Извор: Помен светих српских ратника 1912 – 1918, Петровић Илија
Нема превише података о учешћу страних лекара и других медицинских радника који су на самом почетку балканских ратова, на позив Српског Црвеног крста или самоиницијативно, дошли у Србију и Црну Гору и лечили српске рањенике. “Према подацима Српског Црвеног крста, Србија је Балкански рат дочекала са свега 370 лекара од чега је 296 добило ратни распоред… Зато се Црвени крст обраћа, преко Међународног црвеног крста, иностраној јавности и убрзо, из разних земаља, у Србију стиже значајна помоћ у медицинском особљу, лековима и санитетском материјалу. Бројчани подаци о медицинским мисијама… за 1912/1913. годину то набоље показују”. Највише стручњака послала је Русија (183), а своје екипе дале су и: Аустрија (36), Енглеска (20), Холандија (42), Немачка (12), Угарска (10), Италија (7), Белгија (9), Данска (4), Норвешка (3), Француска (8) и још неке земље (24, 643). Податак из истог извора да “укупно се може рачунати да је у Србији било 1912-1913. године близу 300 чланова страних медицинских мисија”(24, 643) можда је настао као рачунска грешка, пошто овде дате цифре казују да их је било 334, од чега 120 лекара.
Несумњиво, број српских жртава био би много већи да није било медицинске помоћи из многих страних земаља. Међу првима приспеле су руске мисије. Прву, коју је чинило двадесет чланова Руског Црвеног крста, предводио је др Никола Пајевски. На челу друге мисије, састављене од седамдесет седам чланова, међу којима и пет лекара-хирурга, по један апотекар, књиговођа и пословођа, шеснаест медицинских сестара и тридесет пет болничара, налазио се др Аксентије Христифорович Бабасејнов. Његова болница са нешто мање од 300 постеља смештена је у згради Друге београдске гимназије у Македонској улици. Скоро истовремено стигло је и двадесетак медицинара са прашког Поликлиничког института, а с истог Института послато је у Црну Гору још педесет лекара и медицинара. Политика је тада често писала о раду страних медицинских стручњака. Тако, на пример, у броју од 28. октобра/10. новембра 1912. године пише се да је “до сада у Београду отворено 18 болница за смештај рањеника и све су снабдевене телефоном”, а дан касније да “број лекара се стално повећава и не прође ни један дан, а да се нашем Црвеном крсту не пријави по неколико лекара”. Другог/15. новембра ишла је вест да “за неколико дана стићи ће у Београд 6 ческих хирурга, ученика прослављеног ческог оператора г. Једличке” и да ће сви они бити распоређени по Београду и унутрашњости. Претходног дана “кренуло је у Софију и Београд неколико хрватских лекара”, а затражено је и пет болничарки. И тако даље.
Средином децембра објављена је вест да “готово сваког дана одлази из Србије по неколико страних лекара, који су лечили наше рањенике у болницама у Београду и унутрашњости. Они одлазе због тога што је посао око лечења рањеника сасвим смањен те њихова помоћ није више потребна”(41, 30. новембра/13. децембра 1912). Са тим у вези, врло је илустративна и вест од 9/22. децембра 1912. године да је краљ Петар потписао указ о одликовању 172 лекара орденима Светога Саве разних степена (40 Руса, 25 Срба са стране, 19 Чеха, по девет Француза, Немаца и Маџара, по осам Енглеза, Данаца и Белгијанаца, седам Словенаца, по пет Швајцараца и Аустријанаца, по четири Норвежанина, Холанђанина и Хрвата, по три Румуна и Швеђанина и два Италијана, али се, нажалост, тај указ с њиховим именима није могао пронаћи у савременим српским архивима, нити у Музеју Српског лекарсог друштва), из чега се мора закључити да је било много више лекара и осталог медицинског особља. Такође, треба имати у виду да је Политика у својим вестима од 18. октобра до краја новембра 1912. године евидентирала да је у Србију и Црну Гору стигло 150 лекара и више од 390 медицинара, болничара, милосрдних сестара и осталог санитетског особља. Мање због уштеде новинског простора, а више због тога што се неке ствари подразумевају, уз вести о доласку многих лекара није забележен број болничара или медицинских сестара из њихове пратње (о пратећем техничком и административном особљу, ономе које се данас назива логистиком, нема ни речи). Једнако штура, без иједне речи о “споредном” болничком особљу, била је и вест о отварању трију руских болница у Скопљу, са укупно шеснаест лекара, 750 постеља и комплетном опремом.
Без обзира на противречности које садржи, додајемо овде да 1925. године објављена једна књига о српском санитетском искуству у ослободилачким ратовима 1912-1918. године (50). У педесетак текстова, на око 600 страна, четрдесетак српских лекара говори о свим видовима здравствене заштите у ратним условима и о невољама које су тих година пратиле српску војску и српски народ. О раду страних медицинских мисија пише се тек на неколико места, по реченицу-две, а помиње се једва десетак имена; могао би се стећи утисак да је њихов боравак у Србији и уз српску војску био без икаквог значаја. Због такве небриге за истину, показиване чак и у Српском Црвеном крсту, о укупном броју страних медицинских мисија и особља у њима, може се само нагађати. На нагађање се, тако, своди и један запис др Хранислава М. Јоксимовића, настао у времену релативно блиском балканским ратовима:
“У ратовима 1912-1913, Главни одбор Црвеног Крста о свом трошку ангажовао је око 20 лекара, између којих су били двојица бактериолога. Дошле су и ове стране мисије: руског Црвеног Крста 7 мисија, са 32 лекара, 57 сестара и 89 болничара; белгиског, немачког, аустриског, угарског, италијанског Црвеног Крста, британског, француског, од свих по једна (мисија ИП) са 34 лекара, 36 сестара и 5 болничара.
У 1913. послао је Руски Црвени Крст 2 мисије, британски и шкотски Црвени Крст 1 мисију, белгиски, дански, шведски, угарски и холандски Црвени Крст 3 мисије, од којих једна за сузбијање колере у Чачку. Све су имале 46 лекара, 66 сестара и 50 болничара”(50, 836).
Има ли се на уму све то, као и чињеница да са једним лекаром долази већи број сарадника, било медицинске, било техничке струке, и закључујемо да је у балканским ратовима морало бити најмање седамсто таквих добровољаца (11, 410).