Демонстрација је уприличена на Видов-дан пред вече и имала је исто тако не жалобни, него борбени антисрпски карактер. “Хрватска” доноси о том најопширнији и свакако, јер је она при том имала главно учешће, и најаутентичнији приказ. Правашка омладина искупљена у Маргаретској улици пошла је према Илици под великим хрватским барјаком са црним велом. Уз клицање престолонаследнику мешали су се, по реду извештаја, и ови тугом испуњени поклици: “Доље Срби!” “На вјешала велеиздајници!” “Доље српске слуге!” “Доље српска коалиција!” “Живјеле легије!” “Живела година 1902.!” “Доље Југославија!” Кад су стигли пред Јелачићев споменик држао је др. Иво Франк тужни говор са оваквим полетом: “Данас паде у Сарајеву под убојничком руком дика и понос циеле хабсбуршке монархије, нада, узданица, спас и заштитник хрватства, хрватски приестолонасљедник. Срби тобожња наша браћа – који дрзовито тврде, да су једно с нама, Срби, који под кринком пријатељства и љубави раде о глави хрватском народу и хабсбуршкој монархији, ти Срби убише данас у Сарајеву узданицу нас Хрвата. Срби данас погодише хрватски народ у срце. Срби убише наду Хрватске Срби уморише заштитника Хрватства и Славенства у нашој монархији”. Иза тих речи, вели известитељ, чуше се “из хиљада и хиљада грла” поклици пуни пијетета: “Освета, освета!” После је говорио омладинац Љубомир Маштровић, па је своју беседу извео у овом правцу: “Овај грозни чин је плод великосрпске пропаганде, а и изведоше га Срби, и то на Видовдан! Видовдан је дан српске освете а од данас нек буде и дан освете наше, јер тко се не освети тај се не посвети… и ми ћемо се тог држати, осветит ћемо хрватског приестолонасљедника, осветит ћемо Хрватску” Каква је имала бити та освета видело се најбоље по том, да су још исте вечери разбијени прозори на Српској Банци и на уредништву “Новости”, да је на Српски Соко ударено камењем и циглама, а уредништво. “Истакнути нам је”, додаје се у извештају, “да у узказу саучешћа судјеловало је и свеукупно војничтво те су часници клицали и капама махали, стоје особито дубоки дојам учинило”. (Хрватска бр. 794). Демонстрације су се понављале три дана узастопце и узимале све то опасније размере нападајима на приватне српске куће и радње; демонстранти су, у сред главног града једне покрајине, где је седиште владе и заповедништво једног кора, продрли у српску цркву и њене утвари газили и тргали на једном од најживљих места града, па су чак један део тих уличних поклика пренели и у сам сабор, где су франковци омели седницу саучешћа најгрђим псовкама, не дозвољавајући да др. Богдан Медаковић, преседник сабора, као Србин председава саборској седници. Њихово понашање било је такве врсте, да је један немачки загребачки лист тим поводом морао написати, да су се франковачке демонстрације извргле у обичне пусте сцене, “које сигурно нису такве, да се могу осетити као интерпретације искрене туге ради страховитог губитка, који је претрпела сва монархија уопште, а Словени монархије посебно тим убиством престолонаследника”. (Аграмер Тагблатт, нр. 148, 30. Јун). Бранећи се у сабору од нападаја, да су приликом демонстрација франковци харали, др. Иво Франк рекао је ове важне речи: “Признајем, да смо водили демонстрације након проглашења рата. али док смо их ми водили, био је свуда мир и ред. Али кад је водство преузела полиција, онда је дошло до онога, што се десило у јулу 1914. у Загребу”. (Хрватска Ријеч, бр. 189, 1917.)
У својој огорченој али и усплахиреној књизи “Босна у ланцима” (Сарајево 1919.) наводи Велимир Мандић, да је у сарајевском полицијском затвору, у ком се налазио и он, изабран известан део муслиманског и католичког олоша, да изводи демонстрације од 29. јуна. Стражар је јавно прочитао извесна имена, а прозивани су одмах након тога изишли за њим. (Стр. 34). О том се, осим овог, чуло и неких других усмених потврда.
