Сарајевски атентат дао је добродошао повод потпуно отвореним нападајима на све оне елементе, који су се истицали јавним деловањем за идеју народног јединства и на многе од оних, који се у свом политичком раду нису дали водити једино жељама и упутама меродавних службених личности; на Србе, међутим, били су ти нападаји управљени без ограде на све из реда готово без изузетка, у једном невероватном опсегу и без и најмањег обзира на постојеће државне законе. “Са стотинама вјешала не би се могле платити драгоцјене убијене главе” узвикнуо је још истог дана пред новом музејском зградом у Сарајеву један од најпознатијих представника војних и клерикалних кругова града, Коста Херман, бивши оделни предстојник б. х. земаљске владе за унутрашње ствари и доцније помоћник грађанског комесара у окупираној Србији, који је тим ускликом, у једном часу изненађења и раздражености, јасно показао расположење своје околине. Дела, која су иза тог дошла, била су најбољи доказ, како је унапред добро промишљена, дуго спремана и са системом организована сва она акција у земљи не само против политичара и водећих личности, него против целог народа као таквог. У једном опширном извештају о демонстрацијама у Травнику стоји изричито, како су тамошњи “лојални елементи”, после изјаве саучешћа код окружног предстојника, пошли против Срба потпуно свесни оног што чине. “Народ навиешћује Србима борбу на живот и смрт и прогонство из Босне и Херцеговине ” (Хрватска, бр. 798, 3 јули 1914). У једном говору држаном од органа франковачке странке, чије су везе са војничком командом биле опште познате, са нагласком се истиче, да се “и у нашем кругу нашем тиелу налази сва сила крпуша у сподоби Срба и Славосрба, који нам продају груду и море, а ето и краља убијају! С њима морамо једном за увијек обрачунати и уништит их. То нек нам буде од данас циљ” (Хрватска, бр 794, 29. јуни 1914.).
Потицаји за то нису били спонтани. Премда је постојао дугогодишњи политички антагонизам измену Срба и једног дела Хрвата и премда су још неизчезле верске опреке између православних и муслимана политичко-економске борбе ради аграрног питања биле појачане задњим балканским ратовима, ипак је ван сумње, да страсти никад не би могле избити у толиком обиму и толикој успенушености, да нису извесни мрачни елементи нашли свог ослонца, а можда чак и потстицаја, код службених фактора. Већ онда, 2. јула 1914., лепо је истакао један загребачки лист, да су “овакве демонстрације само могуће, док их се фаворизира” (Обзор, бр 180), тим пре и тим више, што је Аустро-Угарска можда најизразитија полицијска држава и што се најгоре догађало управ тамо, где се, да се хтело, у пола сата могао имати идеалан ред, јер је на расположењу била не само полиција и жандармерија, него и велики делови војске. Али су те демонстрације биле сматране једном несумњивом државном потребом и као такве су биле, у колико не инсценисане, оно свакако трпљене са “доброхотном” пасивношћу. Јер се атентат, по општем мишљењу, држао протестом великосрпске пропаганде и афирмацијом српских аспирација на Босну и Херцеговину и знаком незадовољства са анексионистичком политиком, требало је, у интересу монархије, извести пред читав свет Хрвате и Муслимане као већину очито противну српским тежњама спремну, да се против њих бори најљућим средствима. Ради тога се и пожурило са саопштењем уједном званичном бечком коминикеју од 2. јула да “садашњи немири у Босни доказују, како великосрпска идеја није омиљена код оног становништва у Босни и Херцеговини, којега се тиче”. А колико су службени фактори ишли за тим, да постојеће опреке искористе и појачају и у колико је иницијатива долазила од њих чак и за вршење највећих злочина, сведочи најбоље признање др. Ивана Франка учињено у 181. јавној седници хрватског сабора. Он је рекао дословно ово: “Ја нисам досада хтио у одбору изнијети, да је оних дана, прије него је навјештен рат Србији, у опој опћој узрујаности у Загребу било разних потхвата, да се убију становита господа, која су тада била и хрватскосрпској коалицији, а нарочито радило се о глави господе Светозара и Валеријана Прибићевића, затим против господина Буде Будисављевића и још неколицине. Сада ћу рећи, да су мислећи да су у том правцу Франковци згодно средство да то почине, и држећи и рачунајући на личну и особну мржњу против те господе, покушали су инфлурати на мене, да ја организирам црну чету, по узору легија у Србији, и да се онда убију господа, што сам их прије споменуо. Тадањи шеф полиције, господин Мраовић, телефонирао је мени пет дана прије предања онога ултиматума, да ће мене посјетити један господин и нека ја тога господина позорно саслушам, јер да је оно, што ће тај господин мени рећи, да је то његово мњење и његова жеља. Тада је тај господин збиља дошао у 5 сати пак се мени представио под кривим именом, како сам кашње сазнао, и мени је разложио читав план, како треба ову господу убити. Потанко ми је тај господин развио план, а ја сам му на то одговорно ја сам у жестокој политичкој борби са господом, коју сте Ви споменули, али мој одгој и моја уставна свијест ми не дозвољавају, да се ја оваквим средствима послужујем и примите до знања, да ја у тој ствари нећу судјеловати ” (Стенографски записник ЦЛXXXИ, сједнице сабора, 10 новембра 1917., 4).
