Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига трећа, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Бој у Барбалуши
Још 22 октобра је командант Приморског одреда известио врховног команданта да, према обавештењима које добија од Албанаца, скадарској посади пристижу ојачања од редифских јединица и башибозука с територије источно од р. Бојане и из северне Албаније. Албански устаници су стога захтевали да Приморски одред пребаци на територију источно од Бојане неколико својих батаљона, који би уз њихову помоћ пресекли везу Скадра с Медовом и Љешом и тако га потпуно изоловали. Затим би ове црногорске снаге и устаници били у стању да савладају турску посаду у Медови, чији је задатак, поред осталог, био да обезбеди повлачење скадарске посаде, уколико ова буде принуђена на повлачење ка југу.
Командант Приморског одреда је сматрао да је ово повољна прилика за остварење потпуне блокаде Скадра, али како се налазио непосредно пред нападом на Тарабош, није хтео да издваја јаче снаге у ту сврху. Он је управо сматрао да би те снаге могао да издвоји једино ако би од Зетског одреда добио ојачање од једног батаљона. Врховни командант није прихватио такав услов. Стога на левој обали Бојане није предузимано ништа (сем приказаних дејстава Бјелогорског батаљона) све до обустављања напада на Тарабош ноћу 24/25 октобра.
По обустављању напада на Тарабош, командант одреда је одлучио да сам организује и изврши блокирање Скадра с југа. У том циљу формирао је посебну групу, састава: Бјелогорски, Цеклински, Цеклинско-добрски, Љешански и Љуботињски батаљон, извиђачка чета Одреда и један вод брдских топова, под командом бригадира Ива Ђуровића.
Ова група је прешла Бојану преко новосаграђеног моста у с. Фраскањелу 31 октобра а 2 новембра успела да овлада Барбалушом и с. Куклијем. У Барбалуши је разбила групу од око 300 редифа, који су из Тиране и Елбасана били упућени као помоћ посади Скадра. Разбијени редифи, пошто су претрпели велике губитке, повукли су се ка Љешу.
Продором црногорских снага у рејон Барбалуша – Кукли била је прекинута веза Скадра с Медовом и Љешом. Пошто је за скадарску посаду ова веза била врло значајна, командант Скадарског корпуса је одмах предузео мере да се црногорске снаге поново одбаце на десну обалу Бојане. У том циљу, ка Барбалуши је већ 2 новембра упућен Елбасански редифски батаљон под командом жандармериског мајора Али Фехми-беја. Истога дана у том правцу је упућен и 2 батаљон 54 низамског пука с Брдице.
Ова црногорска група је међутим, успела да разбије Елбасански редифски батаљон, те је мајор Фехми 3 новембра био принуђен да тражи помоћ из Скадра и Љеша.
Пошто су разбиле овај непријатељски батаљон у рејону Куклија и Барбалуше, црногорске снаге су поселе положаје западно од Куклија, на гребену Какарик, који се протеже дуж друма Скадар – Љеш и десне обале Дрима. На претстражи ка с. Куклију био је Бјелогорски батаљон, а испред њега извиђачка чета. С тих положаја група је контролисала поменути пут и тако спречавала сваку везу Скадра с Медовом и Љешом.
Када се испоставило да су ангажовани делови турски били недовољни за одбацивање црногорских снага, командант Скадарског корпуса је одлучио да из састава своје резерве издвоји део снага који ће за тај задатак бити довољно јак. То му је било мотуће, пошто су и Зетски и Приморски одред били потпуно пасивни на осталим правцима. Тако је у Скадру формиран одред састава: 24 батаљон стрелаца, 2 и 3 батаљон 70 низамског пука, 1 чета 1 батаљона 71 низамског пука, један брзометни пољски топ, једна брзометна брдска батерија и један коњички вод. Овим снагама су се придружили прикупљени делови Елбасанског редифског батаљона и 2 батаљон 54 низамског пука, са два брдска топа. На тај начин биле су ангажовене довољно јаке снаге за дејства против делова Приморског одреда на просторији јужно од Скадра. Ове снаге су упућене под командом пуковника Џемал-беја, бившег команданта одреда организованог за противнапад на В. Бардањолт, и начелника штаба капетана Асим-беја.
