У току 10. децембра Врховна команда примила је још неколико извештаја о војничком (не)расположењу, од којих наводимо два. Први је потекао од ђенерала Илије М. Гојковића, команданта Тимочке војске, и он гласи:
“Морално стање трупа ове војске после повлачења у Албанију крајње је незадовољавајуће. Морал је пао на најнижи ниво. Трупе су апсолутно неспособне за ма какву акцију. Не може се рачунати на најмању отпорност трупа. Искушења кроз која су трупе ове војске прошле оставила су дубок траг, и у овоме моменту, осећају се све последице тих искушења.
Код трупа се осећа јака замореност у сваком погледу. Трупе су неспособне да издрже и сам додир са непријатељем а о борби не може бити ни речи. Војници и официри очекују да буду извучени од додира са непријатељем и осјећају неодољиву потребу за одмор… У противном идемо у сусрет крајњем расулу и потпуном растурању наше војске. Никакве мере нису довољне да овоме стању буду лек… Све старешине и војници осјећају да су као… напуштени бродоломници… Бројно стање смањено је до невероватности, а и да је ма колико, оно не игра никакву улогу” (2, књига XIII, 252-253).
Други извештај послао је ђенерал Павле Јуришић Штурм, командант Треће армије:
“Морално стање трупа веома (је) ниско што се могло видети из досадањих извештаја. Још по преласку Ситнице настало је бегство и предавање непријатељу: патрола, мртвих стража и читавих одељења. Велика студен и снег… а нарочито сазнање, да се, преко црногорских кршева, који су у рђавој успомени код војника (из времена Првог балканског рата, ИП), има да изврши прикупљање наших трупа на Приморју, потенцирали су и онако ниско пали дух и морал трупа. Воље за борбу сада нема ни код војника ни код официра. Општа равнодушност и клонулост у великом степену. Све опомене, савети и наредбе да ће они који се удаљавају из команде бити побивени од Арнаута, да до куће неће доћи, ако дођу да ће тамо ићи у немачко ропство на најтеже радове, не помажу ништа. Строге мере и казне не помажу, јер се бегунци не могу да ухвате… Стање морално и бројно тако је да се ни на једну јединицу, ни на један пук неможе рачунати ни у борби противу Арнаута, још мање противу непријатељских трупа, па ма оне биле и мале јачине” (2, књига XIII, 253).
Практично, ниво физичке и моралне спремности српских војника био је недовољно висок за све оно што се дешавало током аустро-немачко-бугарске офанзиве у Србији и, нарочито, у условима у којима су се исти ти војници нашли повлачећи се преко арбанашких гудура:
“Било је и у српској војсци војника, подофицира и официра који су у тренутцима људских слабости напуштали борбу; било их је који су се и предавали непријатељу у борби када другог излаза није било да се сачува живот; било их је који су самовољно напуштали своје јединице, лутали или одлазили својим кућама па се после тога ипак враћали у своје јединице. Међутим, оно право дезертерство, свесно предавање непријатељу и прелажење на његову страну, у српској војсци било је тако изузетна појава да се са правом може тврдити да га није ни било. Тог дезертерства није било ни трагичних новембарских дана 1915. на Косову… Ни апел Врховне команде, ни убеђивање старешина, ни дисциплина, нису могли да задрже оне, који су после слома и пропасти свих нада за спас на Косову коју су пропаст српски војници назвали »другим Косовом« видећи у њој аналогију Косова 1389 одлучили да напусте војску. Физички измучени до крајњих граница, живећи у покрету и борбама 50 дана под најстрашнијим приликама разбеснеле природе, подлегли су осећањима напуштености и разочарења због изостале помоћи савезника… (а) српска војска сматрала је да одговорност сноси и српска влада… Истовремено, потиштени бригама за остављеним породицама одлучивши се на тај фатални корак, у нади да ће успети да се пробију кроз обруч непријатеља и да се врате својим домовима, они су полазили у сусрет трагичној судбини коју су сами изабрали. По правилу ноћу, они су изостајали за својим јединицама, а затим најчешће у групама састављеним од рођака, суседа и пријатеља из истога места или краја, кретали својим кућама. Можда је било и оних којима је то пошло за руком; остале је хватао непријатељ, убијао као бандите или слао у заробљеништво. Али и тада међу овима било је најмање оних који су се просто и једноставно предавали непријатељу”(30, 237-238).
