Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига трећа, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Реорганизација Зетског одреда и припреме за поновни напад на В. Бардањолт
После подне 31 октобра турске трупе са Штојског отсека извршиле су напад у правцу 2 дивизије Зетског одреда. Овај напад је био подржан јаком артиљериском ватром, али је био одбијен уз тешке турске губитке. Турци се више нису усуђивали да праве сличне покушаје.
По прикупљању јединица 3 дивизије у рејону Врака – Груда, приступило се реорганизацији Зетског одреда у циљу припреме новог напада на В. Бардањолт. Тако је од Никшићког, Луковског и Требјешког батаљона Никшићке бригаде и Мартинићко-брајовићког и Павковићког батаљона Бјелопавлићке бригаде формирана друга Мјешовита бригада. За команданта бригаде постављен је стари војвода, бригадир Ђуро Петровић, бивши командант Катунске бригаде.
Од Жупског и Голиског батаљоиа Никшићке и Рудинског батаљона Вучедолске бригаде формиран је Драгочки одред, под командом дотадашњег команданта 3 дивизије, бригадира Милутина Николића. Овом одреду су 3 новембра, по наређењу команданта Зетског одреда, припојени Петрушински и Вражегрмски батаљон Бјелопавлићке бригаде. Тако је Зетски одред имао у свом саставу две Мјешовите бригаде, Зетску бригаду и Драгочки одред.
Првог новембра је Мјешовита бригада војводе Петровића пребачена у с. Бокши, где је сутрадан пристигла и Мјешовита бригада бригадира Вучинића.
Пошто је у току борби крајем октобра стекао уверење да је Скадар јако утврђен, командант одреда је 4 новембра предложио краљу Николи да се не врши директан напад пешадије, него да се организује опсежно бомбардовање града. Краљ Никола је истог дана наредио да се до даљег наређења обустави свака акција Одреда.
Обе Мјешовите бригаде задржале су се у рејону с. Вошни до 11 новембра, када су добиле задатак да пређу р. Кири, а затим изврше напад на В. Бардањолт. Оне су биле ојачане брдском артиљеријом и по једним одељењем митраљеза. Све остале снаге Одреда имале су задатак да остану у одбрани. У духу овог наређења, 12 новембра су Мјешовите бригаде избиле на линију с. Меси – Нерфуши – подножје Гајтанских Коса. На тој линији су приступиле организацији предвиђеног напада на В. Бардањолт. Међутим је 16 новембра краљ обуставио и овај напад, јер је сматрао да су две Мјешовите бригаде недовољне, па је требало сачекати долазак делова Источног одреда.
Двадесетог новембра у Груду је стигао командант Источног одреда са 5.500 војника. Тиме су снаге Зетског одреда биле знатно ојачане. С обзиром на то, као и на чињеницу да је аустроугарска влада била прекинула живу дипломатску активност за стварање аутономне Албаније, краљ Никола је био принуђен да убрза рад на организацији једног општег напада на Скадар. Његова намера је била да заузимањем Скадра стави Аустро-Угарску, а и остале велике европске силе, пред свршен чин. У том циљу одржан је крајем новембра састанак у Врховној команди, коме су, поред краља, присуствовали команданти Зетског, Приморског и Источног одреда. На састанку је решено да Зетски и Приморски одред изврше напад на Скадар 4 децембра.
По завршеном састанку команданти одреда су се вратили у овоје штабове са задатком да изврше потребне припреме за напад. Краљ је отпутовао за Цетиње. Одмах по доласку он је имао састанак с дипломатским претставницима неких страних земаља, који су га уверавали да захтев Аустро-Угарске за образовање аутономне Албаније још није наишао на одобравање било које друге силе, а што се тиче Скадра, Аустро-Угарска и друге силе су “склоне да остане Црној Гори”. Уједно они су му саветовали да не врши напад на Скадар, како не би узалудно давао људске животе, кад ће Скадар ионако припасти Црној Гори.
