Извор: Помен светих српских ратника 1912 – 1918, Петровић Илија
Чим је почела да се повлачи према Црној Гори и Арбанији, Србија је престала да води рачуна о својим дотадашњим добровољцима. Из једног саопштења српског Министарства иностраних дела од 22. децембра 1916. године, датом Министарству војном, произилази да “нисмо водили рачуна о добровољцима, кад смо се преко Албаније повлачили, него смо их отпустили и оставили да иду куд који зна” (2, књига XXI, 636). Више као правдање но озбиљан податак делује извештај Министарства војног председнику српске владе Николи Пашићу да је почетком 1916. године наређено “да се у Медови задржи неколико стотина добровољаца, бивших заробљеника, који су нешто раније, услед прилика у току повлачења (кад, где, како? ИП) и могућности да буду заробљени, били добили отпуст из војске и пасош за иностранство” (1, док. 85, 112). На тај “отпуст” треба гледати само као на причу приче ради, а не као на “гест добре воље” према српским добровољцима са стране, пошто је свима било добро познато да добровољци нису имали другог избора но да у повлачење крену са осталим деловима српске војске. Несувисло делује навод из овог извештаја да су “отпуштени” добровољци добили пасоше за одлазак у иностранство, јер се зна да у повлачењу преко Арбаније и Црне Горе никоме није било до администровања, још мање до нечијег слања у иностранство. Да се тек тако могло ићи у иностранство, са пасошом, било би логично да се на исти начин тамо повуче и “преостали” део српске војске, ратних заробљеника, страних медицинских мисија, цивила и деце.
Ако се касније помиње онај Добровољачки одред, као једина добровољачка јединица, то мора бити разумљиво, јер, да је и он избачен из приче, испало би да добровољаца у српској војсци није ни било; пошто су сви знали да их је било, српска Врховна команда морала је о њима сачувати бар тај један траг, макар колико он био ситан. Уистину, добровољцима није било ни на крај памети да се при повлачењу понашају онако како је то учинио повелик број војника из српске војске: да се издвајају из својих јединица, да беже својим кућама, да се предају; сваки такав покушај био би корак у смрт (30, 237-238; 32, 253), јер се добро знало да заробљене добровољце чекају вешала, а није било ни непознато како су се Маџари у “револуционарним” данима 1848-1849. године односили према српским добровољцима са стране (35, 150-151). Отуд, губици међу добровољцима били су током повлачења неупоредиво мањи од оних који су снашли војнике из Србије.
Има ли се све то у виду, цифра од једва 50.000 преживелих српских војника (2, књига XIII, 402), која је потекла из енглеског Генералштаба, приближно је одговарала стварној јачини српске војске, без “отпуштених” добровољаца, на дан-два пред Нову 1916. годину. Разлику до око 112.000 војника, коју је српска Врховна команда одмах саопштила српским војним изасланицима у Италији, Француској и Енглеској, или “око 120.000 људи” у наредби команданту пристаништа у Медови, могли су чинити, највећим делом, добровољци; исти они који су непун месец и по дана раније били “отпуштени” и остављени “да иду куд који зна”, а који су ипак стигли на арбанашко приморје, пошто другог излаза за њих није било.