Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига трећа, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Задатак одреда и груписање снага за напад
Поред Дурмиторске и Колашинске бригаде које су 20 новембра ушле у његов састав, Зетски одред је почетком јануара ојачан и Васојевићком Бригадом, која је за време примирја пребачена из Ђаковице, тако да је непосредно пред напад на Бардањолт располагао са осам бригада, тј. укупно 36 батаљона. Дванаест Круиових брзометних топова, који су почетком јануара као ојачање стигли из Србије, били су придати Зетском одреду.
Петог јануара је командант одреда издао заповест за напад. Пошто је било одлучено да се напад изводи и преко Штоја и преко Бардањолта, заповешћу је Одред био подељен на две оперативне групе: “трупе између Дринасе (Дрињаче – пр. М. Ђ.) и Кира”, под командом бригадира Јанка Вукотића, и “трупе између Кира и Скадарског Блата” (језера), под командом бригадира Јова Бећира.
Левокрилна група бригада имала је задатак да разбије непријатељске снаге на В. и М. Бардањолту и да овладавши овим положајима, омогући деснокрилној групи пробој непријатељске одбране на правцу Штоја и даљи напад на град.
У духу ове замисли, заповешћу команданта одреда били су овако прецизирани задаци јединица леве групе:
– Мјешовита бригада Милутина Вучинића, с једном брдском батеријом, шест митраљеза, извиђачком четом и четом пионира, напада на фронту од р. Кири до к. 274;
– Мјешовита бригада војводе Ђура Петровића, с једном брдском батеријом, шест митраљеза, водом извиђача и водом пионира, напада на фронту од к. 274 до (закључно) Гајтанских Коса (у рејону с. Гајтани);
– Одред командира Мила Матановића, с једном и по батеријом и шест митраљеза, напада на фронту од Гајтанских Коса до с. Ренци;
– Одред Албанаца напада правцем с. Јубани – Кула Даут Аге;
– Васојевићка бригада, с четом извиђача и два митраљеза, биће у резерви, у рејону с. Нерфуши.
Деснокрилну групу су образовале следеће јединице: Колашинска бригада с једном брдском батеријом, извиђачком четом и четири митраљеза; Одред командира А. Раичевића с водом пионира, извиђачким водом и пет митраљеза; Одред бригадира Николића са извиђачком четом, четом пионира и пет митраљеза. Задатак је ових снага да се под заштитом артиљериске и митраљеске ватре у скоковима пребацују до непријатељских ровова и, када левокрилна колона заузме М. Бардањолт, изврше пробој непријатељских положаја у Штоју и продуже напад на Скадар.
Дурмиторска бригада, са два митраљеза, имала је да образује резерву десне колоне у рејону с. Бокши.
Одредској артиљерији, размештеној по батеријама и водовима у рејону Бокши и “између Кири и Дрињаче”, одређени су објекти у непријатељском распореду, почев од монитора на Скадареком Језеру, па преко Штоја, В. и М. Бардањолта, до с. Гајтани.
Напад је требало да отпочне 7 фебруара у 10 часова. Исти датум за почетак напада означен је и у цитираном краљевом писму, упућеном краљици 6 фебруара, док је у краљевој заповести као дан напада био одређен 6 фебруар. Није утврђено зашто је почетак напада одложен. Пошто је тим одлагањем само скраћена артиљериска припрема, вероватно је недостатак муниције био главни разлог.
С обзиром на задатак и на идеју маневра команданта одреда, левокрилна група се налазила на тежишту напада. Али ни овога пута, као ни у нападу крајем октобра 1912, таква идеја није изражена груписањем снага, јер су снаге на правцу главног удара само за два батаљона биле јаче од снага на помоћном правцу. У левокрилној групи је, наиме, било деветнаест а у деснокрилној групи седамнаест батаљона. Међутим је ова грешка команданта одреда била правовремено уочена, те су још пре почетка напада извршене извесне измене, тако да су непосредно пред напад снаге Одреда овако груписане:
На главном правцу:
– Мјешовита бригада Милутина Вучинића,
– Васојевићка бригада,
– Мјешовита бригада Ђура Петровића,
– Одред командира Мила Матановића,
– Дурмиторска бригада.
Другог дана напада (8 фебруара) на овај правац су привучена и три батаљона Колашинске бригаде.