Пошто су преговори о примирју с Турском већ били у току, краљу се ова идеја учинила веома привлачном. Стога је издао наређење да се и овај напад на Скадар обустави. Трећег децембра, уочи намераваног напада, објављено је примирје. Војсци је објашњено да оно претходи непосредној победи над Скадром.
Првобитна одлука да се само са две бригаде обнови напад на В. Бардањолт била је, разуме се, погрешна и нереална, утолико више што је требало да све остале снаге остану у пасивној одбрани. Али је нереалност оваквог напада била уочена и спречено је да поменуте две бритаде поново буду изложене удару надмоћнијих снага.
Карактеристично је да је краљ Никола, као врховни командант, у овој ситуацији често мењао одлуке и, као резултат тога, задатак и циљ дејстава Зетског одреда. Први пут је обуставио напад с циљем да прикупи јаче снаге и изврши продор ка југу Албаније; други пут – пошто је стицањем околности био принуђен да од ове намере одустане – из уверења да су снаге Зетског одреда недовољне за напад на Скадар; а трећи пут је био жртва перфидне дипломатске игре. Уверен да ће Скадар припасти Црној Гори “једним потезом пера”, он није ни слутио да су све ове његове интервенције значиле уствари само губитак у времену, што је, на крају, учинило узалудним све даље напоре и жртве Зетског и Приморског одреда.
Припреме Приморског одреда за напад на Тарабош и обустављање напада
Двадесет првог октобра приведени су крају радови на путу Клезна – Мурићанска Главица и на привлачењу опсадне артиљерије. Катунска бригада је посела положаје у рејону Кравари – Вилтари. На тај начин су све снаге Приморског одреда биле доведене у непосредну близину Тарабоша. Тога дана се и Зетски одред сасредио на линији ушће р. Риоли – падине Маранаја. Команданта Приморског одреда је, међутим, још увек обавезивало наређење команданта Зетског одреда да према Тарабашу ништа не предузима, чиме је била створена сасвим ненормална ситуација. Наиме, турске снаге, нарочито артиљерија, отварале су ватру на делове Приморског одреда, а ови нису смели да предузимају никакве противмере. Због тога се командант одреда 21 октобра обратио команданту Зетског одреда с молбом да га разреши тог наређења. Истовремено је захтевао да се убрза рад Зетског одреда, како би се њихова дејства временски ускладила.
Командант Зетског одреда је прихватио овај захтев и предложио да Приморски одред већ сутрадан отпочне артиљериску ватру на Тарабош. Бригадир Мартиновић је сада био у могућности да отпочне организовање напада на Тарабош. Он је о томе известио врховног команданта.
За напад на Тарабош Одреду су се нудила три правца: с. Мурићани – Облика – М. Тарабош; с. Вилгари – Маја е Галисит (Широчки Вис) – к. 592 (В. Тарабош); с. Зогај – Широчки Вис – к. 592).
Први правац је изводио у дубину непријатељског рејона, на М. Тарабош, и био је најкраћи за избијање у рејон Скадра. Међутим он је био изложен унакрсној ватри, нарочито артиљериској с В. Тарабоша и Брдице.
Други је најкраћим путем изводио на В. Тарабош, који је био најјаче утврђен и претстављао кључ турског утврђеног рејона. Али он је био довољно удаљен и од Брдице и од језера да би био изложен бочном дејству било с којег од ових праваца. Сем тога, артиљерија је с Мурићанске Главице могла најуспешније да подржава пешадију која би нападала овим правцем.
Трећи правац је такође изводио на В. Тарабош, и то бочно са северозапада, стрмим и каменитим падинама, које су у највећој мери биле изложене бочној и леђној ватри монитора с језера. Сем тога, напад тим правцем било је веома тешко подржавати сопственом артиљеријом. Према томе, најповољнији је био други (средњи) правац и поред тога што је фронтално изводио на најутврђенији део турског одбранбеног рејона. Командант одреда је одлучио да главнн удар нанесе средњим правцем, док су десни и леви служили као помоћни. Притом је већи значај придаван деснокрилном правцу.
