Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига трећа, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Процена бојишта
Приморски одред је имао задатак да ликвидира непријатељске снаге на црногорско-турској граници између Јадранског Мора и Скадарског Језера и да дејством преко Тарабоша садејствује Зетском одреду у нападу на Скадар.
Део војишта на коме је овај одред имао да дејствује претставља уски појас између Јадранског Мора и Скадарског Језера, испуњен масивом планине Румије. Југоисточни огранци Румије пружају се у виду два гребена, и то једним дуж јужне обале језера, који се завршава Тарабошем на изворном делу Бојане, а другим ка обали мора, према Улцињу. Гребен који се пружа дуж обале језера узан је и стрм, нарочито на делу источно од Самагара (к. 744). Сем тога, он је каменит, го, без обрадивих површина. Овај гребен дели и иначе узани појас између језера и р. Бојане на две зоне: северну и јужну. Северна зона се протеже дуж обале Скадарског Језера и знатно је ужа, нарочито дуж гребена Тарабоша. Јужна зона знатно је шира, стране гребена у њој блаже падају, те је она боље насељена него северна зона. Пролазност и код једне и код друге је слаба, а њихова веза преко гребена нарочито отежана. И с једне и с друге стране гребена биле су само коњске и пешачке стазе. Па и таквих путева на турском делу земљишта било је мало. Овакав карактер земљишта обеју ових зона умногоме је отежавао покрете трупа, њихов развој и тактичку употребу.
Река Бојана, на којој се обе ове зоне завршавају, због своје ширине, дубине и мочварних обала претстављала је озбиљну препреку. На њој је постојао мост једино у рејону с. Базара, док је на свим осталим правцима за прелаз било потребно изграђивати понтонске мостове. Десна обала Бојане надвишава леву, нарочито у њеном горњем току. Међутим баш на том делу дуж леве обале уздижу се два узвишења, једно северно од р. Дрињаче (рејон с. Вазара) а друго јужно од ове реке (Брдица), који увећавају значај Бојане као препреке. Сем тога, ова два узвишења, заједно с Дрињачом и њеном мочварном долином, чине погодне положаје за одбрану Скадра с јужне и југоисточне стране.
Борбена дејства, како офанзивна тако и дефанзивна могла су се изводити само дуж обале Скадарског Језера и дуж морске обале, тј. правцима: Вирпазар – Скадар и Бар – Владимир – Скадар. Први правац води дуж гребена Тарабоша, те је због топографског створа земљишта непогоднији, а и мањег је кацацитета; сем тога, изложен је бочном дејству с језера. Други је већег капацитета и проходнији, а пошто изводи на просторију јужно од Скадра, нудио је повољне услове за отсецање Скадра од његовог залеђа у Албанији.
Непријатељ је правилно уочио важност приморског правца и могућност која се пружала црногорским снагама да тим правцем отсеку Скадар и блокирају га с југа, а затим, по овлађивању Тарабошем на језерском правцу, непосредио угрозе и сам град. Стога је велика пажња посвећена утврђивању Тарабоша и Брдице, како би се обезбедила одбрана тих двају објеката, а тиме и самог Скадра. Прилази и једном и другом објекту били су врло тешки, што је олакшавало организацију њихове одбране. Сем тога, они су били у ватреној вези. Турска артиљерија с Брдице, па чак и пешадиске снаге, уколико би поселе леву обалу Бојане, могле су да испоље јако бочно дејство на снаге које би нападале Тарабош с југа, а артиљерија с Тарабоша могла је, по потреби, да подржава одбрану Брдице. Тако су Тарабош и Брдица претстављали по природи јаке и фортификациски добро ојачане ослонце турске одбраие, који су затварали поменуте нападне правце.
Обострани распоред и однос снага
Турци су на Тарабошу имали следеће снаге: 3 батаљон 71 низамског пука, редифске батаљоне Либрашт, Драч и Грамиш, скадарску граничну чету, скадарске добровољце – башибозук (око 1.400 људи), барјак Гриње (60 људи), барјак Коплик (56 људи), одред батаљона тврђавске резерве (52 војника), тврђавска инжињериска чета, митраљеска чета 71 низамског пука и митраљеска чета 2 пука стрелаца, затим шест мерзера 120 мм, шест спорометних хаубица 120 мм, четири брзометна пољска топа 75 мм, два брзометна брдска топа 55 мм, шест старих пољских топова 87 мм и један рефлектор.
