Извор: Помен светих српских ратника 1912 – 1918, Петровић Илија
На све податке о бројном стању српске војске, укључујући и оне који се сматрају званичним, треба гледати с великом резервом, јер и Владо Стругар у (90) вели да је “српска војска 14. септембра 1918, пред пробој Солунског фронта, имала по списку: 8.893 официра и војна чиновника и 149.504 војника; од овога људства је 30.691 војник и старешина у расходу”. На исти начин, с резервом, треба третирати и Стругарове податке, јер он у истом тексту тврди да “српска војска има седам дивизија, које су 14. септембра 1918. бројале војника и официра, по списку:
Коњичка 4.140;
Моравска 14.747;
Дунавска 19.111;
Дринска 17.855;
Тимочка 15.564;
Шумадијска 16.195;
Југословенска 22.277.
Свеукупно, тога дана дивизије су имале на лицу места 86.376 војника и старешина, а остатак у расходу. Прерачунато нешто друкчије, од укупно 109.889 војника и старешина у свим дивизијама, 23.513 било је у расходу.
Нешто компликованију рачуницу нуди Велимир Иветић у (91), који помиње укупно бројно стање седам српских дивизија и укупно бројно стање родовских јединица. У прву категорију он је сврстао 109.889 људи по списку (16.601 добровољац међу њима), односно 86.376 људи на лицу (13.786 добровољаца). У другу групу сместио је 115.443 човека по списку (16.404 добровољца међу њима), односно 88.456 људи на лицу (13.476 добровољаца).
Не упуштајући се у било какву расправу о појмовним разликама између укупног бројног стања седам српских дивизија и укупног бројног стања родовских јединица, али и уз претпоставку да нам Иветић не предлаже да укупно бројно стање српске војске уочи пробоја Солунског фронта утврђујемо сабирањем понуђених цифара, мора се рећи да је његова цифарска представа о добровољцима у саставу српске војске, најблаже речено, потцењивачка, непристојна и, чак, увредљива за српске добровољце и српски добровољачки покрет у целини.
Утолико пре што је објављена у Добровољачком гласнику, часопису Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца из Београда.