Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига трећа, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Фортификациски систем
Још по завршетку рата 1878 године, начелник штаба Скадарске дивизије израдио је план за утврђивање града, али тај план није никада остварен. Године 1911 једна специјална комисија израдила је план утврђивања Скадра, који је марта идуће године одобрило турско министарство војно. Турци су уочи Балканског рата предвиђали могућност да се Скадар брани у окружењу, па му је ратним планом таква улога била и намењена. Томе је био прилагођен и нови план утврђивања града.
Међутим на почетку Балканског рата радови ни по овом плану нису били довршени, већ су настављени у току операција, као и за време примирја.
Реке Кири, Дрињача и Бојана и Скадарско Језеро деле шири рејон Скадра на неколико отсека, па је и утврђивање, а тиме и одбрана града, организовано по тим отсецима. То су: Штојски отсек (или – како су га Турци још звали — Ова), који захвата равницу између Скадарског Језера и р. Кири; отсек Кири (Велики и Мали Бардањолт), који захвата рејон између р. Кири и р. Дрињаче; Брдички отсек, између Дрињаче и Бојане; и отсек Тарабоша, између Бојане и Скадарског Језера. Поред тога, на заштитном зиду (насипу) дуж десне обале р. Кири извођени су извесни радови како би се и овај зид могао користити за одбрану. За непосредну одбрану јужне стране града, такође су рађена извесна утврђења у рејону села Ајасма и Тепе. Ти положаји су носили назив: Дервиш Тепе.
Пошто радови на утврђивању нису почели једновремено, нити су се равномерно одвијали, то је и степен утврђености појединих отсека на почетку рата био врло различит.
Штојски отсек је захватао равно и прегледно земљиште, без шуме, сем нешто маслињака и ситног жбуња. Од језерске обале, која врло мало надвишава површину воде, па до обале р. Кири и даље према северу, где се наслања на крајње западне огранке албанских планина, Штојско поље се благо пење за свега неколико десетина метара. Насеља су на њему била ретка, а земљиште је, сем уз обалу језера, суво и само местимично обрадиво. Један бољи пут водио је од Скадра за Враку и даље ка Кастратским Вировима, док су остали сеоски путеви били знатно лошији.
Земљиште на Штојском отсеку пружало је повољне услове за изградњу фортификациских утврђења. Одбранбени положаји су овде били изграђени за око четири километра северно од града. На западној страни наслањали су се на обалу Скадарског Језера, а на источној на десну обалу р. Кири.
До почетка рата на овом отсеку је изграђено шест отпорних тачака. То су били потпуно затворени стрељачки ровови за стојећи став, изграђени у виду развученог круга. Ровови су били веома брижљиво ископани, тако да су изнад површине земље били једино грудобрани висине до 30 см, добро маскирани бусењем и жбуњем. Око ових отпорних тачака, изузев прву (рачунајући од језерске обале), постављене су биле жичане препреке од шест до десет редова коља. Међупростори су затварани тзв. ловачким рововима, тј. испрекиданом линијом стрељачких ровова, такође за стојећи став. Између 2 и 3 отпорне тачке, а делом и између 3-ће и 4-те, и испред ових ровова биле су постављене жичане препреке. На око 500 до 800 метара позади одбранбених положаја изграђени су били ватрени положаји за артиљерију: један за око 800 метара југозападно од отпорне тачке бр. 4, други за око 600 метара јужно од отпорне тачке бр. 3, трећи у рејону североисточно од с. Големи, за око 500 метара. Ровови за артиљериска оруђа били су укопани, са грудобранима ојачаним дрвеним гредама и џаковима с песком.
Склоништа за пешадију и неки радови на унутрашњем уређењу били су завршени само код 2 и 5 отпорне тачке, док су код осталих ти радови били у току. Склоништа су била покривена таласастим лимом, гвозденим плочицама и џаковима песка, те су могла да штите од ватре артиљерије мањег калибра.