Напад снага на главном правцу требало је да подржава целокупна одредска артиљерија, тј. око 60 оруђа.
На помоћном правцу:
– Одред командира Андрије Раичевића,
– Одред бригадира Милутина Николића,
– Колашинска бригада, као резерва. (Од 8 фебруара само три њена батаљона.)
Општи задаци трупа на оба правца остали су углавном исти, али су ојачањем снага на главном правцу створени бољи изгледи на успех.
После прегрупације снага, задаци јединица на главном правцу били су овако постављени:
– Мјешовита бригада бригадира Вучинића треба да напада на фронту Муселимова Главица – Доњи Вис;
– Васојевићка бригада на рејон к. 274;
– Мјешовита бригада војводе Ђура Петровића на фронту (искључно) к. 274 – с. Гајтани;
– Одред Мила Матановића на фронту (искључно) с. Гајтани – с. Ренци (к. 142);
– Дурмиторска бригада биће у резерви позади десног крила; она је 8 фебруара ојачана с три батаљона Колашинске бригаде у рејону с. Нерфуши.
Артиљерија је била размештена по групама: у рејону с. Драгоч и с. Бокши на десној обали р. Кири, затим у рејону изворног дела Муселимског потока, у рејону к. 64 (источно од В. Бардањолта), у рејону с. Рогами и на северозападним падинама Јубани.
Непријатељске снаге:
Све до почетка напада Турци су на В. Бардањолту радили на утврђивању својих положаја. Радове су изводила 1093 војника, под командом 20 официра. Те снаге су сачињавале одбрану В. Бардањолта на почетку црногорског напада. У току напада Турци су ове снаге ојачавали комбинованим јединицама, састављеним од делова 52, 53, 54, 70 и 71 низамског пука, 24 батаљона стрелаца, Бератског, Пеклинског и других редифских батаљона, из опште резерве и скидањем јединица с осталих делова фронта, тако да је у тим борбама учествовао 2.251 турски војник. Ако се у обзир узму и снаге које су поседале М. Бардањолт, које су већим делом такође учествовале у тродневним борбама на В. Бардањолту, онда је, како наводе Нафиз и Кираметин, на том правцу ангажовано 4.238 војника и официра. Сем тога, 8 фебруара је телал саопштио да сви муслимани из града морају ићи на Бардањолт. Они који немају оружја, према том наређењу турске команде, требало је да се ангажују за преношење рањеника.
Пошто је пуковник Хасан Риза-беј, дотадашњи командант посаде Скадра, убијен ноћу 30/31 јануара, одбраном је командовао Есад-паша.
Није познато бројно стање 24 црногорска батаљона који су учествовали у нападу на В. Бардањолт, те отуда није могуће дати тачан однос снага. Али су, изгледа, ове црногорске пешадиске снаге биле приближно трипут бројније од турских снага ангажованих према њима. И у погледу артиљерије Црногорци су били у преимућству, али пошто црногорска војска није имала потребних средстава за савлађивање солидно изграђених препрека и фортификациских објеката, нити тако бројну артиљерију, а посебно муницију којом би надоместила недостатак осталих средстава, њена се бројна надмоћност у нападу на такав систем одбране није могла нарочито испољити.
Ток напада
Седмог фебруара у 8,40 часова, командант леве групе бригада известио је краља Николу да је “све у најбољем реду уређено” и да је војска “добро и расположена”. И, заиста, расположење црногорске војске тога јутра било је изванредно. Све јединице су већ биле на полазном положају, и то претежно у близини непријатељских положаја. Једино је Васојевићка бригада посела полазни положај на удаљењу од око 3,5 км од к. 274.
Артиљериска припрема је отпочела у 9,30 и трајала до 10,30 часова. Пешадија је то време искористила за приближавање непријатељским утврђењима.
Мјешовита бригада бригадира Милутина Вучинића предузела је напад са два батаљона у првом борбеном реду и два батаљона у резерви. Пиперски батаљон је успео да се неопажено привуче у непосредну близину турских положаја на Муселимовој Главици и да се већ четврт часа после почетка артиљериске припреме појави испред непријатељских жичаних препрека.
