Извор: Помен светих српских ратника 1912 – 1918, Петровић Илија
С укључивањем добровољаца у српску војску увек је ишло тешко. Занемаримо ли првобитни званични став српске војске да се не формирају засебне добровољачке јединице (1, док. 1, 3), као и неприхватање неодређено великог броја оних заробљеника који би “могли учинити знатних услуга” а остављени су “да чаме… у нераду, измешани са осталим заробљеницима, онда када је нашој војсци и најмања помоћ од користи” (1, док. 12, 18), највећу тешкоћу добровољцима представљао је бахат и осион однос старешина према њим. Тај проблем избио је на видело и на Крфу, када је српска војска већ била у фази реорганизовања. Тамо је, на пример, једна група заробљених Срба из аустроугарске војске, добровољаца који су у српску војску ступали “са најбољом вољом и одушевљењем” не би ли се борили за ослобођење од аустроугарске окупације, изложила Министарству војном своје невоље и, због систематичног иживљавања “старешина” над њима, затражила дозволу за отпуст из војске.
Када су у питању српски официри и њихов однос према војницима, ови добровољци ништа ново нису открили. Ново би могло бити гола чињеница да Министарство војно није тим односима посвећивало пажње у тешким ратним условима, када су сусрети са смрћу, својих блиских или сопственом, официрима ипак остављали довољно времена да злостављају ратнике. У предратним временима, све то било је “нормална” појава и повод пречестим расправама у Народној скупштини Краљевине Србије. И сада, ево, на Крфу, после свих невоља у повлачењу, доследан настојању да о добровољцима не треба остављати превише трагова, српски министар војни није се много оптерећивао наведеном молбом. Он је 31. марта 1916. године само наредио да се положај српских добровољаца из реда аустроугарских заробљеника “са нашег и руског фронта”, већ распоређених у оперативној војсци, граничним трупама, жандармерији и кадровским трупама у новим крајевима, најзад регулише. Читава “министарска регулатива” састојала се у објашњењу који ће се добровољци сматрати борцима, који неборцима, а који ће се прикључити осталим заробљеницима ако “не би желели да служе добровољно у нашој војсци ни као борци ни као неборци” (1, док. 44, 52-53).
Са гледишта високих војних команданата, и ова “регулатива” била је најприхватљивија онда кад се добровољаци нису ни примећивали у војним јединицама. И последњих десетак ратних месеци није се крила намера српске Врховне команде да све добровољачке групе расформира и њихово људство растури по осталим пуковским јединицама. Ђенерал Петар Бојовић, начелник српске Врховне команде, потоњи српски војвода, објаснио је да од приспелих добровољаца не треба формирати засебне јединице, већ их одмах треба “утурити” међу старе војнике. “Добровољачке јединице могле би се задржати само изузетно, у случају ако им је већ такво обећање дато од стране Министарства војног. Али и у том случају, те јединице не би требало да буду веће од чете, које би улазиле у састав садашњих батаљона” (1, док. 233, 376-377). То гледиште он је образлагао важећим ставовима српске владе да су добровољци неопходно потребни као попуна на фронту и да се они не би ни купили да такве потребе нема. Наравно, ђенералу Бојовићу било је одлично познато на који су начин добровољци “употребљавани” претходних ратних година, и у погледу задатака, и у погледу губитака, и у погледу снабдевања. Није искључено да су сви ти фактори, и појединачно и у свом збиру, и ранијих година одлучујуће утицали да се добровољци одмах укључе у редовне јединице, мада се не сме занемарити ни један изузетно значајан организациони разлог: да није било такве попуне, поједине мање или веће војне формације из редовног састава морале би се спајати или укидати после свих већих битака.