Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига трећа, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Пошто 7 – 9 фебруара Скадар није био заузет, и пошто су црногорске и српске трупе тим нападом биле веома исцрпене и бројним губицима јако ослабљене, црногорска Врховна команда, у тежњи да смањи људске жртве, одлучила је да скадарску одбрану принуди на предају појачаним дејством артиљерије. Зато је, не располажући потребном количином артиљерије и муниције, морала поново затражити помоћ од Србије. Начелник Врховне команде бригадир Вукотић обратио се 15 фебруара српској Врховној команди преко команданта 3 српске армије и команданта Приморских трупа. Краљ Никола се истог дана обратио непосредно краљу Петру следећом депешом:
“Из недостатка артиљерије Скадар нам се још држи. Дубоко бих био захвалан Вашем Величанству кад бисте ми још четири-пет брзометних батерија с нужном муницијом одвојили од оне огромне артиљерије, коју је Ваша славо добитна војска Турцима отела”.
Краљ Петар му је већ сутрадан одговорио да ће тражени материјал упутити.
Командант 3 српске армије, пратећи развој ситуације у рејону Скадра, и сам је дошао до закључка о потреби јачег ангажовања српске војске у даљим борбама за освајање Скадра. Он је још 13 фебруара упутио такав предлог српској Врховној команди. У свом предлогу је истакао да је пристанком Врховне команде да Приморске трупе суделују у тек завршеном нападу на Скадар, макар и демонстративно, питање Скадра престало да буде само црногорско. Уверен да ће црногорска Врховна команда поново тражити помоћ за напад на Скадар, он је сматрао да “не би лепо ни морално било не помоћи браћу и савезнике, напустити улогу коју смо примили и изложити црногорску војску поразу”. Стога је предложио да се Приморске трупе ојачају свежим снагама и довољном количином артиљерије већег калибра, “а са Црногорцима утврдити тачно одређен план за даљи напад на Скадар”.
Он је свој предлог поновио 15 фебруара, извештавајући Врховну команду о захтеву бригадира Вукотића да се упути помоћ у артиљерији и муницији. Сличан предлог је 14 фебруара упутио и командант Приморских трупа. Он је, наиме, известио Врховну команду да црногорска војска није довољно јака да сама заузме Скадар. Њена артиљерија је знатним делом остала дефектна услед дуге употребе, а, сем тога, нема ни довољно муниције. Стога је сматрао да се Скадар може заузети једино појачаним учешћем српских снага, у ком циљу је тражио да му се пошаљу два пука пешадије првог позива и извесна количина артиљерије.
Пошто је тих дана начелник штаба српске Врховне команде војвода Путник био у Београду, његов заменик генерал Мишић је оба ова предлога доставио претседнику владе Пашићу, да о томе влада одлучи заједно с Путником.
Тринаестог фебруара је српски посланик у Цетињу двапут известио Пашића да га сви виђенији Црногорци наговарају да телеграфише у Београд “да Србија предузме све што треба за освајање Скадра”.
На основу тих предлога, српска влада и Врховна команда су одлучиле да ангажују јаче снаге код Скадра. Краљ Петар је 17 фебруара обавестио краља Николу да се веома радо одазвао његовом захтеву за помоћ у артиљерији, али да по мишљењу српске Врховне команде та помоћ није довољна да обезбеди успех, већ да су за то потребне јаче снаге, и више артиљерије, како пољске тако и опсадне. Истооремено је нагласио да Врховна команда тражи да јој се дају одрешене руке “у план за освајање Скадра и у начин како ће она то извести српском и црногорском војском”. Српска војска ће, како је даље стајало у депеши, “кад посао доврши… оставити Скадар Црној Гори”.
Краљ Никола је одмах прихватио овај предлог и 18 фебруара одговорио: “Увјерен да ћу заједничком снагом ускорити пад Скадра – што је у овим околностима од особите важности, – ја драговољно остављам на потпуну увиђавност Вашој главној команди, да она предузме све мјере за освајање Скадра нашом заједничком војском.” Али је том приликом тражио да се материјал обећан 16 фебруара што пре упути, како би његове снаге успеле да задрже већ заузете позиције.