На каменитом делу десне обале р. Кири такође је изграђена испрекидана линија ровова, која се својим јужним краком наслањала на насип (насип је тек после почетка операција прилагођен за одбрану), а северним на отпорну тачку бр. 6. Иако је копање у камену било врло тешко, и ови ровови су били ископани за стојећи став. Грудобрани од џакова с песком били су одлично средство против дејства рикошетирајућих зрна.
На простору између река Кири и Дрињаче, албанске планине се завршавају Великим и Малим Бардањолтом и Јубанима. Каменити гребени Великог и Малог Бардањолта су по природи претстављали јаке положаје и браниоцу су пружали могућност за организовање солидне одбране. До почетка рата, међутим, на томе је врло мало урађено, и ово је био најмање утврђени отсек одбране Скадра.
Главна борбена линија на овом делу фронта, према турском плану изградње утврђења, протезала се од леве обале р. Кири (отприлике у висини к. 20) на крајње северозападне падине М. Бардањолта, па затим североисточним и источним падинама к. 184, к. 163 и к. 46, наслањајући се поново на леву обалу р. Кири у рејону к. 12. До почетка рата било је изграђено свега неколико ровова за одељења у рејону к. 184 и к. 163 и ватрени положаји за једну брдску батерију, такође у рејону к. 184. На Великом Бардањолту дотада није било урађено ништа.
Јужно од Скадра, у углу који затварају реке Бојана и Дрињача, уздиже се узвишење Брдица. Са северне, источне и западне стране, Брдицу од поменутих река одвајају узане долине, док је с јужне стране равница знатно пространија, тако да Брдица претставља врло погодан положај за организовање одбране. Њена предност је још и у томе што је околно земљиште добрим делом мочварно, што је отежавало прилажење нападача. Једини озбиљнији недостатак Брдице јесте слаба веза с позадином, која је ограничена на један мост преко Дрињаче. Тај мост је био у домету црногорске и, касније, српске артиљерије.
Од највишег врха Брдице, к. 106, земљиште се у све стране спушта у виду дужих или краћих коса, које се завршавају мањим узвишењима, врло погодним за изградњу одвојених отпорних тачака. Ту околност су Турци вешто искористили и на Брдици до почетка рата изградили пет отпорних тачака. Поред тога изграђени су били ватрени положаји за артиљерију у рејону к. 92, на северним падинама Брдице и у рејону к. 106. Код ове задње било је изграђено и по једно склониште за рефлектор и његову послугу.
Једино су на овом отсеку утврђења рађена у типу полусталне фортификације, како за пешадију, тако и за артиљерију. Сви заклони су рађени од каменог зида, дебљине један метар, а покривени јаким гвозденим полугама, затим 30 сантиметара дебелим слојем земље и маскирани бусењем. Све је то било укопано, тако да су горње ивице заклона биле изнад земље свега по неколико сантиметара.
Поред полусталних објеката, у рејону к. 106 било је и неколико обичних пољских ровова за артиљериска орућа. Ти ровови су били ојачани џаковима с песком, а местимично и неким гвозденим судовима са земљом и песком.
Сви ти положаји, како пешадиски, тако и артиљериски, били су врло вешто одабрани, јер је с њих успешно могао да се туче терен источно, јужно и западно од Брдице. Саме отпорне тачке, пак, биле су тако постављене да су ватром једне могли бити тучени прилази ка суседним тачкама. Па и поред тога оне су биле подешене за кружну одбрану и заштићене јаким жичаним препрекама. Испред читавог брдичког фронта била је постављена посебна жичана препрека од три до шест редова коља.
Тарабош је узани каменити гребен којим се на Бојани завршава планински венац Румије. Он је чисто крашког карактера, без шуме и обрадивих површина, испресецан разним вртачама и јаругама и само местимично покривен кржљавим жбуњем. Северне падине Тарабоша се спуштају ка Скадарском Језеру, нагибом стрмим просечно 45″, док је нагиб јужних падина нешто блажи и износи 30 до 35°. Тарабошем је читав овај гребен назван у рату, по називу највишег врха на њему – к. 592. А како су се на њему истицала два изразитија виса, одвојена попречном јаругом, која се од самог гребена спушта до обале Скадарског Језера, за око један км источно од с. Широка, од којих је источнији знатно нижи, то је део гребена западно од поменуте јаруге назван Великим, а онај источни део – Малим Тарабошем.
