Извор: Помен светих српских ратника 1912 – 1918, Петровић Илија
Свети српски ратници. Узима се као неспорно да су српски добровољци, ратници на које се војна обавеза није односила, “у разним историјским периодима… били познати под разним именима. Па зато имамо хајдуке, ускоке, четнике, комите, прекобројне, герилце, устанике и добровољце. Појмовно, свима је био заједнички циљ”(26, 5). Чак и са гледишта српске владе, формулисаног у манифесту од 25. јула 1914. године, на неколико дана пре избијања Светског (Великог) рата, само мобилисанима припада обавеза да ратују: “Ако будемо нападнути, војска ће вршити своју дужност, а грађанима који нису позвани под заставу, саветујемо да остану код својих домова и мирно раде своје послове”(24, 43). По истој логици, они који нису послушали савет да “гледају своја посла” већ су одабрали да се у српској (или црногорској) војсци баве “туђим пословима”, односно да ратују, морају се сматрати добровољцима.
У многим војним активностима српске и црногорске војске током балканских ратова и Првог светског рата, а нарочито у Солунској офанзиви, изузетну улогу имали су добровољци у њиховом саставу. Нашавши се у једној од ових двеју војски (војсака, како се онда говорило и писало), по сопственом избору, из патриотских и националних побуда, добровољци су се у балканским ратовима, под српском заставом, одушевљено борили за коначно ослобођење од Турске, а касније, у Великом рату, и за ослобођење свих Јужних Словена из Аустроугарске и за њихово уједињење са Србијом и Црном Гором; многи од њих дали су у тој борби и своје животе.
Ови Верници Отаџбине, како их с разлогом називају, највећим делом Срби из српских крајева под вишедеценијском и вишевековном угарском или аустријском окупацијом, својим учешћем у српским ослободилачким ратовима јасно су исказали своје непристајање на неприродно стање наслеђених односа. Без обзира на трајање једне или друге окупације, и имајући на уму даље аустријске и угарске територијалне претензије према Српској Земљи, за Србе рођене у сенци хабзбуршке круне и затечене уочи Првог светског рата у Срему, Банату, Бачкој, Барањи, Славонији, Кордуну, Банији, Лици, Далмацији, Српском приморју (Боки и Паштровићима), Херцеговини и Босни, ратовање у саставу аустроугарске војске није могло бити патриотски чин, нити су им Аустрија и Угарска биле Отаџбина, једнако као што ни Турска током петвековне окупације није могла бити Отаџбина Србима из Шумадије, или Рашке, или Зете, или Топлице, на пример. Рат за рачун Аустроугарске није могао бити рат за њихове интересе, ни по простору на коме се ратовало, ни по избору ратног противника. Има ли се све то у виду, постаје сасвим извесно да су Срби из прекодринских, прекосавских и прекодунавских крајева својим масовним учешћем у ратном саставу српске и црногорске војске и сопственом жртвом за одбрану Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе оплемењивали и велики национални покрет за ослобођење сопствене Отаџбине(11, 15).
Због свега тога, не може се сумњати ни у чињеницу да је српски добровољачки покрет на почетку 20. века био изузетно значајна појава, исто као што се не могу затворити очи пред истином да су ослободилачки ратови из тога периода судбински утицали на биолошки опстанак српског народа и његову будућу историју.
О српским добровољцима, тим светим српским ратницима, писало се у разним приликама и за различите потребе, али се мора рећи, без обзира на бројност, обим и садржину таквих прилога и добронамерност њихових аутора, да се читава тема и даље заснива на предрасудама, извргнута сумњама, потцењивању и, чак, презиру. Ипак, не може се побећи од сазнања да расположиви текстови, такви какви су, откривају податак да је, на пример, у ослободилачким ратовима Србије и Црне Горе 1912-1918. године учествовало не мање од 311.900 добровољаца, али и да се, из много разлога, пре свега због сиромаштва историјских извора, никад неће сазнати колико их је тачно било; још је мање могућности да се сазнају њихова имена. “Целе породице, па чак и мале заједнице, ишчезле су без трага и никада се више за њих није чуло”(16, 184-185). За судбину многих добровољаца нису сазнали чак ни њихови најближи, а за немали број, нарочито оних који су радили у Америци и отуд се вратили млади и неожењени, без породичних сведока о њиховом одласку у рат, није се ни знало да су ратовали као добровољци, још мање да су погинули на неком од европских ратишта, углавном по Србији и Црној Гори и на Солунском фронту.