Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига трећа, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Пошто је требало да Зетски одред 8 фебруара продужи напад у духу ранијег задатка, црногорека Врховна команда је ноћу 7/8 фебруара у два маха захтевала од команданта Приморских група да делом снага помогне Зетски одред или, уколико му то није могуће, да “због диверзије” нападне на Брдицу.
Међутим р. Дрињача, која је раздвајала Приморске трупе и Зетски одред, није била газна, и пошто није било средстава за прелаз преко реке, Приморске трупе нису могле непосредно садејствовати Зетском одреду. Зато је командант Приморских трупа одлучио да изврши напад на Брдицу. Али, како ни он, ни команданти његових колона нису били извршили извиђање Брдице и праваца напада, било је веома ризично напад извести дању. А пошто је нешто ипак требало предузети, командант Приморских трупа је одлучио да у току 8 фебруара предузму покрете ка Брдици само предњим деловима његових колона, ради извиђања. Уједно је требало да тим покретима скрену пажњу посаде с Брдице и вежу је за себе. О оваквој одлуци он је известио краља Николу, напомињући да због оскудице у артиљерији неће моћи довољно брзо да наступа.
У духу те одлуке, командант Приморских трупа је наредио команданту десне колоне да своје предње делове истури ка Брдици, што је могуће ближе непријатељским положајима, у циљу извиђања и припремања напада; уколико при покрету не наиђу на веће тешкоће, нека ти делови предузму напад на Брдицу; сем тога, они су добили задатак да извиде да ли је Дрињача негде газна. Команданту леве колоне је наредио да изврши покрет преко с. Труши и источно од њега ка десном крилу Брдице, али “да се чува сувише енергичног напада.”
Одмах пошто је добио наређење за истурање предњих делова ка Брдици, командант десне колоне наредио је командантима 5 и 6 пука да у правцу Брдице упуте 1 и 4 батаљон 11 пука I, с циљем да установе каквим снагама непријатељ брани Брдицу; уколико ови батаљони наиђу на јачи отпор, нека се укопају и достигнуту линију чврсто држе. Артиљерији је наређено да подржава покрет ових батаљона, док је коњички ескадрон добио задатак да извиди Дрињачу.
Командант леве колоне наредио је да 3 батаљон 12 пука, Цеклински батаљон и брзометна брдска батерија, под командом мајора Маџаревића, наступају ка групи кућа на подножју средишњег дела Брдице, док су Цеклинско-добрски и Бјелогорски батаљон, с водом брдских Крупових топова и митраљеским одељењем, под командом командира Гојнића, добили задатак да наступају ка десном крилу Брдице. Четврти батаљон 10 пука, као резерва, имао је да се креће позади деснокрилних батаљона. Испред предњих делова леве колоне упућени су официри чији је задатак био да извиђају непријатеља и изналазе путеве за обилазак баруштина и теже проходних рејона.
Покрет 1 и 4 батаљона 11 пука могла је да подржава само 6 брзометна брдска батерија, док је Дебанжова брдска батерија, због влажне муниције, била скоро сасвим онеспособљена, а вод црногорских пољских топова био је задржан у рејону с. Пистули, јер га због недостатка запреге и слабих путева није било могуће привући. Због тога је покрет ових батаљона убрзо био укочен снажним дејством непријатељске артиљерије с Брдице, и они су после кратког времена отпочели да се укопавају на достигнутој линији.
Лева колона је извршила покрет с Бушатског Виса окој 9,45 часова, и до 12 часова су предњи делови деснокрилних батаљона избили до шуме источно од с. Труши а лево крило је избило јужно од овог села. Око 12 часова је отпочео покрет резерве и брзометне брдске батерије у правцу деснокрилних батаљона. Већ од 12 часова је покрет колоне стално праћен ватром непријатељске артиљерије. Та ватра је, с прекидима, трајала до 16 часова, али иако је била релативно јака, њен ефекат није био нарочито велик, како због слабог темпирања шрапнела, тако и због тога што су, за прикривање покрета, српске јединице користиле врзине и ограде дуж путева и њива.
