артиљеријска група је отворила ватру на градске батерије на Казан-кјупруу и на пољске батерије, док су хаубичке батерије тукле турску пешадију на Јуч-теплеру.
Пошто су на источни сектор пребачене две опсадне батерије с већим дометом и пошто су се бугарске трупе у довољној мери приближиле граду, отпочело је, 21. новембра, бомбардовање Једрена, које је у почетку имало више морални ефекат, али је имало за циљ и да привуче пажњу турске команде и да тако олакша борбена дејства бугарских снага на јужном сектору. Бомбардовање је настављено и следећих дана, али доста неефикасно због знатне удаљености, магле и отежаног осматрања. Истовремено је, с истим циљем, и артиљерија са западног и јужног сектора тукла форове у рејону Мараша и предграђе Карагач. После неколико дана наређено је и опсадним батеријама на северозападном сектору да се преместе ближе фронту окружења, како би могле ефикасно тући турску одбрамбену зону позади линије форова.
После снажне артиљеријске припреме, делови бугарске 8. дивизије су 24. новембра напали и заузели турске положаје у рејону Доуџороса. Тако је био потпуно заузет масив Картал-тепеа, с којег се могла осматрати једренска тврђава, па чак и унутрашњост града. Одбрана једренске тврђаве је изгубила солидне положаје на јужном сектору.
Међутим, савезничке снаге нису предузимале озбиљнији покушај да се Једрене заузме одсудним нападом, јер је бугарска Врховна команда сматрала да је за такав напад потребно довести нове снаге с фронта.
Неколико следећих дана борбе су се утишале, а само повремено је долазило до двобоја противничких артиљерија. Тек 3. и 4. децембра мање турске снаге су покушале испад на западном, северозападном и јужном сектору. Поред пешадијских делова, у одбијању овог напада учествовала је целокупна артиљерија са ова три сектора. Борба је престала када је, у ноћи 3/4. децембра, стигло обавештење о закључењу примирја.