Брдицу су браниле следеће снаге: 2 батаљон 54 низамског пука, 3 батаљон 50 низамског пука, Елбасански редифски батаљон, Деволски редифски батаљон, добровољци из Пуке (око 500 људи), 2 чета 6 инжињериског батаљона, нешто жандарма и мештана добровољаца, затим један брзометни пољски топ 75 мм, дванаест старих пољских топова 87 мм, седам спорометних брдских топова 75 мм и један рефлектор.
Турци су, сем тога, на Скадарском Језеру имали три језерска монитора са два одељења пешадије, три брзометна пољска топа 75 мм, једним брзометним брдским топом и два митраљеза.
Према томе, Турци су на Тарабошу, Брдици и Скадарском Језеру имали, рачунајући, разуме се, и добровољце, укупно око дванаест батаљона и пет специјалних чета са десет митраљеза и 48 артиљериских оруђа.
Црногорски Приморски одред је на дан објаве рата био концентрисан у три групе:
– Црмничко-приморска бригада (без Селачко-шестанског батаљона и брдске батерије) у рејону с. Клезне; њен Бјелогорски батаљон је истурен у правцу Бојане, као бочно осигурање;
– Катунска бригада, Штаб одреда и одредска артиљерија у рејону Стари Бар – с. Печурице;
– Ријечко-љешанска бригада (са Селачко-шестанским батаљоном и брдском батеријом Црмничко-приморске бригаде) у рејону с. Пинчића.
Одред је имао петнаест батаљона (8.000 војника) и 34 артиљериска оруђа.
Тачан однос снага није могуће установити, јер није позната бројна јачина турских јединица. Вероватно је, међутим, да су седам турских батаљона и четири специјалне чете, колико је поседало Тарабош, имали најмање око 3.500 војника. Само добровољаца и граничара на Тарабошу је било око 1.750. Тако би, приближно, тај однос износио: у пешадији око 2:1, а у артиљерији 1,20:1 у корист Приморског одреда, рачунајући и делове на језерским мониторима.
Овде нису узете у обзир непријатељске снаге на Брдици, јер Приморски одред, по свом основном задатку, није био оријентисан према Брдици. Међутим снаге на Брдици, како с обзиром на њихову бројност, тако и с обзиром на чињеницу да у почетној фази рата нису према себи имале јачих црногорских делова, могле су испољити значајан утицај на десно крило Приморског одреда.
Оријентација турских снага да Тарабош организују као тежиште одбране на овом правцу била је правилна, с обзиром на његов доминантан положај и сигурно затварање прилаза Скадру с југозападне стране, које је његовом одбраном обезбеђивано. За тај задатак биле су издвојене релативно јаке снаге, које су могле да организују отпор на читавој дубини гребена. Ипак, низама је било сразмерно мало, што је озбиљно умањивало борбену способност ове, иначе бројне, посаде.
Основним задатком Приморског одреда није било предвиђено да се јаче снаге ангажују на левој обали Бојане. Тиме је напад овог одреда био усмерен ка Тарабошу, јер је једино ликвидацијом турског отпора на Тарабошу било могуће остварити услове за напад на град. Узани гребен Тарабоша није омогућавао развијање јачих пешадиских снага за напад. Сем тога, на почетку рата фортификациско уређење турских одбранбених положаја у овом рејону није било довршено. Имајући у виду све то, као и околност да су низами сачињавали само мали део посаде Тарабоша, Приморски одред је, изгледа, био у стању да свој основни задатак изврши и мањим снагама. Зато је било могуће да се у почетном груписању Зетски одред нешто ојача на рачун Приморског одреда.
Прелаз преко границе и бој у рејону с. Зогаја
Сутрадан по објави рата, 9 октобра, Приморски одред је прешао црногорско-турску границу по колонама, у саставу у коме су поменуте групе биле размештене на концентрациским просторијама:
– десна колона правцем с. Клезна – с. Горица;
– средња колона правцем с. Печурице – Каменички Мост – с. Сврзигаће – с. Кравари;
– лева колона правцем с. Пинчићи – с. Тијана – Пет Убала (триг. 915) – Самагари (к. 744).
На граници није било јачих непријатељских утврђења, а граничне јединице су биле слабе, те су се повукле убрзо после отварања ватре од стране црногорске артиљерије. Муслимани из пограничних села, који су се такође повлачили ка Тарабошу, нису пружали скоро никакав отпор. Тако су јединице Приморског одреда до ноћи избиле својим предњим деловима на линију с. Горица – с. Селита – с. Сврзигаће – с. Арбанеш.