Пошто је својим дејством требало да подржи напад десне колоне, која се још није била ангажовала у борби, командант леве колоне је одлучио да своје снаге задржи у поменутој шуми и у с. Труши, како би се одмориле и припремиле за претстојећи покрет и напад, и у том смислу је издао наређења командантима обеју група батаљона. На ту одлуку је утицала и околност што би јединице биле сувише изложене непријатељској ватри ако би покрет ка Брдици извршиле дању.
Тим наређењима, међутим, није било прецизирано где ће се левокрилна група батаљона задржати у поменутом селу. Она је продужила покрет ка кућама које су биле најближе Брдици, јер је њен командант сматрао да ће одатле артиљерија моћи најефикасније да подржи напад на Брдицу. На тај начин су ови батаљони били истакнути више него што је командант колоне првобитно мислио, због чега су касније изгубили везу с деснокрилним батаљонима и командантом колоне.
Око 11 часова, 8 фебруара, док су јединице биле у покрету, командант Приморских трупа је добио и трећу депешу црногорске Врховне команде, са захтевом да Приморске трупе свим снагама нападну непријатеља. Овај захтев је мотивисан сумњом да ће Зетски одред, који је претходног дана претрпео велике губитке, бити у стању да заузме Бардањолт. У вези с тим, командант Приморских трупа је одлучио да свим расположивим снагама изврши напад на Брдицу ноћу 8/9 фебруара. На ноћни напад се одлучио да би избегао јаку непријатељску артиљериску и митраљеску ватру. За почетак напада је одредио поноћ, како би до јутра овладао главним непријатељским положајима. Ради заштите крила и бокова, као и да би одвратио пажњу непријатеља од Брдице, он је затражио од црногорске Врховне команде да овом нападу садејствују Зетски и Приморски одред.
Командант Приморских трупа се и директно обратио команданту Приморског одреда, предлажући му да “игнорише” Тарабош а да форсира своје десно крило.
У духу ове одлуке, око 12 часова је командант Приморских трупа наредио команданту десне колоне да с предњим деловима продужи наступање ка Брдици, а остале снаге прикупи на северним падинама Мелгушког Виса, ради припреме за ноћни напад на Брдицу. Пошто су, према ранијем наређењу, 5 и 6 пук већ били предузели извесне мере у циљу припреме јединица за покрет, командант колоне је сада упутио официре из свога штаба у јединице да убрзају њихове покрете и развијање на падинама Мелгушког Виса.
Због велике удаљености непријатеља, ефекат ватре артиљерије десне колоне био је веома мали. О томе је извештен командант Приморских трупа, а истовремено је од њега захтевано да десној колони упути брзометну Дебанжову батерију из леве колоне. Командант Приморских трупа није могао да удовољи овом захтеву, него је наредио да артиљерија десне колоне туче непријатељске ровове и положаје у подножју Брдице. Истовремено је наредио да читава колона предузме напад на лево крило Брдице. Наиме, тим наређењем је предвиђено да се јединице до ноћи одморе, нахране и снабдеју муницијом, а покрете је требало подесити тако да се јединице до ноћи што ближе примакну непријатељским положајима, како би се са што мање губитака извео ноћни напад. Напад је требало да отпочне у поноћ, али, уколико се укаже погодан моменат, јединице не треба да се устручавају од извршења напада и раније. Том приликом је и команданту леве колоне наређено да своје јединице привуче што ближе непријатељу и тачно у поноћ изврши напад на десно крило Брдице.
У духу овога, командант десне колоне је наредио команданту 5 пука да своје предње делове поступно ојачава и да се, крећући их унапред, до ноћи што више приближи Брдици, тежећи да то постигне са што мање губитака. У току покрета требало је да све јединице проучавају правце којима ће најпогодније моћи да изврше јуриш. Слично је наређење издато и команданту 6 пука, с тим што овај пук треба да се креће десно од 5 пука, у правцу групе кућа на левом крилу Брдице. У резерву су повучена два батаљона 5 пука, под командом мајора Митровића, који су до тада били на претстражи. Резерви је прикључен и пионирски полубатаљон, који није употребљен у првој линији због недостатка маказа за сечење жице.