Одред је извршио покрет из Скадра ноћу 3/4 новембра, а у Барбалушу је стигао 4 новембра рано изјутра. Командант одреда је одлучио да два батаљона (24 батаљон стрелаца и 2 батаљон 70 пука) пребаци преко превоја Јуши, како би из позадине напали црногорске снаге у рејону к. 385. За подршку ових батаљона одређен је митраљески вод и артиљерија с ватрених положаја на висовима северозападно од Барбалуше. Посебна левокрилна група (Елбасански редифски батаљон, 2 батаљон 54 пука и један вод брдских топова) добила је задатак да напада у правцу с. Куклија. Коњичком воду је постављено у задатак да контролише теснац Јуку. Остале снаге задржане су у резерви у рејону Барбалуше.
Покрет турских снага до полазног положаја био је отежан слабо проходним мочварним земљиштем; када је 24 батаљон стрелаца избио на полазни положај, 2 батаљон 70 пука био је доста далеко. Црногорска артиљерија је с успехом тукла ова два батаљона. Да не би чекао на полазном положају, где је био изложен артиљериској ватри, командант 24 батаљона стрелаца одлучио је да изврши напад не сачекајући 2 батаљон 70 пука. Подржан јаком артиљериском ватром из рејона Барбалуше, овај батаљон је успео да потисне црногорске делове с к. 385. Међутим је турска артиљерија ову коту и даље тукла, те су турске снаге и од ње трпеле губитке. Користећи ту забуну, црногорске јединице су противнападом успеле да поврате изгубљене положаје, а затим и да принуде оба турска батаљона на повлачење ка Барбалуши. Истовремено је спречено наступање Елбасанског редифског батаљона и 2 батаљона 54 пука ка с. Куклију, а ноћу 4/5 новембра и ови батаљони су се повукли у Барбалушу.
Пошто је покушај комбинације напада с фронта и из позадине, који је имао за циљ опкољавање и уништавање црногорских снага, остао без успеха, Турци су следећег дана предузели напад на десно крило црногорске групе, преко Куклија, с циљем да групу принуде на повлачење преко Бојане. Петог новембра је непријатељ, делом својих снага, извршио напад на извиђачку чету у рејону к. 327. Ова чета се у нереду повукла. Истовремено се, без стварне потребе, повукао Бјелогорски батаљон, а затим и сви остали батаљони црногорске групе, сем Љешанског. Осетивши повлачење, турске снаге су продужиле наступање ка к. 385. Међутим, пре него што су стигле да изврше јуриш, Љешански батаљон их је дочекао снажном блиском ватром, а затим једним енергичним испадом потпуно их разбио и принудио да се у нереду повуку ка с. Куклију.
Непријатељу су из Барбалуше убрзо пристигла ојачања која су успела да прихвате разбијене делове и поново организују напад на к. 237. До предвече водиле су се оштре борбе. Црногорске јединице су под притиском турских снага биле принуђене да се повуку на уски простор у рејону к. 385. Али како је ова кота доминирала земљиштем на турској страни, које је усто било откривено, турска пешадија није могла да продужи напад док не привуче артиљерију. Стога је изгубила у времену.
Положај црногорских снага (уствари Љешанског батаљона, коме је касније пристигао у помоћ Цеклинско-добрски батаљон) био је сувише узан и зато једино погодан за обезбеђење повлачења. Видећи да није у стању да одоли непријатељским нападима, командант црногорске групе је одлучио да се повуче на десну обалу Бојане, што је учинио ноћу 5/6 новембра. Повлачење је извршено без борбе, али под врло тешким околностима, јер је земљиште уз обалу Бојане, и иначе мочварно, сада услед киша, било скоро непроходно. Вода је местимично достизала до изнад појаса, а хладноћа је била велика. Због свега тога, слабо опремљена војска морала се максимално напрезати да би савладала огромне тешкоће.
Седмог новембра је Џемал-беј повукао своје снаге у Скадар. У Барбалуши су остављени 2 батаљон 54 пука, Елбасански редифски батаљон и два брдска топа. Тога дана је део официрских и чиновничких породица из Скадра пребачен у Медову, а одатле, аустриским бродовима, за Истанбул и друга места у Турској.
Идеја о пребацивању јачих снага на леву обалу Бојане, ради пресецања комуникације Скадар – Љеш и ради блокаде Скадра с југа, јавила се непосредно пред почетак напада на Тарабош. Пошто су истовремено вршене припреме и за напад Зетског одреда, ова идеја је била врло корисна, јер се њеном реализацијом могло допринети општим напорима свих црногорских снага у једном концентричном нападу на Скадар. У ситуацији која се могла створити једновременим нападом Зетског и Приморскот одреда, пресецање једине везе Скадра с позадином могло је у великој мери да допринесе слабљењу борбене способности непријатељске посаде. Али до овакве акције није дошло. На операције јужно од Скадра и иначе се није гледало као на део заједничких дејстава свих црногорских снага.