Пошто ни на једном од поменутих праваца није било бољих путева, био је веома отежан покрет артиљерије, нарочито пољске и опсадне, на правцу покрета средње колоне. Због тога је командант одреда био принуђен да сутрадан повуче Катунску бригаду (која је већ била избила у с. Кравари), како би извршила оправку пута с. Печурице – с. Клезна – с. Шас и даље ка Мурићанима, којима је требало да се пребаци артиљерија. То је успорило наступање читавог Одреда. Десетог октобра се главнина Црмничко-приморске бригаде прикупила у рејону с. Сукобина, док је Ријечко-љешанска посела рејон Самагара (к. 744). Командант одреда је издао наређење да се обе бригаде задрже на тој линији до општег напада на Тарабош.
Како је Зетски одред био удаљен од Скадра, а посада Тарабоша била састављена претежно од редифа и добровољаца, командант Скадарског корпуса је одлучио да снагама своје резерве задржи Приморски одред, чије је наступање ка Тарабошу претстављало озбиљну опасност за непосредну одбрану града. У ту сврху он је формирао један одред, састава: 24 батаљон стрелаца, 2 батаљон и митраљеска чета 70 низамског пука, 1 батаљон и једно одељење митраљеске чете 71 низамског пука и једна брдска батерија, под командом команданта 70 низамског пука, мајора Садедин-беја. Овај одред је 9 октобра, око 20 часова, прешао Бојану и прикупио се у рејону с. Облика. Командант одреда је одлучио да продужи покрет ка Мурићанима и нападне црногорске снаге у том рејону. Међутим када је сутрадан с одредом пристигао у с. Кодраћ и извиђањем установио да су црногорске снаге избиле до с. Горице и Самагара (к. 744), он је променио одлуку. Сматрајући да Тарабош више угрожава Ријечко-љешанска бригада, он је одлучио да снаге ове бригаде одбаци из рејона јужно од с. Зогаја. Стога је 10 октобра увече поново прикупио свој одред у рејону Облике и издао заповест да 2 батаљон 70 пука, ојачан са два топа и једним одељењем митраљеза, изврши покрет правцем с. Облика – с. Драмош – с. Бабат – к. 514 и нападне делове Ријечко-љешанске бригаде у рејону Кар. Стегваша, а остале снаге да се пребаце у рејон с. Валош – с. Вилгари и одатле, по потреби, садејствују 2 батаљону 70 пука.
Сутрадан, 11 октобра, око 12 часова, предњи делови 2 батаљона 70 пука избили су на линију Зогај – Вилгари. У то време је у правцу к. 514 упућена једна јача група добровољаца с Тарабоша, ради ојачања десног крила турских снага. Главнина турског одреда убрзо се прикупила у рејону с. Валош.
По избијању у рејон к. 514 отпочели су дејство турски митраљези и артиљерија. Убрзо затим отворила је ватру и турска артиљерија с изворног дела Бојане и с монитора на језеру. Под ударом непријатељске артиљерије нашла се прво брдска батерија Црмничко-приморске бригаде, која је била у саставу леве колоне и чији је један вод био смештен па источним падинама Самагара, а други уз обалу језера, источно од с. Цкла. Главнина Ријечко-љешанске бригаде је била иза ватрених положаја ове батерије. У рејону Самагара налазила се само једна чета Селачко-шестанског батаљона, која је на своју руку отпочела препуцавање с непријатељем.
Командант Цеклинско-добрског батаљона, капетан Станко Стругар, који је тога дана заступао отсутног команданта бригаде, тек што је био извештен о појави непријатељских снага на западним падинама Тарабоша, послао је иа Самагаре једну чету свог батаљона, а када је уочио покрет добровољаца с Тарабоша, наредио је да на положај изађе још по једна чета из Цеклинског, Љешанског и Цеклинско-добрског батаљона. Остале снаге Ријечко-љешанске бригаде требало је да буду у приправности, али да не излазе на положај без наређења. Међутим тек што су поменуте чете са Самагара отвориле ватру, сви батаљони су, без ичијег наређења, извршили покрет у правцу Самагара и Кар. Стегваша. Њихов покрет је убрзан када су у с. Арбанеш почели да стижу први рањеници, од којих су неки изјављивали да је бригадна артиљерија у опасности.
Иако су били удаљени од непријатеља више од два километра, батаљони Ријечко-љешанске бригаде су наступали трчећи. Заступник команданта бригаде је тада наредио трубачу да свира ,,стој ту”, а затим „на левокруг”, да би задржао јединице и спречио овако неприпремљен јуриш, али је све било узалуд. Приближавајући се непријатељу који је прешао у одбрану и на брзу руку уређивао заклоне, Бригада је била подвргнута јакој артиљериској, митраљеској и пушчаној ватри, али је она, без обзира на велике губитке, незадрживо ишла напред и упала у непријатељске положаје.