Убрзо затим отпочело је наступање пукова десне колоне. Њихов покрет, међутим, био је тежак због мочварног земљишта и бројних канала испуњених водом, које је требало газити. Сем тога, ватра српске артиљерије била је осетно слабија од непријатељске. Због свега тога, пукови су били принуђени да се задрже у висини већ развијених предњих делова. Командант 5 пука је о томе известио команданта колоне, нагласивши да је Брдица заштићена јаким жичаним препрекама и да постоји претпоставка да је земљиште непријатељских положаја минирано. Нешто касније, сличан извештај доставио је и командант 6 пука. Командант колоне, међутим, у вези с тим, известио је команданта Приморских трупа да је, по извештајима команданата пукова, а и по личном извиђању, лева колона изостала, те је стога “унеколико успорио покрет” својих снага, како би лева колона избила у њихову висину и с њима успоставила везу. Истовремено га је известио и о јаким препрекама испред Брдице. А командантима пукова је одговорио да наређење за напад и даље остаје на снази и да напад треба извршити тачно у поноћ, ниуколико не мењајући већ одређене правце.
После ових наређења пукови су предузели даље покрете и до мрака прешли једва пола пута од Мелгушког Виса до Брдице. Позади 6 пука кретала се резерва команданта колоне. Овај покрет је био све тежи уколико је падала ноћ. Канали с водом су чинили велике тешкоће, а посебну је тешкоћу претстављало то што је по мраку требало борбени поредак подешавати за ноћни напад. Дању нису биле предузете никакве мере за обележавање праваца наступања, те су покрети вршени без поуздане оријентације. У таквој ситуацији, око 20,45 часова, састали су се команданти 5 и 6 пука и резерве и одлучили да команданту колоне поднесу заједничку претставку о тешкоћама на које су наишли. У претставци, коју је, као најстарији, упутио командант 6 пука потпуковник Алекса Петровић, констатовано је: да веза с левом колоном није успостављена; да је кретање јединица непознатим тереном, пуним баруштина и јаруга, сувише тешко; да даљина до Брдице није позната, такође ни линија с које треба прећи у напад, а пошто рекогносцирање није извршено, немогуће је јединице извести на одређене објекте напада; да је читав непријатељски положај ограђен жичаним препрекама, а јединице немају “раденичких” одељења с алатом за сечење жице. На крају је командант 6 пука, у име осталих команданата, тражио објашњење “како ће се руководити даљим нападом код оваквих тешкоћа”.
Још у 20 часова је командант колоне примио одговор команданта Приморских трупа на извештај о успоравању покрета ка Брдици. Овај га је обавестио да је наредио команданту леве колоне да крене напред и у поноћ изврши напад на Брдицу. Истовремено га је упозорио на то да се војницима објасни “да користе за пролаз међупросторе од жица” када већ немају средстава за прављење пролаза. Командант колоне је у то време добио и извештај командира чете из с. Космачи да се непријатељ повлачи с Брдице. Вероватно руковођен овим извештајима, командант десне колоне је наредио команданту 6 пука да и поред свих тешкоћа “лагано али сигурно креће напред” и да користи прилику да с пуком прође “између жица.” У случају да избије на Брдицу, пук је требало да запали што већу ватру и да одмах предузме мере за утврђивање. Командант 6 пука је, сем тога, добио задатак да са садржином овог наређења упозна команданта 5 пука. То је уједно било и последње наређење које су команданти ових пукова добили пред почетак напада.