Чињеница да је део Приморског одреда упућен на леву обалу Бојане тек 31 октобра, када су јединице Зетског одреда, после пораза на В. Бардањолту, биле повучене на десну обалу р. Кири, сведочи о томе како црногорско командовање није показало довољно смисла за обезбеђење узајамног потпомагања појединих својих делова и група. Због свега тога, у ситуацији када је главнина оба одреда била пасивна, сасвим је јасно да једна овако мала и изолована група, упућена на правац који је за скадарску посаду био од тако великог значаја, није могла да постигне жељени успех.
Пошто је разбила редифске снаге у рејону Барбалуше и Куклија, црногорска група је прешла у одбрану на уском гребену Какарика, који је скоро са свих страва, а нарочито са запада, био опкољен мочварним и врло тешко проходним земљиштем. Задржавањем на оваквом положају и пасивним ишчекивањем непријатељских противмера, командант црногорске групе је уствари учинио да се код његових снага развије осећање несигурности и неспокојства, јер црногорски војници никада нису имали прилике да воде борбу на земљишту које је због воде и блата било тако тешко проходно. Четвртога новембра је група спречила непријатељски покутшај окружења, али тиме није много побољшала свој положај. Штавише, када је сутрадан поново нападнута из рејона Куклија, осећање несигурности је до те мере овладало јединицама да њихова главнина није ни пружила организован отпор. Привремени успех створен отсудним ангажовањем Љешанског батаљона, који је, с обзиром на карактер земљишта којим се требало повлачити, уствари спасао групу од веома тешких последица, показао је да су црногорске снаге биле довољно јаке да и овога пута одбаце пепријатеља. Па ипак, у условима потпуне пасивности осталих снага у рејону Скадра, то је могло само да одложи коначан неуспех.
Изолована и неповезана дејства црногорских снага на појединим правцима омогућавала су непријатељу да успешно маневрише својим снагама. Делове корпусне резерве, који су током октобра интервенисали у Крајини, Штоју и на Бардањолту, 4 и 5 новембра видимо у Барбалуши. Готово једне те исте снаге у разно време и на разним местима с успехом су се супротстављале изолованим црногорским покушајима. Командант Скадарског корпуса је, бесумње, веома успешно користио грешке црногорског командовања.
Поновни прелаз преко Бојане и дејства у албанском приморју
Командант Приморског одреда није одустао од намере да пресече комуникацију Скадар – Љеш ни после првог неуспеха и повлачења његових снага с тог правца. Зато је већ 6 новембра известио врховног команданта да, по његовом мишљењу, нови покушај у том циљу треба предузети дуж гребена Мали Ренцит, који се пружа уз морску обалу, од ушћа Бојане до Љеша. Он је сматрао да су за тај задатак довољна четири батаљона, два брдска топа и два митраљеза. За олакшање дејстава ових снага предвиђао је да изврши демонстрацију у правцу с. Бушати. Сем тога рачунао је и на помоћ од око 1.000 Албанаца, којима је обећао препустити плен у оружју, првенствено пушкама. С таквим снагама надао бих се, да би напад на Медову потпуно успио, а за тим и онај на Љеш” – истакао је он врховном команданту.
Краљ Никола није прихватио овај предлог, јер је сматрао да су четири батаљона недовољна за извршење тако деликатног задатка. Стога је командант одреда морао или одустати од ове намере или за њено остварење одвојити јаче снаге. Он се плашио да би одвајањем још неког батаљона ослабио своје снаге према Тарабошу, али није био вољан ни да одустане. Седмог новембра упутио је врховном команданту нов предлог, по коме је раније предвиђеним снагама требало додати још један батаљон, два митраљеза и два брдска топа, а обим акције сузити утолико што не би организовао напад на Љеш, јер је сматрао да он није неопходан за прекид комуникације Скадар – Љеш. Пошто врховни командант ни овај предлог није прихватио, командант одреда га је 8 новембра известио да, у циљу заштите артиљерије, према Тарабошу мора оставити најмање седам батаљона а код моста на Бојани два, те му за операцију ка Медови остаје свега пет батаљона, око 200 добровољаца (из Добровољачког батаљона) и Албанаца “колико се сакупи.” Сем тога издвојио би четири митраљеза, четири брдска и два пољска топа, уколико би се ови задњи могли превести преко мочварног земљишта до Малог Ренцита.