С тим у вези, командант Приморског одреда је одлучио да главним снагама (Катунска бригада, ојачана деловима Ријечко-љешанске и Црмничко-приморске бригаде), уз подршку целокупне опсадне и највећег дела пољске артиљерије, изврши напад на В. Тарабош правцем с. Вилгари – Широчки Вис – В. Тарабош. Десна и лева колона, као помоћне, требало је да садејствују главним снагама, и то: Црмничко-приморска бригада, уз подршку два пољска топа 105 мм (раније постављена у рејону Горице), правцем с. Горица – Облика – М. Тарабош, а Ријечко-љешанска бригада, уз подршку два топа (раније постављена у рејону с. Цкла), правцем с. Зогај – Широчки Вис.
Пошто је Тарабош био релативно јако утврђен, а услови за напад пешадије доста неповољни, командант одреда је одлучио да напад изврши тек после тродневне артиљериске припреме. На тако дугу артиљериску припрему одлучио се стога што се извиђањем задњих дана уверио да је Тарабош јаче утврђен него што је раније претпостављао.
За команданта Приморског одреда претстављале су посебну тешкоћу жичане препреке на гвозденом кољу. Артиљерија није била толико бројна, нити је имала велику количину муниције да би се са сигурношћу могло очекивати да ће направити пролазе у препрекама. Стога су за тај задатак формирана посебна бомбашка одељења, наоружана маказама и бомбама.
Артиљериски напад на Тарабош отпочео је 22 октобра око 10 часова. Како артиљерија није располагала великом количином муниције, а предвиђено је да артиљериска припрема траје три дана, овај напад није ни почео нарочито интензивно. Командант одреда је настојао да читаву припрему изведе методичном ватром, како би добио на прецизности и постигао што већи ефекат при рушењу зиданих заклона. Такође је предвиђено да се ватра у највећој мери појача пред сам напад пешадије.
На артиљериски напад Приморског одреда непријатељ је реаговао јачом ватром. Ценило се да дејствују 22 турска оруђа. С Брдице и с монитора на језеру такође је отварана артиљериска ватра. Ватра турске артиљерије била је интензивна и јака, али она је највише дејствовала на добро заклоњене ватрене положаје црногорских батерија, те њен ефекат није био нарочито велик.
Турски положаји на гребену Тарабоша и на његовим јужним падинама били су изложени и погодни за дејство црногорске артиљерије. Због тога, као и због доброг прилагођеног метода ватре, артиљериска припрема је имала задовољавајуће резултате. Командант одреда, као артиљериски официр, много је полагао на артиљерију и брижљиво усмеравао њена дејства. Ватра је настављена и 23 октобра, а ноћу уочи 24 октобра делови средње колоне успели су да савладају слабији непријатељски отпор иа Широчком Вису и да заузму то узвишење.
Широчки Вис је каменит и стрм, нарочито непогодан за артиљериске ватрене положаје. Без посебне техничке припреме, за коју Приморски одред тада није имао ни средстава ни времена, на њему није било могуће поставити чак ни један брдски топ. Па ипак, он је могао да послужи као погодан ослонац пешадије за даље наступање ка турским утврђењима.
Артиљериска припрема је настављена с прорачуном да неутралише једно по једно непријатељско упориште, како би их пешадија могла заузети са што мање губитака. У том смислу, командант одреда је 24 октобра уверавао врховног команданта да ће предузети све мере предострожности, како би сигурно овладао турским положајима на Тарабошу “… за које сам сада — како је стојало у његовој депеши – потпуно увјерења, да ме неће запанути но врло мало губитака послије артиљериске припреме и постепеног заузимања важнијих позиција”.
У току 24 октобра артиљериска ватра је све више добијала на интензитету и њени повољни резултати стварали су солидне услове за успешан исход напада на Тарабош. Међутим, изненадном интервенцијом краља Николе, напад је обустављен.