Покрет деснокрилне групе батаљона леве колоне продужен је одмах после 14 часова. Два сата касније њени предњи делови су избили на северну ивицу поменуте шуме. Тада је већ престала непријатељска артиљериска ватра, и покрет је могао да се убрза. Међутим су теренске прилике, као и на правцу десне колоне, биле изванредно тешке: земљиште испресецано, баровито, с дубоким блатом. Сем тога, ове јединице су морале да трипут газе воду. После сваког гажења било је потребно најмање пола сата да се батаљони како-тако среде, да би наставили покрет. С коликим су напором вршени ови покрети сведочи чињеница да је резерва ове колоне за два часа успела да пређе свега 1 километар пута. По паду мрака тешкоће су биле још веће: ноћ без месечине, путеви неизвиђени, веза, како по фронту тако и по дубини, теже одржавана. С батаљонима леве групе, веза је била сасвим прекинута. У таквим условима, командант колоне је око 21 час предложио команданту Приморских трупа да се напад одложи. Покрет тиме није био обустављен, али после пуна два часа колона је једва успела да се мало помери унапред. Поред тога, веза између левокрилне и деснокрилне групе батаљона није била успостављена иако су биле веома близу једна другој. Командант колоне је чак сматрао да је лева група скренула ка Бојани. Била је такође искидана веза између делова батаљона у резерви.
У вези са захтевом да Зетски и Приморски одред потпомогну напад на Брдицу, предвече је краљ Никола депешом скренуо пажњу команданту Приморских трупа да је Брдица јако утврђена и да ће је енергично бранити јака турска посада; истовремено га је обавестио да је издао наређење командантима црногорских одреда да потпомогну напад на Брдицу. Под утиском ове депеше, ранијих извештаја команданта десне колоне о тешкоћама на које наилазе његове јединице и предлога команданта леве колоне да се напад одгоди, командант Приморских трупа је око 24 часа одлучио да обустави напад на Брдицу. На Бушатском Вису је упаљена ватра, као сигнал за повлачење леве колоне, док је команданту десне колоне упућено писмено наређење по ордонанс-официру.
Уочивши знак за обустављање напада, командант леве колоне је одмах предузео мере да своје јединице повуче на Бушатски Вис и тамо продужи утврђивање. Међутим, командант левокрилне групе батаљона, командир Гојнић, пошто од 18 часова, када је примио последње наређење за ноћни напад на Брдицу, није имао никакве везе с командантом колоне нити с деснокрилном групом батаљона, одлучио је око 2,30 часова 9 фебруара да изврши напад на Брдицу. Покрет је усмерио нешто источније, ка правцу којим је требало да наступа деснокрилна група батаљона, јер је хтео да се повеже с овим снагама. Око 4,30 часа, када се већ водила борба на југоисточним падинама Брдице, ови батаљони су избили на око 1.500 метара од к. 106. Командир Гојнић је одлучио да ту сачека повратак официрске патроле чији је задатак био да утврди где се налази Маџаревић са својим снагама. Ова патрола се вратила око 6 часова са извештајем да на правцу којим је требало да напада деснокрилна група нема никаквих снага. Како је по ватри на југоисточном делу Брдице закључио да је напад десне колоне одбијен, и претпостављајући да се Маџаревић с батаљонима већ повукао, Гојнић је одлучио да и сам повуче своје батаљоне. Ускоро је добио и наређење команданта колоне о обустављању напада. Како још није било свануло, батаљони су успели да се повуку без већих тешкоћа.
Пошто је командант десне колоне тек у 7 часова 9 фебруара примио наређење команданта Приморских трупа о обустављању напада, 5 и 6 пук и колонска резерва су у току ноћи наставили покрет ка Брдици. Измене у борбеном поретку и покрети јединица мочварним земљиштем вршени су с великим напором и крајње споро, и поред тога што је непријатељска ватра била незнатна. Јединице су дефинитиван поредак за напад образовале у 1 час 9 фебруара, а на јуришни положај избиле тек два сата касиије. Тада су већ биле заморене, што је озбиљно умањивало њихову борбену способност.