На овако упорно инсистирање команданта Приморског одреда најзад је решено да се за операције ка Медови и Љешу издвоје: Ријечко-љешанска бригада, Цетињски и Пјешивачки батаљон из Катунске и Бјелогорски батаљон из Црмнично-приморске бригаде, Катунска брдска батерија и Барски брдски вод. Команду над тим снагама преузео је лично командант одреда бригадир Мартиновић.
Остале јединице Одреда задржане су на положајима испод Тарабоша, с тим што су добиле шире фронтове. Задатак им је био да спрече евентуалне турске нападе с Тарабоша и да штите артиљерију. Команданта одреда заступао је бригадир Иво Ђуровић.
Јединице које су биле предвиђене за дејства преко Бојане прикупиле су се до 13 новембра у рејону с. Луарзи. Њима се тога дана прикључио и Добровољачки батаљон, који је још 5 новембра био упућен на леву обалу Бојане, у рејон с. Луарзи. Прикупљање снага вршено је под врло тешким околностима. На многим местима, чак и на дужим деловима пута, морала се газити вода до појаса.
Појачана активност црногорских снага јужно од Скадра угрожавала је турско пристаниште Медову. Стога је командант 53 низамског пука потпуковник Галип-беј 10 новембра пребацио два своја батаљона (1 и 2) из Љеша у Медову. Та два батаљона и јаче снаге башибозука посели су косе северно од Медове, док су њихови истурени делови посели северозападне падине Малог Ренцита. Положаји на падинама Ренцита били су веома погодни за одбрану, нарочито због тешких прилаза из долине Бојане, што је бригадара Мартиновића оријентисало на лагано и опрезно наступање ка Медови. Он је сматрао да ће напад на Мали Ренцит моћи да изврши 15 или 16 новембра. Међутим је предвече 13 новембра 1 батаљон 53 низамског пука напао црногорске претстраже. Тај напад није био нарочито јак, али је сутрадан настављен јачим снагама. Црногорци су тада извршили снажан противнапад свим својим снагама. Не претпостављајући да се ту налазе тако јаке црногорске јединице, непријатељ је био изненађен оваквим противнападом. У току борбе, која се развила на падинама Малог Ренцита, 1 батаљон 53 пука био је потпуно разбијен. Остале турске снаге напустиле су положаје и повукле се ка Медови.
По извлачењу, Галип-беј је од команданта Скадарског корпуса тражио да упути нове снаге ради одбране Медове, јер он није у стању да то место брани. Због великих губигака на Ренциту, јединице башибозука стално су се осипале, и на њих се командант 53 пука уопште није могао ослонити. Стога је ноћу 15/16 новембра, пре пристизања ојачања напустио Медову и повукао се ка Љешу.
Командант Скадарског корпуса није био у стању да упути јаче снаге ка Медови и Љешу, вероватно стога што би се тако удаљене јединице изложиле ризику да буду отсечене и спречене да се повуку у Скадар.
Због тога је 15 новембра наредио жандармериском мајору Фехмију, који се после повлачења црногорских снага с Какарика задржао с два батаљона у Барбалуши, да се одмах упути у Љеш, ради организовања одбране овога места, а касније, по могућности, да у Љеш пребаци и део својих снага из рејона Барбалуше. Мајор Фехми је 16 новембра стигао у Љеш, док су се његове снаге и даље задржале у Барбалуши.
Иако су турске снаге напустиле читав гребен Малог Ренцита, црногорска група је наступала лагано и опрезно, јер команданту није била довољно јасна ситуација код непријатеља. Тек 16 новембра око 14 часова Добровољачки батаљон је протерао слабије непријатељске делове (мештане) с положаја северно од Медове, а у 17 часова је ушао у Медову, скинуо турске и истакао црногорске заставе. Добровољци су сматрали почашћу што им је омогућено да први уђу у варошицу. Сутрадан су се у Медови прикупиле и остале црногорске јединице.
Командант ове црногорске групе је сада намеравао да настави наступање ка Љешу, али је претходно морао да снабде своје јединице храном и муницијом. Дотур муниције и хране био је врло тежак пре успостављања везе и уређења превоза морем.
