Ми предлажемо да се у ту сврху користи неколико глобалних цифара:
1. За време балканских ратова, Срби из Сједињених Држава, што укључује и Црногорце, дали су око 13.000(36, 170; 37, 128; 38, 286; 27, 178; 39, 332), а из Мале Азије, Цариграда, Египта и Јужне Африке око 2.500 добровољаца(40, 23);
2. У медицинским мисијама на српском и црногорском ратишту нашло се током Првог балканског рата најмање 700 особа са стране(11, 54);
3. Већ јула 1914. године, пошто је било извесно да се рат не може избећи, стигла је из Северне Америке група од 150 добровољаца и одмах се прикључила српској војсци (3, књига 2. прво издање, 561; 45, 219);
4. Само неколико дана по избијању Светског рата, бродовима “Звезда” и “Европа” кренуло је из Америке 5.000 добровољаца, делом Црногораца а делом Срба из крајева под аустроугарском окупацијом(41, 27. јул/9. август 1914);
5. Од октобра 1914. до окупације Србије концем 1915. године Срби из Америке дали су око 14.000 добровољаца (36, 171; 38, 286);
6. На Бадњи дан 1916. године лађом “Бриндизи” допловило је до Медове најмање 529 добровољаца, од којих је експлозију и потапање лађе преживело најмање 138 лица(42; 44; 46; 51);
7. Нешто пре транспорта из тачке 6, кренула су из Америке још два транспорта од 2.000 Црногораца, Херцеговаца, Бокеља и Личана; они су искрцани у Солуну и укључени у српске јединице(3, књига 2. прво издање, 561); биће да су то исти транспорти који се помињу у(3, књига 8. друго издање, 787);
8. “Трећи контигенат од 2.000 људи, који је имао да крене за Црну Гору, задржао се због пада Црне Горе, који је тада наступио, у Сједињеним Државама и Канади, очекујући позив за даље кретање… Пошто се, због политичких и дипломатских мотива, није дошло до остварења логора у Фрежису (у Француској, за потребе црногорске војске, ИП), овај трећи контигенат Црногораца из Северне Америке ангажовао се у савезничким војскама” (44, 149-150; 42, 25); и они се морају сматрати добровољцима;
9. “Појединци и групе стизали су и другим путевима у Црну Гору” (3, књига 2. прво издање, 561).
10. Крајем 1916. године америчка влада одобрила је да се на територији Сједињених Држава прикупљају добровољци за српску војску, с тим да се из транзитног логора у Сен Лују савезничким бродовима пребацују у Европу. Према непотпуним подацима, од фебруара 1917. године до краја рата, кроз прихватни центар у Бизерти (Тунис) прошло је око 9.000 добровољаца (3, књига 2, 496; 3, књига 8, 787);
11. Око 155 добровољаца из Аустралије, у две групе, стигло је на Солунски фронт септембра/октобра 1917. године(1, док. 197, 316; 45, 220);
12. Из Јужне Америке стигла је тек нека стотина добровољаца, свакако не мање од 300 њих. По доласку у Буенос Аирес, уз помоћ француског конзула њима су прављени пасоши. “Конзул их је потврђивао и наређивао свим француским компанијама у Буенос Аиресу да упућују транспорте југословенских добровољаца за српску војску својим теретним бродовима до француске обале. Највише је било Црногораца. Упућивали су сваким бродом од 30 до 40 њих. Капетани бродова нису смели примати више због евентуалног потапања”. И аутор ове изјаве уписао се у добровољце у Буенос Аиресу, да би после скоро два месеца, 14. марта 1917. године, са још 33 друга кренуо преко океана бродом “Оусант”(33, 263);
13. Почетком септембра 1918. године у малом депоу у Тулону нашла су се 763 добровољца “који су ових дана пристигли из Америке. Велики део ових служио је војску и моле упутити их директно у Солун”. Српски посланик у Француској, Миленко Веснић наредио је да се одатле преместе у велики депо у Тулону и тамо сачекају наређење за пребацивање у Солун. Податак је хитно саопштен министру војном и добровољци су, највероватније, одмах упућени на фронт, мимо Бизерте (1, док. 208, 331-332), тако да се њихова имена нису могла наћи у тамошњим списковима;
14. Из Италије стигло је на Солунски фронт, у неколико наврата, око 1.180 добровољаца:
а. 123 човека ослобођено је у Италији и предато српској војсци од почетка 1916. до краја септембра 1917. године (34, 136);