Убрзо после три часа непријатељ је рефлекторима и ракетама почео да осветљава српске снаге, а око 3,30 отворио јаку артиљериску и стрељачку ватру. Добар део непријатељске пушчане и митраљеске муниције био је „дум- дум”, што је на српске војнике, који су иначе били сасвим исцрпени, имало јако дејство. Упркос томе, јединице су с примерним пожртвовањем кренуле на јуриш. Предњи батаљони су јуришали под јаком блиском непријатељском пушчаном, митраљеском и артиљериском ватром. Бацане су ручне бомбе у непријатељске ровове и жичане препреке. Пролази у препрекама прављени су и на тај начин што су војници бајонетима секли жицу на подметнутим ашовчићима. У ту сврху су коришћене секирице и друта приручна средства. Иако су сва та средства била слаба и оскудна, ипак су делови 11 пука и, затим, 5 и 6 пука успели да између цркве у с. Блтоја и отпорне тачке на косици западно од цркве направе три мања пролаза, а западно од ове косице један већи пролаз, ширине око 30 метара. Користећи ове пролазе, предњи делови десне колоне су упали у непријатељски одбранбени рејон и заузели неколико ровова и групу кућа северозападно од цркве.
Српске јединице су нападале без подршке сопствене артиљерије, те је у зору напад почео да јењава. То је искористио непријатељ. Две чете 2 батаљона 54 низамског пука, ојачане делом митраљеске чете 71 низамског пука, пребачене су из резерве у правцу с. Блтоје. Истовремено су непријатељски делови са источних и добровољци и жандарми с јужних падина Брдице, који нису били нападнути, извршили испаде ка крилима српских снага које су се биле уклиниле у систем одбране. Увидевши да је даљи напад безизгледан, команданти 5 и 6 пука и колонске резерве су одлучили да повуку своје снаге. У том смислу су и издали наређења, али њихове јединице су већ и саме биле почеле да се повлаче. Стога се повлачило у великом нереду. Делови који су извршили продор у непријатељске положаје били су отсечени и највећим делом заробљени. Остале снаге су се повлачиле, и то претежно без оружја. Војници су бацали шињеле и муницију. Настојања официра да повлачење изведу организовано остала су без успеха. Због свега тога, 5 и 6 пук и делови 11 пука претрпели су тешке губитке, нарочито од артиљериске ватре на отвореном земљишту.
Тек пошто су пешадиски делови почели да отступају, ступила је у дејство артиљерија десне колоне. Око 6,30 часова почела је колонска резерва да се, по деловима, прикупља на северним падинама Мелгушког Виса. Њој је одмах наређено да на тим падинама организује одбрану и обезбеди прихват делова 5 и 6 пука.
Пошто су јединице при отступању морале да се боре са истим тешкоћама као и при наступању, повлачење је ишло споро. Турци, међутим, нису предузели гоњење, нешто због релативно јаке ватре српске артиљерије у јутарњим часовима, а нешто због задржавања око пљачке погинулих и рањених војника, којих је велик број остао у равници између Брдице и Мелгушког Виса. То је омогућило те су се 5 и 6 пук иако уз велике губитке прикупили на Мелгушком Вису.
По извлачењу јединица, командант Приморских трупа је наредио да се поседне Мелгушки Вис и утврде положаји, а резерва постави у сигурне заклоне позади Мелгушког Виса.
У духу овог наређења, б пук је добио задатак да поседне Мелгушки Вис и организује га за што упорнију одбрану, док је 6 пук повучен у резерву. Због великих губитака које су јединице претрпеле, у циљу ојачања тражена су два батаљона из састава леве колоне. У вези с тим, на Мелгушки Вис су пребачени 3 батаљон 12 пука и 4 батаљон 10 пука, од којих је један ојачао десно а други лево крило десне колоне. Десетог фебруара је десна колона ојачана и црногорским Бјелогорским батаљоном, који је упућеп у рејон с. Ашта. Преостала два црногорска батаљона задржана су у рејону с. Бушати, као резерва команданта Приморских трупа.