Седамнаестог новембра је непријатељ извршио напад правцем Љеш – Медова, с намером да се утврди на косама североисточно од Медове, како би спречио даље наступање црногорских снага ка Љешу и обезбедио пребацивање око 100 коња с артиљериском муницијом, која је из Битоља била упућена за Скадар, али је овај напад одбијен. Турци су и овде покушали обману с белим заставама, делимично чак и успешно: Црногорци су у први мах поверовали да ће се турски војници заиста предати, па су се упутили к њима, али када су изашли на отворено поље, Турци су на њих отворили јаку пушчану и митраљеску ватру. Ипак им то није помогло да се одупру снажном противнападу, већ су били одбачени ка Љешу. Гонећи тако турске јединице, делови црногорске групе су избили до моста на Дриму, северозападно од Љеша.
Осамнаестог новембра, око поднева, примећене су јаче снаге у покрету од с. Марчаја ка Љешу. На црногорској се страни мислило да посади Љеша пристиже неко ојачање. Међутим су ове јединице убрзо ступиле у борбу с турским снагама у Љешу, те су Црногорци с великим задовољством констатовали да то српске трупе нападају Љеш. Стога су и сами појачали своју ватру, како стрељачку, тако и из два митраљеза и два брдска топа које су убрзо привукли. Потиснут с истока и североистока јачим српским снагама („Летећи одред” из састава Дринске дивизије II и делови Шумадиско-албанског одреда), непријатељ је око 16 часова покушао да се извуче преко моста на Дриму, “маскирајући излазак трупа из града истицањем беле заставе и шиљањем парламентара. Црногорци опазив овај покрет отворе успешну ватру из митраљеза, сузбију Турке и поврате их у градић”. Горко искуство с турском обманом претходног дана било је доста свеже да би се и овога пута насело сличном покушају. Такве покушаје непријатељ је чинио и на правцу напада српских снага, али такође без успеха.
Притешњен са свих страна, непријатељ је око 17 часова истакао белу заставу на тврђаву, а када је ватра прекинута, командант тврђаве је изашао у пратњи десет својих официра и понудио безусловну предају. Командант српских снага је прихватио предају. Убрзо су из тврђаве изашли турски војници без оружја. Летећи одред Дринске дивизије II, делови Шумадиско-албанског одреда и делови црногорске групе посели су тврђаву и варошицу Љеш. Први сусрет српских и црногорских војника у Албанији пропраћен је одушевљењем и радошћу.
Заузимањем Медове и Љеша дефинитивно је завршено отсецање Скадра од његовог залеђа. Тиме је завршена основна улога ове групе Приморског одреда. Врховни командант је стога наредио команданту одреда да три батаљона остави у Медови као посаду, а са осталим снагама да се повуче на десну обалу Бојане и поново преузме команду над својим одредом. Ово повлачење је извршено 27 новембра.
Док су делови Приморског одреда дејствовали у правцу Љеша, у рејону Скадра није било важнијих догађаја. Црногорске снаге су своју активност ограничиле на повремена артиљериска дејства. Непријатељ је покушао да искористи овај застој и да испадом према деловима Приморског одреда поврати изгубљене положаје на Широчком Вису. У том циљу је 26 октобра на Широчки Вис концентрисана јака ватра артиљерије из Скадра, с Тарабоша и с монитора на језеру. Артиљерија Приморског одреда је брзо реаговала и успела да осујети ову турску намеру. Сличан турски покушај спречен је и 28 октобра.
У међувремену су ови делови Приморског одреда предузели изградњу пута од с. Вилгари до Широчког Виса. На јужним падинама овог виса, недалеко од његовот врха, уређени су ватрени положаји за артиљериска оруђа. Иако је ове радове ометала ватра турске артиљерије, ипак су они с успехом завршени, и на Широчки Вис су на рукама привучена два пољска топа, а затим један опсадни топ. Ватра црногорске артиљерије, како Приморског тако и Зетског одреда, није била ограничена само на непријатељске положаје ван града, већ су тучени и циљеви у самом граду. Ефекат те ватре био је донекле умањен недостатком муниције код Приморског одреда, нарочито после експлозије у бареком складишту.
Почетком новембра је непријатељ извршио још два напада ка Широчком Вису и Облики, такође без успеха. Пошто су одбиле ове испаде, јединице Приморског одреда су наставиле израду заклона. Било је чак покушаја да се израде покретни заклони који би послужили при сечењу жице. Сем тога, оправљани су путеви и рађене неке приближнице на раније предвиђеном правцу напада средње колоне. Сви ти радови извођени су у уверењу да се на нови папад на Тарабош неће дуго чекати. Такав напад је требало да стварно буде изведен почетком децембра, али га је краљ како је већ речено, и овог пута обуставио. Тиме су биле завршене борбе Приморског одреда све до обнављања непријатељстава после истека рока о примирју.