Муселимову Главицу су бранили делови 3 батаљона 53 низамског пука и један вод инжењериске чете 24 дивизије, свега 140 војника и један официр. Непријатељ је био изненађен, а овај официр је већ на почетку напада био рањен и повукао се с положаја. Изненађени турски војници нису успели да сви изиђу из склоништа пре него су делови пиперског батаљона пресекли жичане препреке. Кроз тако отворене пролазе у препрекама батаљон се убрзо пребацио до турских ровова и, у једном снажном налету, овладао читавом отпорном тачком на Муселимовој Главици. Затим је приступио утврђивању заузетог положаја у циљу његове одбране.
Братоножићки батаљон се, такође без већих тешкоћа, приближио на око 200 метара од непријатељских ровова на Доњем Вису. Мада ова отпорна тачка није била на последњем месту по значају за одбрану В. Бардањолта, ипак је била најмање утврђена. То је једина отпорна тачка у читавом скадарском одбранбеном систему која није била зашти- ћена жичаном препреком. Њу су браниле непотпуне три чете 1 батаљона 71 низамског пука и нешто инжињераца, укупно 238 војника и официра. Иако подвргнуте јакој и ефикасној црногорској артиљериској ватри, ове снаге су пружиле врло жилав отпор. У току трочасовне борбе неки положаји на Доњем Вису у више махова су прелазили из руку у руке, док најзад Братоножићки батаљон није успео да овлада читавом отпорном тачком. С каквом упорношћу се непријатељска посада бранила на овом положају види се и по томе што је скоро половина изгинула или била рањена.
Турска артиљерија је убрзо отворила снажну ватру по Доњем Вису и Муселимовој Главици, с циљем да онемогући сређивање Мјешовите бригаде и спречи њено даље наступање. Сем тога, непријатељска пешадија је покушала да противнападом поврати изгубљене положаје, али без успеха. Ради што бољег обезбеђења постигнутог успеха, командант бригаде је Пиперски и Братоножићки батаљон који су били претрпели велике губитке, ојачао са по две чете Доњокучког батаљона из резерве. Остале чете овога батаљона поселе су косу која се од Доњег Виса спушта ка Муселимовој Главици (Средња Коса), док је Спушки батаљон и даље задржан у резерви.
Васојевићка бригада је имала да пређе око 3,5 км да би избила на јуришно отстојање. Ватра црногорске артиљерије по рејону к. 274 није била нарочито јака нити ефикасна, те су добро утврђени заклони омогућавали ватрено дејство турске пешадије и у току артиљериске припреме. Стога је ова бригада имала озбиљних губитака и пре општег јуриша, јер је земљиште на правцу њеног напада било голо и прегледно.
И поред тако осетних губитака, први борбени ред, који су сачињавали Љеворечки, Краљски и Андријевачки батаљон, избио јо пред непријатељске жичане препреке око 10,30 часова. Непријатељско борбено осигурање на пошумљеном вису североисточно од к. 274 одмах се повукло у отпорну тачку Сиври Тепе (к. 274). Васојевићка бригада, која, као ни остале црногорске бригаде, није имала никаквих средстава за прављење пролаза у жичаним препрекама, покушала је да то учини бајонетима и пушчаним мецима. Местимично је чак и успела, па су неки мањи делови продрли кроз прву жичану препреку, али су одбијени јаком ватром и ручним бомбама добро заштићене турске пешадије. Тако се неколико узастопних јуриша Васојевићке бригаде завршило неуспехом.
Видећи да је први борбени ред застао пред препрекама, командант бригаде је повео на јуриш и батаљоне из резерве. У циљу подршке јуриша, ои.је на пошумљени вис привукао и два топа. Али је и то осталб без успеха.
Непрекидна пушчана ватра трајала је све до ноћи. Јединице су биле у непосредној близини непријатеља, али никаквог виднијег успеха нису постигле. Тога дана је Васојевићка бригада имала мртвих 5 официра и 107 војника, а рањених 12 официра и 377 војника.
Мјешовита бригада војводе Ђура Петровића и Одред командира Мила Матановића посели су ноћу 6/7 фебруара полазне положаје за напад на удаљењу од неколико стотина метара од турског борбеног осигурања на Гајтанским Косама. Они су око 11 часова прешли на јуриш и већ око 11,35 овладали Гајтанским Косама. Мјешовита бригада је посела Каракол Тепе, а Матановићев одред Берат Тепе. Турски осигуравајући делови који су држали ове положаје повукли су се, под заштитом артиљериске и митраљеске ватре, на Сунгу Тепе.