Због таквог карактера земљишта сви прилази Тарабошу су врло тешки, чиме је организација његове одбране била олакшана. Тарабош, пак, потпуно доминира околним земљиштем, и сваки продор ка Скадру с те стране немогућ је док се не овлада Тарабошем. Због тога су Турци прве радове на утврђивању Скадра отпочели баш на Тарабошу. Још марта 1911 године предузета је изградња ватрених положаја за једну мерзерску батерију. Убрзо су ти радови прекинути, да би у току идуће године били настављени упоредо са изградњом пешадиских ровова.
До почетка рата на Тарабошу је био изграђен највећи део утврђења. Па безименом вису северозападно од к. 592, на к. 592 и на Малом Тарабошу изграђене су пешадиске отпорне тачке. Па Великом Тарабошу, источно и југоисточно од к. 592, уређени су ватрени положаји артиљерије и једна барака са склоништем за рефлектор и његове изворе енергије. Североисточно од с. Сакиришле,03 на једном узвишењу, такође су уређени ватрени положаји за два брзометна пољска топа и место за рефлектор.
Ровови за пешадију на Тарабошу су били зидани, а зидови обложени џаковима са земљом и песком. У рејону к. 592 биле су изграђене четири линије таквих ровова, на међусобном отстојању од 30 – 40 метара Поред тога било је изграђено више саобраћајница подешених за борбу. Отпорна тачка на к. 592 била је ограђена јаком жичаном мрежом од четири реда коља. До почетка рата нису била завршена склоништа у отпорним тачкама и код ватрених положаја артиљерије.
Судећи према систему одбране града у целини, Турци су тежили да град окруже непрекидним и јаким ланцем утврђења, који ће се на северозападу и југозападу наслањати на Скадарско Језеро, да би тако најефикасније искористили неколико по природи јаких објеката који затварају прилазе граду. До почетка операција они су успели да доврше највећи део радова на Штојском и Брдичком отсеку и на Тарабошу, јер су ценили да су ови правци најпогоднији за напад. Иако ни на тим отсецима нису били завршени сви планирани фортификациски објекти, ипак је турска одбрана на њима била солидно припремљена. Отсек Кири, међутим, био је веома слабо утврђен. На М. Бардањолту радови су били тек отпочели, док на В. Бардањолту није било ништа урађено. Турци су запоставили овај отсек вероватно зато што су претпостављали да Црногорци, бар упочетку, неће јачим снагама нападати преко В. Бардањолта, али свакако и зато што су у оскудици времена претпостављали да и природно јаки објекти пружају услове за солидну одбрану на овом правцу. Сем тога, на почетку рата нису били фортификациски уређени ни међупростори у рејону насипа, затим у рејону ушћа р. Кири и уз Бојану, западно од Брдице. Међутим, пошто су операције отпочеле у октобру, услед обилних падавина међупростори у равници су поплављени и постали скоро непроходни, те недостатак утврђења на њима није осетније слабио одбрану града. Тако је уствари само отсек Кири претстављао велики простор који је био недовољно припремљен за одбрану, иако је њему, с обзиром на значај који је у каснијим догађајима имао, требало посветити далеко већу пажњу.
Пошто Црногорци нису имали пловних објеката способних за борбу на језеру, Турци су с три своја монитора на том правцу били не само довољно обезбеђени, него су могли и да подржавају одбрану својих снага на Тарабошу.