б. укупно 433 добровољца укључило се у српску војску од октобра 1917. до априла 1918. године (34, 71);
в. 314 добровољаца отпловило је према Грчкој (у Итеју) 26. септембра 1918. године(34, 126), где их је почетком октобра 1918. године приспело 310, у три групе(34, 126; 1, док. 226, 363);
г. још 315 добровољаца чекало је од јула 1918. године да им се из Ноћере Умбре одобри одлазак у српску војску, али су их италијанске власти, вођене сопственим интересима, пустиле тек после пропасти Аустроугарске (1, док. 221, 350-354; 45, 222);
15. Посебан Југословенски батаљон од (око) 1.000 људи, под командом Људевита Пивка из Марибора, образован је крајем 1917. године и у саставу италијанске војске борио се до краја рата(1, док. 223, 361; 45, 222; 3, књига 6, 697); њих овде увршћујемо искључиво због тога да се око добровољаца приспелих из Италије или окупљених тамо не би стварала забуна;
16. Из Француске и Египта стигло је до 13. марта 1918. године укупно 2.744 добровољца(1, док. 186, 303);
17. Ратне операције биле су завршене кад је у Солун стигла група од 2.000 добровољаца из Америке, “па су упућени већином” у Боку Которску(8, 16); и њихова имена остала су ван спискова;
18. Током Великог рата, на ратиштима уз српску војску, у страним медицинским мисијама учествовало је најмање 1.500 лица(11, 85-87): средином лета 1915. године, у медицинским мисијама у Србији деловало је најмање 1.200 особа, од чега највише у Болницама шкотских жена (16; 11, 87-91); после њиховог повлачења или репатријације из окупиране Србије, две нове болнице послате су у Одесу и на фронт у Добруџи; са припадницима Српског добровољачког корпуса ове болнице стигле су у Солун, где су се придружиле другим медицинским мисијама;
19. Известан број српских добровољаца из Аустралије и Новог Зеланда ратовао је у енглеској војсци, на Галипољу и другим ратиштима.
На основу података датих у претходним тачкама (као и у тексту о балканским ратовима), недвосмислено се може закључити да је током ослободилачких ратова од 1912. до 1918. године у српску и црногорску војску кренуло најмање 58.500 добровољаца из прекоморских земаља. Од тога, треба рачунати да је било до 2.500 лица изван простора претходних двеју Југославија, тек неку стотину Хрвата и Словенаца, док су сви остали били су Срби из свих српских крајева под аустроугарском окупацијом, из Црне Горе, Маћедоније, Косова, Метохије и Краљевине Србије. Изузмемо ли око 400 погинулих у медовској катастрофи, приближно 1.000 припадника Пивковог батаљона (најмање 943), 315 заробљеника ослобођених из Ноћере Умбре, 2.000 добровољаца који су после пада Црне Горе укључени у савезничке војске и 2.000 добровољаца пристиглих у Солун после пропасти Аустроугарске, на српском и црногорском ратишту током ослободилачких ратова 1912-1918. године појавило се најмање 52.800 лица из прекоморских земаља. Без 16.200 оних који су дошли у балканске ратове (укључујући и медицинско особље) и око 1.500 особа из страних медицинских мисија, у Првом светском рату нашло се, дакле, око 40.800 добровољаца из исељеништва у Америци, Аустралији и Новом Зеланду, Француској, Малој Азији, Цариграду, Јужној Африци и Египту, највећим делом, и у мањем броју из заробљеништва у Италији и Француској (11, 278–287). На самом крају 1917. године, према изјави Миленка Веснића, врло квалификованог да пружи такву информацију, на Солунском фронту налазило се око 20.000 добровољаца из Америке (31, 43-44), међу њима, ван сваке сумње, и један неодређено велик број Црногораца. Придруже ли се том броју добровољци из Италије, Египта и Француске, њих око 3.600 из тачака 13. и 15. и, по прилици, 6.600 добровољаца из Америке који су кроз Бизерту прошли током последњих дванаест ратних месеци (до краја 1917. године пуковник Милан Прибићевић, шеф српске мисије у Сједињеним Америчким Државама, отпремио је укупно 2.405 добровољаца 1, док. 139, 231), произилази да је у пробоју Солунског фронта учествовало преко 30.000 добровољаца из прекоморских земаља.