2.2. Коначну редакцију Поменика сачинио је његов састављач, користећи се Имеником места у Југославији, Београд 1973. Можда у више од три четвртине случајева требало је проверавати како се тачно зову места у којима су рођени пописани добровољци и којим су општинама онда припадала. Општинска, среска, окружна, племенска или каква друга регионална или административна припадност тих места уписана у Главни списак, дата је у овом Поменику, углавном, према општинској надлежности из 1973. године. Тако детаљна обрада, која је укључивала и проверу података о свим добровољцима из једног места, омогућила је да се многим презименима (уписаним у Главни списак са грешком) врати стварни облик; и поред тога, није искључено да је неком презимену (или имену) и овде “очувана” грешка, исто као што је могуће да је неки од добровољаца уписан два пута, једном с правим, а други пут с погрешно прочитаним презименом. Тако нешто умало се није десило са Михајлом Прибишићем из Драчева, код Требиња, који је у списку дуго стајао са својим правим презименом, али и с презименом Рибитић. Слично су прошли и Раде К. Бобот из Паника код Билеће, уписан други пут као Раде Крстов Бопер, Марко Трифков Рутешић, уписан и као Риђешић, и Ђурађ Дацијар, уписан и као Ђуро Дацић. Иако се с разлогом може претпоставити да је Милан Бакмазов Перовић (1893, Буенос Аирес) истоветан с Миланом Бакмазом (рођеним у Бобанима, код Требиња, који је на ратиште дошао из Аргентине), у Поменик су унесена имена и једног и другог.
2.3. Писар који је од тек приспелих добровољаца узимао податке за спискове бележио је све тачно онако како је чуо, или како му се могло учинити да је чуо, на пример: Санат (Санад), Присот (Присад), Просери (Пресерје), Јежинц (Јажинце), Витесовце (Витасовци), Жервањ (Жрвањ), Доњица (Дојнице), Мољац (Хомољац), Острвца или Островица (Острвица), Тровјер (Тројврх), Осрдок или Сердок (Осредак), Очићи (Хоxићи), Војивер, Вањвар или Вањи Врх (Вајин Врх), Тикмичани (Тукључани), Торић (Тодорићи), Галоштаре (Баноштор), Стрецко (Средска), Коштић (Кошутић), Егличе (Јагличје), Дерени Гај (Дерингај), Лишчине (Лисичине), Мушаница (Моштаница), Миоска (Михољско), Курзар (Кукурузари), Голубићи (Голобрђе), Мијестра (Миострах), Вајтовци (Фајтовци), Бусје (Бусије), Скоковац (Скакавац), Колумић (Колонић), Надовац (Наудовац), Сјелинчак (Сјеничак), Паканска Јасеничка (Смедеревска Паланка), Ширјани (Шурјан), Велилце (Велимље), Заград (Загреда), Капљув (Капљух), Шћештевић (Шћепошевићи), Смијово и Смијево (Симијова), Ретимир Подрински (Ретимље у општини Ораховац не у Подрињу, већ у Подримљу, у Метохији); и тако даље.
2.4. Одговарајући на питање одакле је, један добровољац рођен у селу Убли код Подгорице одговорио је да је “с Убалан” (с Убала, односно из села Убли), а писар је уписао Субалан; другом, рођеном у селу Крш, уписано је Крша, јер отуд потиче; за добровољца из Велике Оче место рођења уписано је баш тако, иако се оно зове Велика Хоча; човек рођен у селу Подбрђани рекао је за себе да је Побрђаш, а писар је тако и ставио; један добровољац проширио је свој одговор констатацијом да му је родно село Доњи Лапац, те је у списку као место рођења уписано “Родно Село”, а Доњи Лапац био је општина; добровољац из села Ластве рекао је да је из Ластава, па је тако и записано; за онога што је рођен у Матавазима место рођења уписано је као Матавозмо; некима је био срез Ерхцеиноски, што се односи на Херцег Нови; место рођења за неколико добровољаца рођених у селу Бајкове Крушевице изнад Херцег Новог уписано је као Крушевица Требиње, јер се подручје требињске општине тада простирало све до мора и граничило са Игалом. Бачванин са презименом Ботић, изговореним са кратким силазним акцентом, уписан је као Батић, јер се писару могло учинити да је баш тако чуо; један Крњајић ушао је у списак као Књајић, а неколико добровољаца са презименом Ркман уписани су онако како су се и представили: Еркман. Није се могло изаћи на крај с презименима Цветићанин, Цветичанин, Цвјетићанин и Цвјетичанин; нека од њих, сасвим извесно, уписана су са грешком.
