Извор: Помен светих српских ратника 1912 – 1918, Петровић Илија
Релативно малобројно учешће војника из Краљевине Србије у пробоју Солунског фронта непосредна је последица српског повлачења преко Арбаније и Црне Горе, после војничког пораза у окршајима са немачком, аустроугарском и бугарском војном силом на самом крају друге ратне године. Наиме, на почетку ратних операција против Аустроугарске, Немачке и Бугарске јачина српске војске била је 563.181 војник, подофицир и официр, а црногорске војске 43.200 (3, књига 7, 219-220). С обзиром на општу здравствену ситуацију у Србији претходних месеци, према томе и у војсци, стварном стању биће ближи подаци које је изложио Ђорђе Јеленић да “у овом моменту убојна снага Србије састојала се на лицу места, сем рањеника и болесника, из 411.700 људи и 8.879 официра”(49, 339). Према подацима српске Врховне команде, у борбама у Србији од 5. до 31. октобра 1915. године погинуло је 18.326, умрло од рана и болести 21.647 и заробљено 28.155 војника (3, књига 7, 220).
Српска Врховна команда покушала је тада да своје снаге прикупи у околини Приштине и да се преко Скопља пробије према Грчкој у сусрет савезничкој Источној војсци. По несрећи, том је војском тада командовао један незаинтересовани француски генерал, по имену Морис Сарај, који је у међувремену, не обавештавајући о томе српску страну, повукао своје трупе према грчкој граници. Тродневне тешке борбе усмерене на пролаз кроз Качаник, и даље према Скопљу и Солуну, показале су да је једина комуникација с југом била пресечена и да савезничку помоћ не треба отуд очекивати. Дотле, у току повлачења, опет према проценама српске Врховне команде, погинуло је, заробљено, умрло или нестало још 136.600 војника(3, књига 7, 220).
У таквим условима, уколико није желела да се преда, српској војсци само је преостало да покуша пробој преко Арбаније и Црне Горе и избије на море. С обзиром на новонастале околности, 25. новембра 1915. године Врховна команда српске војске издала је свим командантима армија наређење да се “даље повлачење наше војске мора (..) извршити кроз Црну Гору и северну Албанију на Јадранско море, а на линију: Драч Скадар, остављајући потребан део снаге за стварање праваца, који од Пећи, Ђаковице, Призрена, Дебра и Струге воде кроз Црну Гору и северну Албанију на Јадранско море. На овој линији наша војска има да се реорганизује, снабде храном, оделом, обућом, оружјем и муницијом, као и свима осталим материјалним потребама. Даља наша акција зависиће од стања наше војске, као и од опште политичке и војничке ситуације код наших савезника… Што се од пољске и тешке артилерије не може даље вући поступити овако: Све топове закопати тајно на каково место, а затвараче и нишанске справе понети собом. Ова места прибележити и упамтити. Сву запрегу повести собом и њу користи(ти) за ношење фуражи.”
Истога дана, српска Врховна команда дала је командантима оперативних трупа и једно наређење коме се заиста не може одрећи визионарство. Оно гласи:
“Настао је тренутак, када се стицајем прилика морамо повлачити кроз Црну Гору и Албанију. Код наше војске су морал и дисциплина попустили а вера у спас Отаџбине изгубљена. Стање војске је у опште неповољно. Бојати се, да сада при повлачењу кроз Албанију и Црну Гору на Јадранско Приморје не наступи још већа клонулост и расуло код трупа, као и растурање и предавање непријатељу у већим размерама. Да се неби до овога дошло потребно је, да се војницима објасни циљ овога нашега повлачења и да се они убеде о његовој потреби. Капитулација би била најгоре решење, јер се њоме губи држава, а наши савезници би нас са свим напустили, и онда не би имао ко о нама да води рачуна, да нас снабдева новцем, оружјем и свима потребама, нити да заступа наше интересе. Ми би били са свим изгубљени. Једини је спас из ове тешке ситуације, повлачење на Јадранско Приморје. Ту ће се наша војска реорганизовати, снабдети храном, оружјем, муницијом, оделом и свима осталим потребама, које нам шаљу наши савезници, те ћемо опет представљати једну чињеницу, са којом ће наши савезници морати рачунати. Држава није изгубила своје биће, она и даље постоји, и ако на туђем земљишту, докле год је ту владалац, влада и војска, па ма колико њена јачина била. Готовост савезника, да нас до краја издрже и неисцрпна њихова снага на крају ће сломити заједничког непријатеља, а наша ће Отаџбина опет бити слободна и увећана. Убедите све, да је ово повлачење државна потреба, спас државе, и да је у овим тешким данима наш спас у истрајности, стрпљењу и крајњем пожртвовању свију нас, са вером у коначан успех наших савезника и да с тога треба истрајати до краја”(2, књига XIII, 72-75).
