Извор: Помен светих српских ратника 1912 – 1918, Петровић Илија
Још током ратних операција 1914. и 1915. године, српска и црногорска војска прихватиле су на десетине хиљада добровољаца, углавном Срба, било као пребеге из прекодринских крајева и из Војводине Српске, било као повратнике из прекоморских земаља, било као заробљенике из аустроугарске војске. У Србији, многи од њих ушли су у састав засебних добровољачких одреда, док је највећи део њих распоређен у регуларне јединице, граничне трупе и у жандармерију. Или, како то стоји у једном спису насталом у Добровољачком одељењу Добровољачког корпуса у Одеси, “из освојених босанско-херцеговачких области прешло је на територију Србије до 50.000 Босанаца и Херцеговаца… И упутише се… пребегли Југословени у разне јединице у позадинску службу војске и у грађанске дужности. Чета мајора Танкосића, војводе Вука, Лићански и Ужички одред махом су били оформировани од неслободних Срба, Хрвата и Словенаца. Већином су били Босанци и Херцеговци, па Личани” (14, док. 215, 298). Словенци и Хрвати поменути су у овом документу у виду пароле, “тек да се нађемо у дивану”, пошто се те 1917. године Срби без њих нису “употребљавали” у званичном администровању.
Посебну групу српских добровољаца чине заробљеници с аустро-руског фронта. Знајући да је највише могућности за бежање било баш тамо, и да је највећи број војника у руском заробљеништву потицао из реда оних који су се предали добровољно, српска влада била је нарочито заинтересована да за своју националну ствар придобије те такозване руске заробљенике. Још новембра 1914. године Никола Пашић послао је у Русију Драгутина Ј. Илијћа (1858-1926), књижевника и националног радника, да као представник српске владе и политички експерт, обавља поверљиву политичку и војну мисију за прикупљање добровољаца. Послови су текли споро, тако да су прве веће групе добровољаца пребачене у Србију, Дунавом, тек крајем септембра 1915. године. Наредних недеља, односно до уласка Бугарске у рат, број добровољаца који су на тај начин стигли у Србију, достигао је три и по хиљаде (85, 93).
Добровољци из Србије. Српска војска мобилисана је до 30. јула 1914. године, а током њене концентрације, до 9. августа, на мобилизацијска места стигао је и велик број оних на које српска Врховна команда у том тренутку није рачунала. Од њих је тада формирано барем шест прекобројних пукова, са најмање 25.000 бораца (2, књига И, 84, 94-99, 246). Могло би бити да је прекобројних пукова било и више од шест, јер се помињу два прекобројна пука са ознаком “Други”. Један од њих више пута се среће у саставу Тимочке војске, у њеној Комбинованој дивизији првог позива, и он се разликује од Другог прекобројног пука трећег позива у Ужичком одреду Дунавске дивизије другог позива; то треба протумачити као вероватноћу да је добровољаца из Србије било и знатно више од оних већ поменутих 25.000. Уза све то небитна је чињеница да је у време мобилизације, “сем несташице артиљеријских оруђа и муниције, за рат недостајало и 120.000 пушака”, те да је део новоформираних јединица тада био ненаоружан (3, књига 9, 275).
Добровољцима из Србије треба сматрати и ђачку формацију познату под називом “1.300 каплара”, као и неодређен број питомаца подофицирске школе, који се, по годинама, нису налазили у кругу војних обвезника, али су крајем 1915. године све чете те школе стављене на располагање Инспектору резервних трупа у Струги(2, књига XIII 177).
Званична српска историографија “југословенске” школе (укључујући и њену наследницу у нашем времену) не помиње добровољце из Србије, као да их није ни било, а њихов број и допринос ослободилачкој борби српског народа током Првог светског рата губе се у глобалним цифрама и оценама.