Босна и Херцеговина исцрпљивала се за време рата свим средствима. Као асентације и реквизиције су, исто тако, вршене са нимало обзира и све, што се могло извести и употребити, одношено је без икакве бриге чим ће се то надокнадити и како оштетити становништво, нарочито у погледу прехране и одела.

Сводећи читаву српску идеологију на утицај “Народне Обране” и сваки покрет као директно упућен одатле, и оптужница и Суд упадали су уједну комичну ситуацију, да траже и изналазе везе, где их је већ хронолошки немогуће утврдити.

С нарочитом енергијом пошло се затим, да се истру све особености српске културе и српског национализма. Одмах су, с даном мобилизације, затворене све српске школе у Босни и Херцеговини, Хрватској и Славонији, а српски учитељи готово бачени на улицу.

Осим Арада и Добоја, где је био интерниран велик број Срба, мушких и женских, било је још и других места за интернације у Угарској, Аустрији и самој Босни.

Највећи део тих породица био је током 1914.-1915. експатриран и имање им заплењено, чим су аустријске власти сазнале за њих, одмах их почеше тражити, прогонити и слати у Босну, где су имали бити, премда експатрирани, посебно суђени. Скупљане породице слате су понајвише у Плевље, где им је било одређено сабиралиште, а одатле су онда отпремани у велики добојски логор.

Рад на своју руку свих тих “експонираних” официра и мањих команданата изазивао је код ових непрепорно акте самовоље, појачаване нарочито свешћу о неодговорности за њих, и зависио је у највише случајева о њиховој мање или више развијеној правној свести и расположењу.

Сви наши људи у војсци гоњени силним напорима, као најнесвеснији искоришћавани и злоупотребљавани сваком приликом, рђаво храњени и одевани, вођени у нездрава и за њих климатски неподношљива места, а и сами донекле телесним саставом предиспонирани за ту болест, готово су редом пропадали од сушице.

Требињски тврђавни заповедник генерал Браун напунио је одмах иза објаве рата све требињске затворе најбољим људима из града и околице, па је, на своју руку, ради застрашивања, дао вешати таоце на очиглед свему свету.

Од првог дана после атентата било је јасно, да су се војничке власти потпуно определиле против Срба и српских пријатеља и да ће са своје стране покушати све, да их што више оштете и онемогуће.

Пијетета према мртвима није било никако. Њих би голе трпали у сандуке, а ако је који био превелик, онда би га силом, увијајући поједине органе, сабијали у лес. Премда је било 86 интернираних свештеника није им се никако дозвољавало, да опоју мртваца.

Нарочит је био систем застрашивања таоца скором смрћу, као код Јевђевића, и уживање у њиховом страху од тога. Свештенику Сави Шкаљку из Језера код Јајца неколико су пута везали очи с напоменом, да га воде на стрељање, псовали га, пунили пушке и онда командовали паљбу не изводећи ништа, мучећи га том језовитом неизвесношћу по неколико минута.

Још пре него је предан ултиматум Аустро-Угарске Србији почело се затварањем соколских функционера у Бањој Луци и Спљету и кућним преметачинама по свој Далмацији, Срему, Босни и Херцеговини.

Сарајевски атентат дао је добродошао повод потпуно отвореним нападајима на Србе, управљени без ограде на све из реда готово без изузетка, у једном невероватном опсегу и без и најмањег обзира на постојеће државне законе.

Још у затвору дошао сам на мисао, слушајући страхоте преживелог, донекле очевидац и сам, да побележим и саберем све, што је наш свет поднео од 1914-1918. године, од дана атентата на Франца Фердинанда па до ослобођења.