На заузете положаје привучена су митраљеска одељења, а главнина снага продужила је напад ка отпорним тачкама Канли Тепе, Сунгу Тепе и Барјак Тепе. Иако је црногорска артиљерија делом порушила утврђења у овим отпорним тачкама, ипак је турски отпор био веома жилав и јак. Као код Васојевићке бригаде, ни на овом правцу нису успели покушаји да се продре у непријатељске ровове. У једном од таквих покушаја, Безујевско-лазојевачка чета Горњокучког батаљона успела је да упадне у турске положаје на Сунгу Тепе и заузме ров од неколико десетина метара. Турци су одмах предузели мере да онемогуће даљи успех црногорских снага на том правцу. Џаковима земље и песка преградили су ров, а на ону чету отворили јаку артиљериску, пушчану и митраљеску ватру. Због малог отстојања, непријатељ је са успехом употребио бројне ручне бомбе. Сем тога, на тај правац су биле упућене две чете 3 батаљона 70 низамског пука, као ојачање. Јакој турској артиљериској ватри биле су изложене и све остале снаге, нарочито оне на Гајтанским Косама. Прилази делу рова који је заузела поменута чета били су врло тешки, те су делови Требјешког и Мартинићко-брајовићког батаљона, који су јој послати у помоћ, претрпели велике губитке, а она чета је у овом продору изгубила око две трећине људства. Ту је погинуо и њен командир поручник Богић Вучевић. У борби која је трајала све до ноћи, овај део рова прелазио је неколико пута из руке у руку, док га најзад нису Турци задржали.
Увече је борба престала. И на овом правцу су се црногорске јединице задржале у непосредној близини непријатељских положаја, местимично чак између жичаних препрека и ровова. Матановићев одред је тога дана имао 23 мртва и 60 рањених војника и официра.
Командант леве групе је из рејона с. Нерфуши осматрао и пратио рад својих јединица. Предвече је било јасно да су оне јако истрошене. Командант Васојевићке бригаде Вешовић, и војвода Петровић, чије су бригаде имале највише губитака, тражили су помоћ. Пошто је у резерви имао само три батаљона Дурмиторске бригаде, командант групе је затражио од краља Николе да се Колашинска бригада пребаци са штојског правца у рејон с. Нерфуши, како би њоме могао ојачати своје бригаде у првој линији. Он је био сигуран да његове снаге неће успети да до ноћи овладају В. Бардањолтом; чак се плашио да оне неће бити у стању ни да се одрже на достигнутој линији ако Турци изврше противнапад. Стога је осећао потребу за јачом резервом.
Краљ Никола, изгледа, спочетка није схватио да је ситуација на тежишту напада тако озбиљна, па је бригадир Вукотић до ноћи морао три пута тражити Колашинску бригаду. Краљ је најзад одлучио да три батаљона ове бригаде пребаци у рејон с. Нерфуши, на располагање команданту леве групе.
Док су борбе на В. Бардањолту још трајале, бригадир Вукотић је тражио од краља да код кнеза Данила и бригадира Бећира предузме мере да се помоћне снаге више ангажују на правцу Штоја, па, по могућности, изврше пробој непријатељских положаја на том правцу. Он је сматрао да су Турци, привлачећи ојачања на В. Бардањолт, ослабили одбрану у Штоју, и да би напад помоћних снага могао имати успеха, што би, уједно, значило велико олакшање и за снаге на Бардањолту. И овај захтев – како се из сачуваних докумената види – бригадир Вукотић је три пута поновио током 7 фебруара. Па ипак помоћне снаге нису предузеле никакав значајнији напад на свом правцу.
Када је увидео да су напори за овлађивање В. Бардањолтом, и поред великих губитака, остали без успеха, краљ Никола је наредио команданту леве групе да на њему блокира турске снаге и настави напад ка М. Бардањолту. Командант групе је одговорио да то није могуће, да је за настављање напада безусловно потребно овладати В. Бардањолтом. Он је имао намеру да своје снаге у току ноћи 7/8 фебруара задржи на достигнутој линији, а сутрадан, после артиљериске припреме од једног и по часа, да настави напад. У том циљу, он је командира Милоша Меденицу с два батаљона Колашинске бригаде упутио у помоћ војводи Петровићу, а један батаљон Дурмиторске бригаде послао на спој Васојевићке и Вучинићеве Мјешовите бригаде. Ојачавајући тако снаге северно и јужно од к. 274, која је претстављала кључ турских положаја, он је сматрао да ће успехом на крилима принудити Турке да напусте ту коту.