Прве демонстрације биле су у Загребу, и то већ на дан самог атентата. Код Хрвата се, преко кругова бечких хришћанских социјалиста, стварало уверење, да је погинули престолонаследник био нарочито склон њиховим аспирацијама и да би он не само ојачао њихов положај према Мађарима, него им и створио потпуно ново место у монархији уопште. Као противник дуализма он би у Хрватима имао наћи свој ослонац и ослободити их од свих досадашњих веза формирањем велике Хрватске у новој федералистичкој групацији круновина са јаком централном врховном влашћу. То је мишљење нарочито ширено преко повереника војних и клерикалних кругова у Загребу и Сарајеву и имало је доста утицајан налазило доста веровања код једног дела хрватске интелигенције. Сад се то искоришћавало нарочито у србофопском правцу са намером, да се створи још дубљи јаз опрека и да се истакне, како Срби свесно иду за тим да Хрватима одузму све изгледе у бољу будућност. “Кадгод се буде спомињало јединство Срба и Хрвата”, писао је тада Хрватски Дневник (бр 146), “сваком ће Хрвату засјати пред очима крвави лик надвојводе Фрање Фердинанда, што су га убили Срби” Верујући у те бечке претпоставке доста олако, без икаквих стварних гаранција, они су исто тако олако, са чудном оскудицом увиђавности, веровали и у ово друго; не мислећи, да је то убиство баш Србима могло бити најнепријатније, јер им је стварало највише неприлика у часу, кад су их најмање требали. И откуд уопште, да се за кривицу појединаца чине одговорним читави народи? Извесним елементима, међутим, није било стало до разлога, него до пакости и помагани беневолентном пасивношћу власти они су безобзирно ишли за тим, да из овог немилог случаја избију сав могући политички капитал. У свом првом чланку о атентату окомила се “Хрватска” свом жестином на Србе сматрајући то пречом дужношћу од приказа надвојводина значаја за хрватску ствар. “Оба злочинца су фанатични Срби”, вели се тамо, “синови оног клетог племена, које свуда сије мржњу, клање и убојства, које грамзећи за влашћу подло обара пред собом све, умишљајући, да ће тиме застрашити хрватски народ”. А у истом броју, на другом месту: “Убојицо, име ти је Србин! И јеси Србин, проклето ти сјеме и племе, што га је вјетар натрунио по нашем хрватском тлу, да рађа злочин и злобу, сије неслогу и разбојнички пролиева крв.” Срби су љуте змије “од којих си тек сигуран онда, када им сатереш главу”. (Хрватска, бр. 798 29. јуни 1914.). Слично је у Сарајеву писао Хрватски Дневник, други главни орган франковачких елемената и аустријских Хрвата. “Организирана злочиначка српска банда извела је дјело, што се спремало одавна, а на којем се радило кроз мјесеце и године у Београду и у Сарајеву. Три су српска бандита извршила оно, што је из дана у дан приповиједала србијанска штампа у Београду, Загребу, Сарајеву и Спљету. Проведено је дјело што је стајало у програму српскога национализма и у програму српске опозиције у босанском сабору (бр. 143, 1914.).