Мишљење српске Врховне команде о војним бегунцима, исказано у наредби од 18. априла 1916. године, било је нешто друкчије:
“Наши војници који су издали своју заставу, покушавали (су да) се предаду непријатељу, поубијани су највећим делом, било од Арнаута који су их завели у непролазне кланце и тамо мрцварили и пљачкали, било од самих непријатељских војника, који су их прво презриво ружили па затим клали, или стрељали. Тако су већина тих несрећника одмах искусили заслужену казну. Они који нису убијени или помрли од глади, послати су као борци против Руса, Талијана, Француза и Енглеза, или су употребљени за најгоре радове, у рудницима, по друмовима, железницама и фабрикама, са мизерном храном и никаквом платом” (2, књига XV, 253).
Неколико редака исте наредбе било је посвећено и судбини српског народа у поробљеној земљи: “Сви виђенији људи су интернирани, многи су нестали, многи одведени у непријатељске земље. Најочајније је стање заробљеника и свију способних људи који су остали у Србији. Заробљеници су у великом броју крвнички убијани, мучени, кињени, иста судба постигла је и избеглице, који су дочекали долазак непријатеља… Сем заробљеника овако је исто поступано и са осталим способним људима и младићима, који су нестајали, затворени, терани у непријатељску војску или одвођени на кулучење” (2, књига XV, 253).
И поред свих тешкоћа, 25. децембра Прва армија нашла се у околини Подгорице, Тимочка војска још се сукобљавала са слабим бугарским снагама између Струге и Елбасана, док су остале јединице већ биле прикупљене око Скадра. Према извештају Врховне команде српском војном изасланику у Француској, српска војска била је тада сведена на 2.350 официра и 110.000 војника, наоружаних са 72 топа, око 50.000 пушака, 173 митраљеза, 707 сабаља и 1.700 карабина. “Напуштање целе наше територије умањио је дух наше војске и увећао број војника, који се је предао непријатељу” (2, књига XIII, 400).
За разлику од тога, дан или два касније, из енглеског ђенералштаба стигао је извештај да српска војска “представља снагу од једва 50.000 војника” (2, књига XIII, 402). Српски војни изасланик у Италији капетан Христић трудио се да демантује такве информације, али је, по свој прилици, с тим ишло тешко. Како се он и сам уверио “да све избеглице које долазе из Србије причају, да српске војске и нема, да је анархија, да је све разбијено, растурено и т.д.”, предлагао је да се таквим причама стане на пут и избеглице које се укрцавају за Италију упозоре “да својим лакомисленим причањем не шкоде отаџбини” (2, књига XIII, 402-403).
Врховна команда прихватила је Христићев предлог и од команданта пристаништа у Медови затражила да на погодан начин утиче на избеглице, уверавајући све “да је српска војска бројно јака око 120.000 људи (истога дана написан је и један извештај у коме се тврди да је војника било 112.000! ИП), да се њен број с дана у дан увећава, а њена снага опоравља и уздиже и да нису далеко дани, када ће српска војска поново осведочити своју стварну вредност”. Уочи Божића 1916. године, пошто се знатан број залуталих и изосталих војника прикључио својим јединицама, Врховна команда је саопштила “бројну јачину људства појединих армија”, како следи: Прва армија 22.988, Трећа армија 29.758, Друга армија 15.092, Одбрана Београда 21.135, Команда трупа Нове Области 13.260, Тимочка Војска 26.400 и Резервне трупе 11.117 војника, што укупно чини 139.750 преживелих (2, књига XIII, 424). И поред тога, Владимир Ћоровић записаће да “број српских војних лица, која су успела да се спасу, ценио се на 120 000”(20, Трећи део, 222).