Пошто је имао извештаје да Турци привлаче на В. Бардањолт снаге са осталих отсека, бригадир Вукотић је захтевао од краља да се појача артиљериска ватра на штојске положаје, и да сутрадан, рано изјутра, трупе с тога правца изврше продор ка с. Големи. Он је такође предлагао да се команданту Приморског одреда и команданту српских Приморских трупа нареди да на својим правцима “нападају што снажније”.
Међутим овај план није могао да се реализује. Иако је знао да су његове снаге имале великих губитака, командант је тек 8 фебруара добио подробне податке о губицима и стању у бригадама. А то стање је било такво да је неопходно налагало одлагање напада, бар за један дан. Он је о томе известио краља:
“Према стању ствари међу трупама, које су јуче узеле учешћа у борби, а нарочито мјешовитој бригади бриг. Петровића, нијесам данас могао поновити напад на Бардањолт с пјешадијом, него сам ријешен, да то извршим сјутра ујутро”.
Нарочиту тешкоћу претстављало је то што је међу мртвима и рањенима био велик број официра – “тако да је много баталиона и чета остало без својих командира”.
У току 8 фебруара настављено је, углавном, само дејство артиљерије. Због недостатка муниције, ватра је била методична и ретка, но ипак ефикасна.
План команданта групе за напад од 9-ог био је углавном исти као и за 8 фебруар. Војвода Ђуро Петровић добио је задатак да са својом бригадом, два батаљона Колашинске бригаде и Горњокучким батаљоном из Одреда командира Мила Матановића поседне утврђења југозападно од к. 274; бригадир Вучинић имао је задатак да са својом бригадом и ојачањем, у садејству с десним крилом Васојевићке бригаде, продужи напад из рејона Доњег Виса ка боку и позадини непријатељских снага на к. 274. Овај план није предвиђао јаче ангажовање Васојевићке бригаде с фронта, због чврстине непријатељских положаја у рејону к. 274, које је обухватом требало изманеврисати.
Борбе 9 фебруара, међутим, нису се у свему развијале по плану команданта групе. Наиме, још ноћу 8/9 фебруара непријатељ је привукао јаче резерве и у два маха извршио противнапад на делове Мјешовите бригаде на Доњем Вису, али су Спушки и Планинопивски батаљон успели да их одбију. Трећи противнапад на исте положаје извршен је ујутру, 9 фебруара. После дуже борбе, црногорске снаге су биле принуђене да се повуку. За ојачање левог крила Мјешовите бригаде одмах је упућен Колашински батаљон из резерве. Тако ојачана, Мјешовита бригада је поново извршила напад на Доњи Вис, протерала Турке и повратила изгубљени положај.
Иако су с Доњег Виса биле одбачене, турске снаге су вршиле јак притисак на Васојевићку бригаду, тако да је командант ове бригаде известио команданта групе “да се Турчин гомила иза Великог Бардањолта, и… ако се (неприпријатељ – пр. М. Ђ.) не нападне с лијевог крила, да се (Васојевићка бригада – пр. М. Ђ.) неће моћи никако одржати у положају”. Мјешовита бригада војводе Петровића, међутим, била је “готово расута око преноса рањеника”, те се од ње није могло очекивати да изврши неки снажнији напад. Стога је командант колоне на лево крило упутио командира Машана Божовића да организује и изврши напад са два батаљона Колашинске бригаде и Горњокучким батаљоном.
Васојевићка бригада је успела да се одржи на положају. Штавише, командант бригаде бригадир Вешовић је известио команданта групе да је извиђањем утврдио да би на неким местима било могуће направити пролазе у турским жичаним препрекама и извршити напад на отпорну тачку Сиври Тепе, па је тражио одобрење за извршење напада. Бригадир Вукотић је телефоном тражио мишљење осталих команданата бригада о могућности успеха једног новог напада и, пошто је добио позитиван одговор, издао је наређење за општи напад.
Непосредно пред почетак овог напада, непријатељ је припремао нови противнапад на Доњи Вис. Поред делова 2 и 3 батаљона 70 низамског пука и 24 батаљона стрелаца, за тај задатак су прикупљени Бератски и Пеклински редифски батаљон. Недовољна дисциплинованост редифских јединица учинила је да су турске припреме за овај противнапад споро текле, и поновним нападом црногорских снага овај турски противанапад је био осујећен.