Распоред и груписање снага
Распоред турских снага и средстава на појединим одбранбеним отсецима на почетку рата изгледао је овако:
На Штојском отсеку: 1 батаљон 70 низамског пука, 1 батаљон 51 низамског пука, три редифска батаљона: из Тиране, Ерзена и Дебреизира, батаљон последње одбране (мустахфиза) из Тиране, скадарски добровољци (300 војника), мартинешки добровољци (120 војника), барјак Пострипа (77 војника), митраљеска чета 52 низамског пука, инжињериска чета 24 низамске дивизије, 12 старих пољских топова 87 мм и четири брзометна пољска топа 75 м.
Свега: два низамска и три редифска батаљона, један батаљон последње одбране, две специјалне чете, око 500 добровољаца, четири митраљеза и 16 артиљериских оруђа.
На отсеку Кири (М. и В. Бардањолт): 3 батаљон 54 низамског пука, 3 батаљон 53 пука, 2 батаљон 71 низамског пука, редифски батаљон из Љушне, редифски батаљон из Берата, једно инжињериско одељење, четири мерзера 120 мм, три брзометна брдска топа 75 мм, два спорометна брдска топа 75 мм, четири Бродвелова топа 80 мм. Свега: три низамска и два редифска батаљона и 13 артиљериских оруђа.
На отсеку Дервиш Тепе: једна чета тврђавског батаљона, скадарски добровољци (неутврђене јачине) и три Бродвелова топа.
На отсеку насипа: Пеклински редифски батаљои и скадарски добровољци, два мерзера 120 мм и два Бродвелова топа 80 мм.
Општа резерва команданта корпуса: 24 батаљон стрелаца, 2 батаљон 70 низамског пука, 3 батаљон 70 низамског пука, 1 батаљон 71 низамског пука, митраљеска чета 70 низамског пука и једна брзометна брдска батерија. Свега: четири низамска батаљона, четири митраљеза и четири топа.
Снаге распоређене на поменутим отсецима, као и оне на Тарабошу и Брдици, имале су задатак да раде на утврђивању положаја и да истовремено буду спремне у сваком моменту да ступе у одбрану од напада црногорских снага, без обзира на обим извршених радова.
Из прегледа турских снага види се да је на Штојском и Кирском отсеку и на насипу било: пет батаљона низама, шест батаљона редифа, један батаљон последње одбране, тј. укупно 12 батаљона регуларних трупа, неутврђени број скадарских и других добровољаца – башибозука, једна митраљеска чета и једна ојачана чета инжињерије. Ове пешадиске снаге биле су ојачане са 34 артиљериска оруђа.
Према овим снагама стајао је Зетски одред од 21 батаљона са 40 артиљериских оруђа. Стварна премоћ у пешадији није била на страни Црногораца у сразмери у којој стоје 21:12 батаљона, и то из више разлога. Црногорски батаљони су били формациски бројно слабији, а, усто, већ су имали осетних губитака у борбама око Тузи; скадарски добровољци и добровољци из околине Скадра претстављали су бројно (а и квалитетно, већ самим тим што су добровољци) јаку снагу која овим бројним односом није показана. Резерва команданта корпуса, састављена од четири низамска батаљона, једне митраљеске чете и једне брдске батерије, с обзиром на необједињеност дејстава Зетског и Приморског одреда, била је такође претежно оријентисана на овом правцу. Према томе, Турци су у моменту напада Зетског одреда располагали доста бројним снагама и средствима.
Према наведеним извештајима аустро-угарског конзула Цамбаура, у Скадру је 22 октобра било 18.000 војника. Од тих снага је на Тарабошу било око 3.500 војника, а на Брдици, око 3.000 војника. С обзиром да су готово све остале сиаге (око 11.500 војника) биле оријентисане према Зетском одреду, излази да је однос снага био у пешадији 1,26:1 и у артиљерији 1,05:1 у корист Зетског одреда.
Таква предност за нападача је више него незнатна. Додуше, овде треба имати у виду и то да је В. Бардањолт био неутврђен, па чак ни све снаге које су за његову одбрану биле намењене нису биле на положајима. На њему су била једино два редифска батаљона. То је била околност која је Зетском одреду у великој мери ишла у прилог, али, разуме се, то није било познато команданту овог одреда.