Извор: Помен светих српских ратника 1912 – 1918, Петровић Илија
Само из штурих података које смо ми овде преузели (тачке 1-8), лако је закључити да се током Првог балканског рата у српској војсци морало наћи приближно 50.000 добровољаца. Било их је, ипак, много више. Јер, и страни дописници извештавали су о невиђеном одушевљењу за рат, дубоком патриотизму и свести о великој дужности српског народа. Један од њих писао је да “радници-печалбари који су недељама живели само од хлеба и лука, нису чекали исплату, већ су одмах пошли на збориште”, а други да је “видећи овај дубоки патриотизам и свету ватру која је букнула у свачијој души… постао свестан неминовности победе балканских народа” (21, 42). Добровољаца је било толико да је на самој средини октобра, барем за јавност, обустављено свако њихово примање; српска Врховна команда чак је обзнанила да јој добровољци више нису потребни и да свако ко крене на пут чини то на своју штету(22, 1/14. октобар 1912).
Монографија о балканским ратовима саопштава да се у мирнодопском саставу српске војске налазило 20.000 војника, да је мобилисано “још око 335.000 људи” и да је на зборна места дошло око 20.000 прекобројних. И Војна енциклопедија пише да је у српску војску мобилисано око 356.000 војника, међу њима и 20.000 “прекобројних”, односно добровољаца (3, књига 1, 449), што значи да се у српској војсци на дан мобилизације нашло: 20.000 војника из мирнодопског састава, око 315.000 мобилисаних војних обвезника и 20.000 прекобројних. Но, Милорад Радовић, човек који се војном историјом бавио као предавач на Војној академији (25), ову последњу цифру повећава на 26.000, сугеришући тиме две могућности: или је укупно бројно стање српске војске на почетку ратних операција износило 361.000 људи, или је, уз 20.000 војника из кадра и 26.000 прекобројних, под заставу стигло још око 309.000 војних обвезника. Ова последња цифра могла би бити најреалнија, будући да је она у складу са војном доктрином по којој једна земља, кад улази у рат, може мобилисати око једне десетине свог становништва; а Србија је тада имала око 2,945.000 становника. Но, пошто се чини да је прекобројних пукова било нешто више, чак девет, јер зна се да је претпоследњег дана Брегалничке битке, 7. јула 1913. године, погинуо мајор Љубомир Ј. Павловић, командант батаљона у Деветом прекобројном пуку, онда би број добровољаца, односно прекобројних, требало повећати за још око 14.000. Ако би се за исто толико смањио укупан број мобилисаних војних обвезника, то би значило да је Србија у Први балкански рат мобилисала округло десет процената својих житеља: у апсолутном броју, то би износило 295.000 војника.
На другој страни, кад Ћоровић каже да је Србија “дигла 402.200 људи за рат” (20, 199), то ни по чему не може бити случајно. Он је до “своје цифре” дошао у времену блиском догађањима на која се односи, због чега не би требало да се доводи у сумњу. Може се само поставити питање да ли он под “дизањем људи” подразумева укупан број мобилисаних, или при томе мисли на укупно људство које се нашло у рату. Монографија о балканским ратовима помиње на једном месту (21, 164) да је у Србији “мобилисано (..) преко 400.000 људи”, што је само потврда Ћоровићеве цифре, али и нашег уверења да се појмови “мобилизација” и “дизање” непрецизно користе.
Податке о “преко 400.000 људи”, односно “402.200 људи за рат”, утврђивали су војни стручњаци, на основу војне документације, тако да они не би смели бити спорни. Отуд, разлика између броја оних који су учествовали у балканским ратовима (402.200) и броја оних који су мобилисани као војни обвезници (око 335.000) може се односити само на добровољце (67.200 бораца).
Заиста, добровољаца је морало бити најмање толико: цифри од око 26.000 прекобројних треба додати и око 25.000 добровољаца са стране, за које Михаило Полит-Десанчић каже да су прошли кроз Нови Сад почетком Балканског рата. Свакако, у тој великој групи “пролазника” налазило се и око две хиљаде добровољаца приспелих из Америке, које помиње Богумил Храбак. У добровољачки круг треба укључити и оних 5.000 устаника (“усташа”) из тачке 7, који су продрли у Новопазарски санџак, односно у Рашку, као и бројне чете српских маћедонских добровољаца, неодређеног бројног стања. Овде спада и већи број четничких одреда који су се у рату нашли на самом његовом почетку и у чијем је саставу морало бити не мање од 1.000 “старих добровољаца”. Ваљало би претпоставити да је велик број добровољаца потицао и из српских прекодринских крајева; нема података колико их се са те стране нашло у српској војсци, исто као што се нигде, осим у Гњиланском одреду, не помињу устаници из Праве Србије, односно са Косова и Метохије. За почетак Другог балканског рата оформљена је Добровољачка бригада, у којој се налазило барем 3.600 добровољаца (шест батаљона са по четири чете од по најмање 150 људи). Све то казује да је у српској војсци морало бити не мање од 67.200 добровољаца, што прекобројних, што устаника, што четника, што добровољаца пристиглих са стране.
И до укупног броја добровољаца у црногорској војсци скоро да је немогуће доћи. Само се посредним путем, уз рачуницу да је један батаљон бројао између 500 и 600 људи, може закључити да их је било не мање од 29.800, а можда и коју хиљаду више. У том часном скупу налазе се:
а. “велики број младића без војне обавезе и стараца у поодмаклим годинама”, што је током првих мобилизацијских дана представљало око 4.500 душа;
б. 500 ђака и студената из српских крајева под Аустроугарском, сврстаних у Приморски одред;
в. 2.600 добровољаца у Источном одреду, укључујући овде и 500 добровољаца у Прекотарском батаљону;
г. 400 добровољаца скупљених пре узимања Берана;
д. 3.200 добровољаца у Беранској бригади, мада Тришић вели да су “највећи добровољачки одред сачињавали Срби из Беранске нахије. Било их је око 6.000. Овај одред као и цијела црногорска војска био је чисто српски” (52, 60);
ђ. 2.000 добровољаца у Бјелопољском, Прошћанском и Брзавском батаљону;
е. 600 добровољаца из околине Пљеваља;
ж. 1.500 добровољаца у три батаљона из околине Колашина;
з. 500 добровољаца у Пештерском батаљону;
и. 500 добровољаца у Плавскогусињском батаљону;
ј. приближно 11.000 добровољаца приспелих из Америке и 2.500 из Мале Азије, Цариграда, Египта и Јужне Африке.
Нажалост, један неодређено велик број жена, сестара, мајки и кћери црногорских ратника не налази се на овом списку, иако су оне у црногорској војсци биле једина “комора” и, врло често, једина санитетска помоћ; њиховим су трудом многи рањеници превијени још у току неке од битака, извучени са бојишта и, само захваљујући томе, остали у животу.
Према томе, у балканским ратовима борило се најмање 97.000 српских добровољаца: најмање 29.800 у црногорској и најмање 67.200 у српској војсци; у укупан број добровољаца треба уврстити и око 700 лекара и других медицинских стручњака са стране који су у балканским ратовима, на позив Српског Црвеног крста или самоиницијативно, лечили српске рањенике из обеју војски, што значи, да се током балканских ратова на српској страни налазило не мање од 97.700 добровољаца.