Општи напад са црногорске стране отпочео је око 14 часова. У току 8 фебруара неке јединице, нарочито Васојевићка бригада, прикупиле су известан број секира, косијера и маказа за сечење жице. Тим сељачким алаткама, затим пушчаним мецима, бајонетима и камењем, под заштитом јаке артиљериске ватре, војници су на више места направили пролазе у жичаним препрекама и извршили продор у непријатељске ровове. Жичане препреке непосредно испред ровова биле су добрим делом искидане дејством артиљерије, што је убрзало наступање, у првом реду Васојевићке бригаде.
Отварањем пролаза у жичаним препрекама извршен је најтежи део задатка. Турски делови су већ при првом налету црногорских јединица почели да се повлаче из првог рова. Морал непријатеља био је поколебан оног тренутка кад се показало да жичане препреке већ нису нарочито сигурна заштита. Користећи се саобраћајницама, предњи делови Васојевићке бригаде извршили су брз продор у дубину непријатељске отпорне тачке на коти 274, где се развила веома жилава блиска борба у којој је непријатељ потпуно савладан. У таквој ситуацији, пошто је претрпео велике губитке, непријатељ је у нереду почео да се повлачи.
Када је Васојевићка бригада овладала рејоном коте 274, левокрилне бригаде су још водиле борбе за висове јужно од ове коте. Због тога је командант групе наредио командантима ових бригада да “снажно нападају”, а истовремено захтевао од краља Николе да се два батаљона Колашинске бригаде, који су још били на десној обали р. Кири, што брже упуте на В. Бардањолт, с већом количином муниције, “јер се бојим, е га одржат нећемо”, наглашавао је он у том захтеву.
Убрзо затим, под снажним притиском црногорских снага, у нереду су се повукле турске снаге с Канли Тепе, Сунгу Тепе и Ташли Тепе. Повлачећи се у паници, највећи део непријатељских снага није се задржао ни на М. Бардањолту, иако су ту постојали јако утврђени одбранбени положаји. Сви су хтели да се повуку у град. Па ипак, црногорске јединице нису предузеле гоњење потученог непријатеља.
Командант групе је, наиме, наредио свим јединицама да обуставе даљи напад и да се задрже на В. Бардањолту, како је и планом било предвиђено.
Командант Васојевићке бригаде, непосредније пратећи ток борбе, закључио је да ово наређење команданта групе није у складу са ситуацијом на бојишту, која је омогућавала и захтевала продужавање напада. Због тога је он бригадиру Вукотићу одмах упутио писмени захтев да се ово наређење повуче: “Примио сам Вашу наредбу односно обуставе напада за данас. Јако ми је жао, што се то учинило, јер јучерашњом топовском паљбом био је шанац на Бардањолту готово уништен и јутрос није требало осим неколико топовских метака па да се заузме. А овом обуставом изгубили смо све, што се ономадне и јуче с великим жртвама добило, те ћемо усљед ове обуставе имати опет великих жртава, јер ће се Турци утврдити, којима је много лакше, јер су у сувоту и расте им морал, док нашим опада. Молим Вас како знате подјејствујте да се овако не чини, него да се напада, јер поред што се физички пропада, опада и морал код војске”.
Командант групе је овај Вешовићев захтев истога дана доставио краљу Николи, али притом није учинио неки предлог, нити дао своје мишљење о њему. Краљ, као врховни командант, такође није предузео ништа, те тако, и поред овог Вешовићевог захтева, напад није продужен. Али иако снаге Зетског одреда нису вршиле гоњење, Есад-паша и официри његовог штаба, са жандармеријом, само су крајњим напором, с оружјем у рукама, успели да поврате своје снаге на М. Вардањолт, ради настављања отпора.
У тродневним борбама на В. Бардањолту пало је обострано много жртава. Турци су, по сопственом признању, имали 1.338 мртвих, рањених и несталих војника и официра, док су код Црногораца губици били знатно већи. Болнице су биле попуњене до последњег места, а лекара је сразмерно било врло мало. Због тога је међу рањеницима, и у народу уопште, све више расло нерасположење према вишој команди и краљу Николи лично, који су с правом сматрани за главне виновнике црногорских неуспеха у скадарској операцији.