Видећи да је 2 батаљон 70 пука нападнут надмоћнијим снагама, командант турског одреда је ка к. 514 упутио и 1 батаљон 71 пука, а нешто касније лично се тамо упутио с деловима 24 батаљона стрелаца, наредивши да се пребаце и остали делови одреда.
Противнапад Ријечко-љешанске бригаде био је тако силовит, да су, у жилавој борби прса у прса, 2 батаљон 70 пука и добровољци с Тарабоша, који су му пристигли као ојачање, разбијени и одбачени ка Тарабошу пре него је стигао 1 батаљон 71 пука. С овим батаљоном, а убрзо и с 24 батаљоном стрелаца, Бригада се сукобила северно од с. Бабата. Ту се поново развила отсудна блиска борба у којој су и Турци и Црногорци имали велике губитке. Како су турски и црногорски војници били измешани, а боја униформи је била приближно иста, обе стране су имале губитака и од своје сопствене ватре. Борба је трајала до предвече, када су турске снаге биле разбијене и принуђене да се повуку, делом ка Тарабошу, а делом ка Облики. У боју је погинуо турски командант, мајор Садедин-беј, што је убрзало повлачење јединица његовог одреда. Тек што је извештен о неуспеху одреда у Крајини и о погибији његовог команданта, командант Скадарског корпуса је упутио у Облику поручника Абдурахман Нафиз-беја са задатком да прикупи снаге одреда и с њима организује одбрану између Тарабоша и Бојане, у висини Облике.
И Ријечко-љешанска бригада је била принуђена да се повуче на полазне положаје. Она је изгубила око четвртину свога људства. Највише жртава имао је Љешански батаљон, који се у овом боју нарочито истакао. Он је био готово преполовљен.
После повлачења Катунске бригаде из Кравара, ради оправке пута, остао је празан простор између Ријечко-љешанске и Црмничко-приморске бригаде, тако да ове нису имале непосредну везу. Штаб Приморског одреда није посветио никакву пажњу обезбеђењу ове везе, вероватно стога што није предвиђао даље наступање својих снага пре него буде привучена артиљерија, нити могућност оваквих непријатељских испада. Због тога се Ријечко-љешанска бригада нашла у овом боју потпуно усамљена без помоћи и садејства осталих снага Одреда.
Неорганизовано повлачење турских снага ка Тарабошу и Облики унело је пометњу у непријатељске редове. Међутим, Штаб Приморског одреда није био благовремено извештен о боју у рејону Зогаја, а сам је био удаљен и није познавао ситуацију која је настала по свршетку борбе и повлачењу турских снага. Зато ова ситуација није била искоришћена, мада се акцијом Црмничко-приморске бригаде ка боку и позадини непријатељских снага у овој ситуацији, изгледа, могло овладати Тарабошем.
После боја у Крајини требало је пуна два дана док се Ријечко-љешанска бригада прикупила и средила. Њени батаљони “су се били просули за рањенијема”. Тринаестог октобра је Штабу бригаде наређено да повуче јединице у висину с. Цкла и да се ту задржи до општег наступања Одреда. На том правцу, као ни на правцу Црмничко-приморске бригаде, до 15 октобра није било никакве активности.
Петнаестог октобра су извиђачки органи Приморског одреда посели висове североисточно од с. Мурићана. На овим положајима непријатељ није пружао јачи отпор, иако је Штаб одреда то очекивао. Тако су половином октобра јединице Приморског одреда поселе линију Мурићанска Главица – с. Кравари – Самагари – обала Скадарског Језера (око два км источно од с. Цкла). На тој линији оне су биле у домету успешиог дејства артиљерије с Тарабоша, док су крила Одреда била изложена и бочним дејствима турске артиљерије десно, с Брдице, и лево, с турских монитора на Скадарском Језеру.
Тешка артиљерија још није била привучена. Сем тога, командант Зетског одреда је, како смо видели, наредио команданту Приморског одреда да не отвара ватру “против Тарабоша, док Зетски одред допре до Скадра”. Тиме су, уствари, биле везане руке команданту Приморског одреда и он није био у стању да убрза припреме за напад на Тарабош. Стога је јединицама одреда наређено да се утврђују на достигнутој линији и да извиђају ка Тарабошу. Упоредо са израдом ровова и заклона за пешадију, уређивани су и ватрени положаји за артиљерију на коси к. 184 – к. 200, североисточно од с. Додај.