Само пет дана касније, командант Одбране Београда ђенерал Михаило Живковић примио је од команданта Шумадијске дивизије један узнемирујући извештај:
“У вези мојих ранијих рапората о моралу и дисциплини код подручних ми трупа и установа, сматрам за своју старешинску дужност, да и последњи пут учиним команданту најозбиљнију представку, да су морал и дисциплина код војника и подофицира у толикој мери опали, да се више на њих не може рачунати. Бегство из команде и одрицање послушности својим старешинама узело је толико маха, да су официри немоћни да ово спрече. Трупе нису више способне ни за какву борбу, а најмање за намеравану офанзиву, јер су бројно слабе, при томе голе, босе и гладне; стока сасвим изнурена и неспособна за вучу. Арнаутски живаљ, непријатељски је расположен према нашој војсци. Ништа се више од њих неможе купити за исхрану људи и стоке; због пљачке је раздражен и са оружјем у руци напада наше војнике.
Ако и даље будемо остали на садањим положајима, ја предвиђам, да ћемо и ово мало војске изгубити, јер су војници и подофицири, на жалост и већи део официра, изгубили сваку наду у какав успех и веру у своје старешине.
С тога молим команданта, да ову моју представку, коју чиним по дужности да изнесем право стање у својој команди, узме у најозбиљније расматрање и учини категоричну представку Врховној Команди да се у духу директиве Врховне Команде што пре повучемо са војском, док у возовима буде трајало ово мало хране за људе и стоку са којом једва да се може доћи до нових слагалишта, у противном катастрофа је неминовна”(2, књига XIII, 131).
Ситуација је заиста била катастрофална, јер је наредног дана, на седници команданата армија (којој је присуствовао и ђенерал Живковић), војвода Живојин Мишић оценио да се наредба Врховне команде о изласку на Приморје не може реализовати. Понављајући своју ранију тезу да српска Врховна команда више не постоји и “да треба свима армијама скупљеним око Пећи прећи у офанзиву”(2, књига XIII, 118), он је закључио “да у овим приликама остају две резолуције да се кренемо напред у офанзиву те да видимо од кога бежимо, па успемо ли, добро, не успемо ли, онда да пошаљемо парламентаре непријатељу и ступимо у преговоре са њим, у циљу обуставе непријатељства”. Знајући да се “војни порази даду поправити, али капитулација не” (9, 268), Мишићева логика није прихваћена; команданти су од Врховне команде затражили “да она нареди даље што треба”, јер, како је то војвода Степа Степановић “објаснио” Мишићу, “она постоји као законита власт и да је то једини конац који нас везује за Отаџбину” (2, књига XIII, 118). Истовремено, Врховној команди стављено је на знање да је “морално и материјално стање наших трупа (..) очајно. Поред свију мера предузетих да се дезертирање спречи трупе се нагло топе. Бегство је у маси. Бегунци борбом са нашим трупама прокрчују себи пут… Бегунци продају оружје Арнаутима. Бројно стање пукова просечно броји само неколико стотина људи. Хране код трупа има највише још за 4-5 дана”(2, књига XIII, 136-137).
У складу са закључком армијских команданата да се настави са повлачењем, онако како је Врховна команда наредила, командант Друге армије војвода Степа наредио је да се за осигурање правца Дечани – Плав, којим се војска запутила, пошаље Добровољачки одред, “само тај одред мора да буде под командом и на снабдевању” Војводе Мишића, пошто ће штитити правац који води у позадину његове армије. Већ у току 2. и 3. децембра дошло је до оштрих оружаних окршаја са Арнаутима. Нападнут са три стране, Добровољачки одред је “преполовљен и сведен на 500 људи”. Због тога, његов пробој код Дечана био је онемогућен, па је од црногорских трупа затражено да оне преузму заштитну улогу. Верни свом моралном начелу да се “дају ономе ко их више плаћа” (43, 107), Арнаути су тих дана жестоко нападали и на остале српске јединице, ионако бројчано ослабљене. Командант Вардарске дивизије, пошто је започето с њеним прикупљањем у армијску резерву, известио је 6. децембра Врховну команду да је бројно стање њених пет пукова сведено на свега 814 војника и 438 пушака. “ И ово мало војника што је преостало после извршених тешких маршева преко Албаније и под борбом са делом месног становништва, које је нама непријатељски расположено, махом је болесно и толико слабо, да, ако се убрзо не поштеди, одмори и не исхрани како треба, остаће се и без тога… Лично сам се уверио, да се војници, у колико их је још остало, неће да бију, па чак и жандари (међу којима су делом били и добровољци из реда заробљеника, ИП) се не бију како треба, а било их је, који су бегали испред мене” (2, књига XIII, 195-196).