Сво то писање “Хрватске” и све то несметано харангирање против Срба добива нарочит значај, кад се по извесним документима осветли њихова позадина и уоче њени инсценатори. Иван Першић изнео је у хрватском сабору један драгоцен податак у том погледу. “Магyар Киралy хонведелни министер. Нр. 234 035/1917. Заповједничтву кр. Уг. 25. домобранског батаљуна Загреб – Будапест, 18. српња 1917. Савезно са мојом наредбом од тек. године број 22.110-4 дра Владимира Сацхса, пучко-усташког кадета аспиранта, непознате године рођења и надлежности, главнога уредника загребачког дневника листа “Хрватска”, опростио сам као поузданика хрватско-словенскога министарства од пучко-усташке дјелатне службе на неизвјестно вриеме. (Новости, бр. 136. 1918) Из докумената, што их је хрватски бан А. Михаловић поднио јавно у сабору, да прикаже у правој светлости франковачко деловање против устава у Хрватској, види се јасно, да је шеф ђенералног штаба Конрад Хецендорф имао већ 16. јула 1914. конференције са франковачким вођама др. А. Хорватом и др. И. Франком о извесним стварима за случај рата, за који се вели да је тада још пре ултиматума – био неизбежан. (Хрватска ријеч бр. 180, 1918.). У полемици са словеначким клерикалцима изнели су франковци сами, да је др. Ј. Крек, “тражио додира с истим круговима како и франковци… хтио је, да би у Крањској завладала војничка диктатура, јер је у својој наивности мислио, да би по томе војска извела здружење Словенаца и Хрвата у једину државу” (Хрватски Дневник, 9 лип. 1918 ) Сад је потпуно разумљиво и то, што је зборни заповедник загребачки и доцније војнички гувернер у Србији, Ремен, кад су га 26. јула акламирали манифестанти под водством војне музике, захвалио публици завршујући речима: “Живели прави и чисти Хрвати”. (Обзор, бр 206, 1914.). Јасно је, да други Хрвати, “Славосрби” по франковачком речнику, нису били удостојени његових добрих жеља, још мање његове помоћи.
Горе него у Загребу беху демонстрације у Сарајеву. Касно у ноћ, између 9-10 сати, на дан атентата, напала је једна руља од 200-300 глава на “Хотел Европу”, власништво Глигорија Јефтановића, полупала ту прозоре и почела грдним псовкама на Србе и Србију. Власти, које још нису биле добиле других упута, по својој старој традицији смирише демонстрације врло брзо помоћу војске и полиције. Да су хтеле своје дужности вршити и доцније лојално и као што по закону треба, оне су већ из те појаве могле извести потребне поуке и припремити се за други дан и њих све не би оно, што је касније дошло, могло затећи ни неприправне ни тобоже изненађене. Хрватски Дневник бр. 144, изрично вели, да се је народ још те вечери “завјерио”, “да ће се сви сутрадан опет наћи на окупу” Има чак сведока, који тврде, да су те ноћи ишли на један састанак код надбискупа Ј. Штадлера, где је било неколико хрватских вођа и да су тамо два свећеника изјавила једној групи: “Радите шта хоћете, само не бирајте вође”. (Југославија, бр 129, 1919.).