Ноћу 24/25 октобра командант Приморског одреда добио је наређење краља Николе да обустави планирани напад све док Зетски одред не успе да “опсједне град скадарски.” Приморском одреду је дозвољено да само повремено отвара артиљериску ватру у циљу ометања фортификациских радова на Тарабошу.
Командант одреда је морао да поступи по наређењу врховног команданта. Међутим он је ово наређење сматрао нецелисходним и погрешним, па је сутрадан покушао да краља Николу увери како обустављање напада на Тарабош не само неће олакшати, него ће напротив у великој мери отежати рад Зетског одреда, јер ће непријатељ само малим снагама моћи да се држи испред неактивних снага Приморског одреда а већи део и пешадије и артиљерије оријентисаће према Зетском одреду. Уверен да ће ови разлози утицати на краља Николу да промени своју одлуку, он је тражио одговор напомињући истовремено да ће се дотада строго придржавати примљеног наређења.
Али краљ Никола није усвојио захтев команданта Приморског одреда. Он не само није одобрио напад на Тарабош 25 октобра, него ни три дана касније тј. ни 28 октобра, када је Зетски одред отпочео напад и избијањем на В. Бардањолт стигао да “опсједне град скадарски”, и када је свим распо.ложивим снагама требало извршити општи напад на Скадар. Зато је Примороки одред остао и даље у ишчекивању наређења за општи напад, али такво наређење није добио.
Одлука команданта Приморског одреда да главни удар изведе правцем Вилгари – Широчки Вис – В. Тарабош била је правилна. Иако је тај правац фронтално изводио на тежиште непријатељске одбране, ипак су остали услови – добро обезбеђена крила и бокови и добре могућности за подршку артиљерије – били повољнији него на било којем од остала два правца. Сем тога, снаге упућене десним правцем вршиле су дубљи обухват непријатеља, док су се оне с левог правца сједињавале с главним снагама у рејону к. 592, чиме је предност средњег правца била још више изражена.
При груписању снага, пак, командант одреда није образовао одредску резерву, мада је за савлађивање дубоко ешелониране непријатељске одбране на Тарабошу било потребно одржавати и јачати темпо напада увођењем у борбу свежих снага. С обзиром да је напад требало изводити уским гребенова, на коме није било могуће развити јаче снаге, а према плану команданта одреда требало је поступно заузимати једну по једну непријатељску отпорну тачку врло је вероватно да је командант одреда намеравао да недостатак резерве надомести ешелонирањем снага средње колоне. Обухватно дејство десне колоне такође је у извееном смислу претстављало ешелонирање снага Одреда. Па ипак то ешелонирање није могло сасвим да искључи потребу опште резерве.
Артиљериска припрема, мада веома дуга, с обзиром на начин извођења била је успешна. Почетни успеси, постигнути како ефикасношћу артиљериске ватре тако и заузимањем Широчког Виса, обећавали су успех напада у целини. Али баш у тренутку кад су изгледи на успех били најбољи, интервенцијом врховног команданта напад је морао да се обустави.
