Извор: Помен светих српских ратника 1912 – 1918, Петровић Илија
Расположење према Црногорцима у српској војсци осциловало је с времена на време, увек у зависности од односа српске владе према црногорској влади у емиграцији, а запажања о њима била су прилично контрадикторна. Тако, на пример, једном се каже да би Црногорце “требало издвојити да би били поштеђени од много непријатности, које им нарочито Босанци, Херцеговци и Далматинци приређују, што је често узрок жалбама, а понекад и тучама јачих размера” (1, док. 238, 382-284). Други пут, 25. октобра 1917. године, војвода Степа Степановић пише да је у Вардарску дивизију било распоређено петнаестак Црногораца из Америке, а њихово држање било је “посве хрђаво, у борбу неће да иду, ван борбе такође врло хрђави” (1, док. 239, 384). То потпуно одудара од мишљења које је у Солуну, првог дана 1917. године, у вези са једним наређењем српског Министарства војног (1, док. 53, 72), изрекао капетан Милутин Николић, вршилац дужности команданта Батаљона Срба добровољаца: “Црногорци који се сада налазе у Батаљону нису ничим дали повода да се посумња у њихову оданост нама” (1, док. 56, 76). У једном поверљивом писму Врховној команди од 13. фебруара 1917. године, министар војни Божидар Терзић каже да се дешавало “да су поједини од наших војника па чак и официра рђаво предусретали понеке добровољце који су са разних страна дошли да се уз нас боре. Овакве неупутности понајчешће су се дешавале према Црногорцима не двојећи покадшто од њих чак ни Херцеговце… То местимично и тренутно нерасположење према Црногорцима, потпуно је неосновано и неоправдано… И ако су овакве појаве ретке и потичу више са језика него из срца, ипак су оне недостојне Срба у опште, а нарочито из Србије, који су вазда били представници националне просвећености, несравњиве верске толеранције и узорити борци за уједињење нашег раскомаданог народа” (1, док. 231, 373).
Што се тиче добровољаца из Црне Горе у српској војсци, службени подаци о њима обрађивани су “циљно”, због чега се могу сматрати произвољним, крајње необјективним и, стога, потпуно неупотребљивим. Тако, на пример, српска Врховна команда “сазнала” је да је децембра 1917. године таквих добровољаца било свега 171; по једном спису од 4. октобра 1918. године, само у седам јединица “где их је било нешто више” и у неким позадинским јединицама било је 1.147 Црногораца; један дан раније, Врховна команда добила је обавештење од министра војног да у српској војсци има укупно 844 Црногорца, међу којима би требало тражити и оних око 650 црногорских добровољаца који се у српској војсци срећу средином 1916. године(27, 119).
Без обзира на све то, неспорна је истина да се “црногорска крв (..) лила и у редовима витешке и братске србијанске војске, у југословенским легијама, у руској војсци, као и на Западном фронту у редовима канадске војске, енглеске југоафриканске војске и у француској Страначкој легији. И у тим редовима, као свагда, Црногорци су дали примере храбрости и јунаштва. Савезничке дневне заповести то су често очитовали, као и добивена ратна одличја… Хиљадама Црногораца боре се у редовима канадске војске, где су се дивљења достојни показали… Срећни смо и поносимо се тим, што су у значајној победи на реци Мези учествовали и своју крв за Француску пролили војници Црногорци” (44, 150-154).
Дописаћемо овде и оцену коју је о црногорским ратницима исписао ђенерал Милан Ђ. Недић у својој књизи Српска војска на Албанској Голготи, Београд 1937:
“Црногорски јунаци су учинили све за славу српског оружја, за њих саме није учинио готово нико ништа. У великој катастрофи коју је доживјела српска војска, црногорска војска, нарочито у овом периоду повлачења ка Јадранском приморју, учинила је услуге, које се ничим и никад не могу накнадити… Да је Црногорска војска у овим трагичним тренуцима попустила и тиме омогућила да се изведе Аустриски маневар о опкољавању Српске и Црногорске војске по замисли Аустро-Угарске врховне команде, неби било трага српске војске, а српски народ неби био ово што је данас. Захваљујући само великом осјећању србизма и братства Црногорска војска је истрајала и потврдила и овога пута старо увјерење о Црногорском дијелу српскога народа (курзивом истакао, ИП), да је пун чојства и јунаштва”(према 52, 57-58).
Добровољци у немилости
О злехудој судбини српских добровољаца између двају светских ратова, током Другог светског рата и у Другој Југославији (што укључује и недовољну заинтересованост београдског Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца да се открије пуна истина о добровољачком покрету), састављач овог Поменика писао је у књизи Српски добровољци 1912-1918 Бројке и судбина, Нови Сад 2001, 67-140.