2.5. До исправки у појединим презименима дошло се и коришћењем телефонских именика (за подручје Војводине Српске), подацима из књиге Милана Радеке Горња Крајина Карловачко владичанство, Загреб 1975 (за подручје Лике, Крбаве, Баније, Капелског, Кордуна), књига Вукоте и Акима Миљанића Презимена у Црној Гори, Београд 2002, и Јована Ердељановића Стара Црна Гора, Београд 1978 (за подручје Црне Горе), као и још необјављене грађе др Јове Радоша, професора Учитељског факултета у Сомбору, о презименима у Херцеговини. Понегде, личко презиме Вујиновић може се изједначити с презименом Војиновић (глас о у првом слогу врло често чује се као у), а ово друго с презименом Војновић.
2.6. За препознавање бројних насеља из Бачке и Баната коришћен је рад Ђурђице Јовановић из Руме, под насловом Промене у ојконимији Војводине од 1922. године до наших дана, одбрањен као дипломски на Филозофском факултету у Новом Саду 1996. године. Оном већ поменутом Ботићу, на пример, место рођења било је Стари Кер, али је писар то чуо као једну реч, без гласа “р” на крају: могло му се учинити да је човек “из Старике”, и да се место зове Старика; тако је и уписано; данас је то Змајево.
2.7. Неколико места из Српске уписано је онако како се данас тамо именују: Петровац, Градишка, Дубица, Србиње.
2.8. Засеоцима која нису обухваћена Имеником места у Југославији углавном су “сачувана” имена из Главног списка.
3. Звездицом и јединицом (*1) на крају реда обележени су чланови страних медицинских мисијa у балканским ратовима, без обзира на то из које су земље дошли; под овим знаком има укупно 182 имена, а приближно три петине њих исписано је из београдске Политике, окто бар-децембар 1912. године. Уз имена шеснаесторице лекара изричито је наглашено да су с њима још стигли: 31 лекар, 67 сестара, 6 болничара и 323 некатегорисане особе из медицинске струке, назване чланови, помоћници и болничари, лекари и медицинари и жене; неко од њих овде је можда пописан, али сви нису, то је извесно.
4. Звездицом и двојком (*2) на крају реда обележени су чланови страних медицинских мисија у Првом светском рату, без обзира на земљу из које су дошли; под овим знаком налази се укупно 705 имена, с тим што је двадесет двоје њих уписано и под *1; овом броју требало би придодати и “три-четири мушких”, погинулих у Медовском заливу. Око сто педесет исписано их је из књиге Монике Крипнер, Жене у рату Србија 1915-1918, Београд 1986, око сто четрдесет из Споменице Леди Пеџет, Мелбурн 1959, преко сто из Добровољачког гласника број 25/2005 (Ђорђе Ђ. Станковић, Страни добровољци у рату Србије 1914. године 101 и Маријан Ф. Крањц и Милисав С. Секулић, Словеначка крв и знање за српску браћу 21) педесетак из књиге Исабел Хуттон, With a woman’s unit in Serbia, Salonika and Sevastopol, Лондон 1928, четрдесетак из дневника Изобел Рос, Мала Сива Препелица, Београд 1995, петнаестак из књиге Е. П. Стебинг, At the Serbian Front in Macedonia, Лондон 1917, осамнаест из зборника докумената Југословенски добровољци из Русије 1914-1918, Београд 1977 (приредио Никола Б. Поповић), седамнаест из Прилога за биографски речник војвођанских Срба лекара од 1756 до конца 1940, Нови Сад 1952, др Ристе Јеремића, тринаест из књиге Вере Гавриловић, Жене лекари у ратовима 1876-1941, Београд 1976, једанаест из успомена др Ђура Гуче под насловом Roz po mi enky na môj dobrovolnícky život v Srbsku od roku од року 1914-1916, Наш живот број 2/37, 3-4/37. и 1/38, Бачки Петровац, док је остатак прикупљен на разним странама.
4.1. Стотинак имена под *2 овде се први пут објављује на српском језику; сва она преузета су из енглеских изворника и није сигурно да су баш најбоље транскрибована.