Извор: Помен светих српских ратника 1912 – 1918, Петровић Илија
На предлог министра привреде од 17. новембра 1916. године, српска влада донела је уредбу о насељавању у “новим крајевима”, по којој ће се добровољцима у српској војсци додељивати државна земља. Будући да се тада рачунало само са војничким поразом Аустроугарске, а не и са њеним растурањем, Србија се сматрала обавезном да, у границама својих могућности, свим добровољцима из прекодринских, прекосавских и прекодунавских крајева, онима који се не би враћали у Америку а не би им било повратка ни у завичај, обезбеди простор за насељавање и најосновније услове за заснивање новога дома. Највећи део те одлуке гласи:
“Влада Краљевине Србије полазећи са гледишта, да никог не може силом натерати на служење у српској војсци решила је… да прима радо сваког оног Југословена, који буде сам изјавио, да ће ступити у српску војску, било као борац, било као неборац у позадини… Краљевска влада не може примити на себе дужност да издржава породице оних, који би се одазвали отачественом позиву и ступили у редове српске војске, јер би створила преседан, не толико хрђав колико неостварљив, с обзиром на наше новчано стање и на наше војнике, који се боре већ неколико година а нико не издржава њихове породице, премда они имају прече право потпоре, него ли сви други, који би се сада јавили, да ступе у нашу војску. Краљевска влада изузима само оне Југословене, који живе у Америци и отуда дођу у српске добровољачке трупе редове. Свакоме таквом доделиће ПЕТ ХЕКТАРА плодне земље у Македонији ради насеља. Земља је њихова ако остану живи, ако пак погину у борби право својине прелази на наследника, који морају бити: Србин, Хрват или Словенац” (1, док. 84, 110).
Став многих српских добровољаца према тој обавези Краљевине Србије био је помало необичан. Према сведочењу Николе Петрова Човића, добровољца пристиглог из Америке а после рата настањеног у Липару, код Куле, “обећање да ћемо добити пет хектара земље није био никакав мотив за нас добровољце. Ми смо се још на путу, у лађи према Европи, у картању играли у те обећане хектаре земље. Одлучујућа (за долазак на ратиште, ИП) је била наша љубав према Српству и Србији” (32, 85).