Поставља се питање због чега је дошло до овакве интервенције краља Николе. У цитираном писму команданта одреда од 25 октобра каже се да је напад обустављен док Зетски одред “опсједне град скадарски”. Капетан Хупка, у већ поменутом извештају, такође каже да је краљ обуставу напада мотивисао жељом да се не дају људски животи док Зетски одред не “буде у могућности да Скадар напада са северне и источне стране”. Према томе дало би се закључити да је краљева намера била да обједини дејство оба одреда, како би се обезбедио што јачи ефекат у нападу и постигао успех са што мање губитака. И то би било сасвим исправно. Међутим је 28 октобра Зетски одред избио на В. Бардањолт и пуна два дана око њега водио тешке борбе – а Приморски одред није добио наређење да продужи обустављени напад. Да је Приморски одред био ангажонан у оваквој ситуацији, непријатељ не би био у могућности да према Бардањолту ангажује читаву своју резерву, а још мање да у том циљу издваја део снага с осталих сектора, па чак и с Тарабоша. С друге стране, јак притисак црногорских снага с истока на Бардањолт и са запада на Тарабош могао је да сачува многе људске животе који су изолованом акцијом Зетског одреда на Бардапњолт узалудно дати, а постојала је и могућносг да се таква једна координирана акција оба одреда заврши успехом. Али, упркос томе, није дошло до координације дејстава оба одреда, што наводи на закључак да је краљ Никола имао друге разлоге за обустављање напада Приморског одреда. На то директно указује и извештај српског посланика Гавриловића, који је 19 октобра (с.к.) известио српску владу: “Митар Мартиновић јуче давао оставку, пошто је био јако ометан у операцији, јер се ишло на то да престолонаследник Данило узме Скадар”. Ово питање у извесној мери осветљава и аустро-угарски војни аташе у Цетињу, који у поменутом извештају каже: “Пошто су стигле вести о успесима бугарског и српског оружја код Киркилиса, Куманова и Лиле Бургаса, као и услед тога што је учешћем српског престолонаследника у срећним акцијама престиж динасгије Карађорђевића у краћем времену несразмерно више нарастао од престижа црногорске краљевске породице, тада се прохтело престолонаследнику Данилу да буде победник Скадра и из ове славољубиве тежње родио се антагонизам противу Мартиновића, који је довео до несретних последица.”
Овде треба указати на околност да је наређење краља Николе за обустављање напада на Тарабош издато 24 октобра увече, тј. задњег дана Кумановске битке, када ни српска Врховна команда још није уочавала значај ове битке: познато је да ни неколико дана по завршетку ове битке није било јасно да је на Вардарском војишту извојевана одлучујућа победа. Стога, у време када је издао ово наређење, краљ Никола није могао бити под јачим утицајем Кумановске битке и пораста престижа династије Карађорђевића. Бугарска победа код Киркилиса такође је постигнута 24-ог а код Лиле Бургаса тек 29 октобра. Ипак се подаци које даје овај извештај (писан 1913, после завршетка Балканског рата) могу схватити као одраз стварних тежњи и амбиција краља Николе и престолонаследника Данила, без обзира што их аустроутарски војни аташе везује за догађаје који нису могли имати тако непосредан утицај на сам поступак о коме је реч. С обзиром на интимне односе краљевих синова и капетана Хупке, може се претпоставити да су овоме њихове амбиције биле прилично познате, утолико пре шго су чињенице које он даје у суштини идентичне с онима које наводи Гавриловић у свом извештају српској влади. И. Дарем такође наводи да је краљ обуставио напад на Тарабош због тога што је желео славу за кнеза Данила.
Уосталом, то потврђује и сама чињеница да је командант Зетског одреда кнез Данило, убрзо пошто је Приморски одред прешао границу, наредио команданту овог одреда да не врши напад на Тарабош док Зетски одред не избије пред Скадар. Двадесет првог октобра, када је изгледало да ће Зетски одред за који дан бити у стању да изврши напад на Штој, а затим и на сам Скадар, одобрено је команданту Приморског одреда да организује напад на Тарабош. Али пошто је напад Зетскот одреда 24 октобра показао да су турске снаге у Штоју јаке и добро утврђене, требало је наћи други, погоднији правац за напад. Избор је пао ка В. Бардањолт. А пошто је то био обилазни правац, Одреду је требало неколико дана за прегрупацију снага и организацију напада. У међувремену, пак, постојали су изгледи да се напад Приморског одреда заврши заузимањем Тарабоша, а с обзиром на слабе турске могућности за одбрану града после напуштања Тарабоша — то је могло да доведе и до пада Скадра. На тај начин, командант Приморског одреда би могао да уђе у Скадар пре кнеза Данила, коме је била намењена слава победника. Стога је то на неки начин требало спречити. Тако се дошло на идеју да се напад Приморског одреда обустави, уз изговор да се не дају драгоцене жртве док и Зетски одред не буде спреман да учествује у нападу. Тако су династичка сујета и трка за славом, поред осталих пропуста и грешака у командовању, коштале црногорску војску много жртава и упропастиле шансу да се предузетим нападом нешто постигне.