Радови на путу којим је требало привући артиљерију извођени су споро. Тринаестог октобра завршена је деоница од с. Клезне до с. Шаса, и сутрадан је у Шасу прикупљена сва одредска артиљерија. Остатак пута од Шаса до ватрених положаја на Мурићанској Главици рађен је до 21 октобра. Тих дана је време добрим делом било кишовито, што је отежавало и успоравало извођење радова. Тек 22 октобра је целокупна артиљерија постављена на косу североисточно од Мурићана и била спремна за дејство. Два далекометна топа су 17 октобра постављена у рејону с. Горице, са задатком да непријатељу ометају извођење фортификациских радова на Тарабошу.
Позадинске установе с храном, муницијом и другим борбеним потребама смештене су, за средњу и десну колону, у с. Катркола и, за леву, у с. Цкла. Како су југоисточним делом језера стално крстарили турски монитори и долазили чак до пристаништа Смоквица, ометајући саобраћај мањих црногорских пловних објеката, командант одреда је наредио да се вирски пољски вод (два топа 87 мм на дрвеним лафетима) пребаци са острва Врањине у рејон с. Цкла, ради заштите магацина у овом селу.
Пошто због заостајања артиљерије и због поменутог наређења команданта Зетског одреда није могао да организује напад на Тарабош, командант Приморског одреда је предузео извесна нападна дејства на левој обали р. Бојане. Циљ тих дејстава био је да се заштити десни бок Одреда, овлада прелазима на Бојани, а по могућности и да се спречи непријатељу довлачење нових снага и прикупљање људске и сточне хране с просторије јужно од Скадра.
На почетку рата Турци су у Медови имали 76 војника и једног официра, а исто толико војника, са два брдска топа, на висовима северно од Медове. Задатак ових снага био је да штити пристаниште које је до рата служило за одржавање везе Скадра са Солуном и Истанбулом. Леву обалу Бојане, од њеног ушћа до Прекалија, штитили су делови Скадарске граничне чете. У с. Пулај, на ушћу Бојане, 12 октобра пристигло је граничној посади неко мање ојачање.
Да би разбио ове граничне посаде дуж Бојане, командант Приморског одреда је наредио команданту Црмничко-приморске бригаде да се делови Бјелогорског батаљона пребаце на леву обалу реке. Дванаестог октобра, пошто су се пребацили преко Бојане, ови делови су заузели села Белај, Луарзу и Пулај, а затим су посели косу Мали Белај. Наступајући даље уз обалу, ноћу 14/15 октобра заузели су с. Самрић. Турске пограничне посаде, којима се у току борби придружио и већи број месног муслиманског и католичког становништва, повукли су се ка Медови. Црногорцима се такође придружио известан број месних Албанаца, католика.
У току ових борби јединице Приморског одреда су заплениле већи број чамаца и једрилица и прикупиле их у с. Фраскањел, где је помоћу њих требало да се подигне понтонски мост.
Напредовање црногорских снага ка југоистоку било је опасно за непријатеља, јер је тиме угрожавана комуникација Скадар – Љеш. Због тога је већ од 14 октобра предузета акција на прикупљању добровољаца. У околини Љеша прикупљено је око стотину добровољаца, који су с једним мањим одредом турске редовне војске упућени ка с. Пулају. У Медови су у истом циљу прикупљани војници, жандарми и сељаци који су се повукли из места која су црногорске јединице биле заузеле. Осећајући прикупљање јачих турских снага, делови Бјелогорског батаљона, без ичијег одобрења, 17 октобра су се повукли на десну обалу Бојане.
Чим је био извештен о овом повлачењу, командант одреда је наредио да се читав Бјелогорски батаљон поново пребаци преко Бојане и да поседне висове у рејону с. Белаја. Он је истовремено наредио да се један вод брдских топова постави на десну обалу Бојане у висини Белаја, ради подршке овог батаљона. Бјелогорски батаљон је 19 октобра успео да протера непријатеља и поново овлада његовим положајем у рејону Белаја и Луарзе. Том приликом су заплењена два турска брдска топа. Све турске снаге с леве обале Бојане, јужно од Белаја, повукле су се ка Медови. На тај начин је десни бок Приморског одреда био обезбеђен. Главни прелази на Бојани такође су били заузети, али комуникацију Скадар – Љеш непријатељ је и даље несметано користио. Бјелогорски батаљон није био у стању да му то онемогући, а командант одреда није могао послати јаче снаге преко Бојане, јер му је претстојао напад на Тарабош.