Тако је одлучено да се формира српски Приморски кор, чије је снаге требало пребацити у Солун, а затим, грчким бродовима, до Медове. За команданта кора наименован је генерал Петар Бојовић, дотадашњи начелник штаба 1 армије. Под његову команду требало је да се ставе и све црногорске трупе у рејону Скадра. 3а начелника штаба кора постављен је генералштабни пуковник Живко Павловић.
У међувремену је црногорска артиљерија наставила бомбардовање Скадра. Иако није било довољно муниције, ипак је ефекат ове ватре био осетан. Пошто су овој ватри биле изложене, поред војничких, и извесне грађанске установе, међу којима школе, болнице и цркве, 22 фебруара се командант Скадарског корпуса Есад-паша обратио команданту Зетског одреда кнезу Данилу писмом у коме је молио да се при гађању узимају у обзир ознаке које су на овим установама истакнуте, како се овакви случајеви не би убудуће дешавали. Посебним писмом, он је истога дана обавестио команданта Приморског одреда бригадира Мартиновића да се у турским болницама налази 150 српских рањеника, за чије је лечење тражио извесну количину санитетског материјала. Мартиновић му је 24 фебруара предложио да се изврши замена рањеника, пошто је у црногорским болницама тада лечено око 400 турских војника. Међутим до замене није дошло, иако је командант Скадарског корпуса пристао да се она изврши, јер су турски војници одбили да се врате у Скадар. Црногорска краљица, у својству претставнице Црвеног крста, послала је у Скадар тражени санитетски материјал и извесну количину кафе, шећера, чаја, пиринча и других намирница.
Док је црногорска артиљерија интензивно тукла град, 1 марта је командант Скадарског корпуса писменим путем замолио краља Николу да пошаље у Скадар Петра Пламенца, јер је желео с њиме да разговара. Краљ је удовољио овој молби, и Пламенац је пошао у Скадар 3 марта. Приликом овог сусрета Пламенац је Есад-пашу упознао са општом ситуацијом у Турској, као и с намерама црногорске и српске команде да заузму Скадар. Разговор се спочетка водио у присуству Есад-пашиног начелника штаба Кираметина и још неких официра, а касније само између Есад-паше и Пламенца, по жељи овог последњег. Пламенац је захтевао да Есад-паша преда Скадар, јер је сваки даљи отпор узалудан. Турски командант је то и сам увиђао, али је изјавио да се не може предати док не исцрпе и последња средства одбране. Он је изразио наду “у милосрђе краљево”: да ће му се дати повољни услови за предају када буде исцрпео оскудне залихе хране и муниције којима је још располагао.
Међутим су 13 марта посланици великих сила у Цетињу предали црногорској влади ноту са захтевом да се прекину операције око Скадра док се неборачком становништву не омогући да изађе из града. Црногорска влада је сутрадан одговорила посланицима великих сила да жали што из политичких и војничких разлога не може дозволити извлачење становништва; дозвољава излазак само страних држављана и конзуларног особља. Писмо команданта Приморског одреда с таквим предлогом однео је Есад-паши Петар Пламенац 14 марта. Есад-паша и његов штаб, међутим, сматрали су да би излазак страних држављаиа из опседнутог Скадра врло лоше утицао на војску и становништво, те су овај предлог одбили с мотивацијом да се не може дозволити да изиђу “само странци а да народ остане”. Есад-паша је дао такав одговор верујући да црногорска влада неће пристати да изиђе читаво неборачко становништво. Али када му је 25 марта, после два поновљена захтева Аустро-Угарске (18 и 22 марта), кнез Данило писмом саопштио да краљ Никола дозвољава да се из Скадра извуче читаво становништво, био је доведен у врло незгодну ситуацију. Не дозволити извлачење значило је и даље излагати становништво крајње лошој исхрани и сталном бомбардовању црногорске артиљерије; а дозволити није могао из бојазни да људство добровољачких и редифских јединица неће одобрити да се њихове породице предају “у руке Црногораца”. Стога је нашао погодан изговор: није у границама његових овлашћења да прихвати црногорску понуду.
У току своје друге посете Скадру Петар Пламенац је предочио Есад-паши да ће европске силе донети одлуку о образовању аутономне Албаније, па му је предложио да преда Скадар Црној Гори и иде у Тирану, где би припремао терен да се прогласи за кнеза Албаније. Есад-паша је вест о будућносги Албаније примио с очитим задовољством, али је ипак одговорио да Скадар не може предати док не падне још нека важна тачка у одбрани града.