Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига трећа, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Акција на левој обали Бојане била је оправдана из два разлога. Прво, требало је, у границама могућности, предузети мере за извршење потпуне блокаде Скадра, што је било могуће једино ако се непријатељу спречи коришћење комуникације Скадар – Љеш. Тим правцем Турци су одржавали везу и испољавали релативно јак утицај на део албанског становништва који је још био привржен Турској и успевали да знатан део за борбу способног људства привуку у град, а користили су и сваку могућност за застрашивање оних који су били склони да допринесу сламању турске владавине у овим крајевима. С друге стране, требало је, макар и мањим снагама, активно дејствовати против непријатеља, када већ није било могуће да, у духу свог основног задатка, читав Приморски одред дејствује ка Тарабошу, због сасвим неправилног става врховног команданта, који је у свему кочио иницијативу команданта овог одреда. У том смислу била је оправдана упорност команданта Приморског одреда да изврши ову акцију и после првог неуспеха.
Овај захтев дошао је у време кад је краљ Никола, користећи ситуацију створену бројним турским поразима на Балкану, намеравао да предузме опсежније нападе ка унутрашњости Албаније. Он је ову намеру могао остварити тек по пристизању делова Источног одреда из Метохије, те није журио да одобри предлог команданта одреда, који, међутим, није знао за стварне краљеве намере, али је, уочавајући значај блокирања Скадра, инсистирао на своме плану. Пошто се тај план у основи поклапао с поменутом његовом намером, краљ га је на крају прихватио, с тим да се остварењу плана приступи знатно јачим снагама него што је командант одреда првобитно предвиђао. Краљ је ипак морао узети у обзир упозорење да би издвајање јачих снага за дејства ка Медови и Љешу могло да ослаби снаге за одбрану према Тарабошу. Што је ипак одлучио да издвоји половину снага, доказ је да је био уверен да ће се његова намера у погледу операција у дубини Албаније моћи остварити.
Краљ Никола, изгледа, још није био обавештен о припремама делова 3 српске армије за покрет ка албанском приморју, па је, имајући у виду војничке и политичке прилике у самој Албанији, ценио да за успех такве његове мисије постоје сви услови. Убрзо се међутим и сам уверио да ти услови нису зависили само од тренутног стања и односа снага у самој Албанији. Делови 3 армије приспигли су у рејон Љеша два дана пре него делови Источног одреда пред Скадар. Избијањем у Љеш, српске снаге су поставиле крајњу границу наступања црногорских јединица. Но у Албанији се нису преплитали само планови Србије и Црне Горе. Много озбиљнији претенденти на овај део Балкана били су Аустрија и Италија.
Пошто су ратни успеси Србије и Црне Горе претстављали велику сметњу за реализацију њене политике продирања на исток, Аустро-Угарска је настојала да на источној обали Јадранског Мора добије неку базу којом би надоместила оно што је изгубила спајањем Србије и Црне Горе у Санџаку и Метохији. Италији, међутим, није ишло у рачун да се и на овој обали Јадрана учвршћује Аустрија (с којом је иначе била у савезничким односима), те је свим силама настојала да јој то онемогући. То је, с друте стране, доводило у питање тежњу Италије да се избори за неко слично упориште у Албанији. Силе Тројног савеза, нарочито Русија, такође су биле противне јачању позиција Аустро-Угарске на Балкану. Увиђајући да је покушај за добијање поменуте базе на албанском приморју био безизгледан, Аустро-Угарска се заложила за стварање аутономне Албаније. Она је то чинила с прорачуном да јој та нова државица, којој би наметнула свој утицај, послужи у даљој борби за спровођење политике на Балкану и према истоку. Сем тога, аутономна Албанија требало је да спречи излаз Србије на море и ширење Црне Горе не само јужно од Дрима већ и у рејону Скадра. Гледана у светлу тих чињеница, намеравана операција у Албанији била је потпуно нереална, а сем тога, разуме се, и потпуно неоправдана.
Тако, стицајем прилика, делови Источног одреда који су у рејон Скадра стигли 20 новембра нису упућени јужно од града, а улога делова Приморског одреда сведена је на оквире првобитне замисли команданта одреда.
Усмеравајући дејства групе гребеном Малог Ренцита, командант Приморског одреда је уствари увелико смањио могућност непосредне интервенције скадарске посаде, за коју је било опасно издвојити јаче снаге на такво удаљење. Сем тога, крила и бокови групе били су природно заштићени, десни морем а леви мочварним и, због поплава, непроходним земљишним појасом који раздваја Мали Ренцит од Какарика.
Противнападом у рејон Луарзи, који је изведен енергично и успешно, главни део задатка био је извршен. Непријатељу су нанесени велики губици, тако да он већ није био у стању да организује јачи отпор. Па ипак, наступање до Медове извођено је врло опрезно јер се није располагало подацима о ситуацији код непријатеља. Али су ови делови Приморског одреда с успехом извршили свој задатак. Заузимањем Медове и Љеша дефинитивно је остварена шира блокада Скадра, и ниједан војник више није могао пристићи за ојачање његове посаде.
Командант 53 низамског пука прикупио је релативно јаке снаге у Медови, али је упочетку погрешно сматрао да ће пристаниште најбоље заштигити непосредном одбраном. Тек 12 новембра он је извршио покрет ка Бојани. Па и тада је још имао времена да се утврди на уском простору северозападних падина Малог Ренцита и ту пружи отсудни отпор. Уместо тога, он је, у жељи да уништи црногорске снаге, предузео напад на Луарзу и ту изгубио ударну снагу својих јединица. После тог неуспеха он више није имао снаге за отпор све до Љеша, где су и преостали његови делови били принуђени да положе оружје.