Демонстрације сарајевске од 29. јуна биле би проста немогућност у ма којој правној и културној држави. Почете су једним прогласом градског заступства састављена, према изричном признању једног од потписника, градског подначелника Јосифа Ванцаша, од владиног комесара за град Сарајево у споразуму са другим вишим функционерима владе, међу којима је био и шеф пресидијала барон Колас. (Југославија, бр. 129, 1919.). Позив је био упућен сарајевском грађанству и плакатиран пред вече 28. и рано у јутру 29. јуна. “И ако је потицај за овај ђаволски злочин”, писало је тамо, “потекао из иноземства – по исказу атентатора недвоумно је, да је бомба из Београда, – ипак постоји темељита сумња, да и у овој земљи има превратних елемената. Ми осуђујемо злочин и дубоко смо несретни, да је атентат изведен у Сарајеву, чије се становништво увијек показивало вјерно краљу и династији, па ја позивам пучанство, да такове елементе. који се дају на овакове злочине, из своје средине истријеби. Бит ће света дужност пучанства, да ту срамоту опере”. То је био као званични позив на дела, која су се сновала и за која се у приватним разговорима дошаптавало, да би била радо виђена на меродавним местима. То је био у исти мах и “отворени лист” за све на рђавштине спремне елементе, да почну јавну хајку против Срба из реда. Око 8 часова пре подне скупила се једна гомила католичког и муслиманског олоша са претежним делом младежи (потпуно су отсуствовали сви озбиљнији елементи) пред католичку катедралу, па је, отпевавши царевку и кликнувши славу погинулом престолонаследничком пару, одмах почела стварним бесом на Србе. По команди јурнуше у оближњу српску школу, у дом, “гдје се одгајају борци за завјетну мисао”, како говори Хрватски Дневник бр. 145 у свом опширном извештају, извукоше одатле клупе, табло, књиге, слике и све то онда почеше ломити, цепати и сећи на улици. Носећи пред собом царску слику и непрестано певајући царевку, поделише се онда у неколико група и пођоше на разне стране града, да демолирају не само зграде српских установа (по наредби остале су поштеђене све три банке, јер је у њима био заинтересован и несрпски капитал), него и српске радње и приватне куће. “Успут су уништене све српске радње, крај којих се прошло” И славећи тај бестијални нагон разарања као какво значајно дело националног хероизма Хрватски дневник детаљно приказује, шта је све урађено при там нападима. Код месара Шпире Новаковића избачено је сво месо на улицу; код Јове Паликуће просутно вино, “столице, столови, бурад, чаше, флаше, пећ – све је било избачено”; код Трифковића књижаре “у простору у даљини од преко 150 метара ходао си по самим књигама, биљежницама и другим папирима”. И све тако даље. Нису биле поштеђене ни оне бедне потлеушице у Паткама и Пируши, где се сиротиња скупља у по једној соби и где је сав намештај неколико дрвених ствари и неколико убогих крпа. Било је уопште дела најстидније и најгрђе суровости. Стара тешко болесна удовица, Савка Јефтановића, извучена је из кревета и остављена на сред собе, да би провалници могли и њега, као и остали богати намештај, делом уништити, а делом уграбити. У радњи Петра Векића разбијали су гробне споменике, крстове и наручене слике у њима, а у кући Ристе Максимовића нису се смиловали ни на болесницу, која је патила после порођајних болова. “Све је на улици… пуста се ћирилица повалила по цести, а кућа је сва из темеља изрована”. То је опис рушења Српске Ријечи. И све се то догађало на очиглед војске и полиције. Људи су сасвим јавно носили сво потребно оруђе за обијање затворених врата као секире, полуге, маказе, мотке и остало и по читаве су сате несметано вршили свој провалнички посао. Bosnische Post, полузванични лист босанске владе, сам је писао како су приликом нападаја на српску школу “хиљаде људи, што су стали на Црквеном Тргу и у оближњим улицама, међу њима многи мушки и женске из народа, са громким поклицима “живио” цару и Аустрији а огорченим против Срба аплаудирали”. (бр. 148, 1914.). Пред шталом Глигорија Јефтановића ја сам својим очима гледао два официра, како соколе полупијани моб кличући им без зазора: “Само чврсто!” “Nur alles zertrummern!” Војска, која је била на улици, поздрављала је демонстранте тобоже с тога, јер су певали царску химну и носили царске слике, и ограничавала се само на то, да “огорчене грађане” суздржава, да усред града и у по дана не краду по обијеним дућанима, јер су и у највећем огорчењу лојални елементи разликовали предмете од вредности и спасавали их у свом патриотском осећању за достојније руке. Кад је напанута радња браће Бајчетића код Маријина Двора, стајало је војништво једва десет корака одатле, код Ружићеве радње, а не покушавајући да ма шта учини, да спречи тај нападај. Тек око пет сати иза подне, пошто се руља обијајући толике трговине колонијалне робе и складишта алкохола била понапила и пошто су лојални грађани у свом огорчењу заменили своја одела са другим оделима из српских кућа, па је настала опасност да се патриотске манифестације не протегну и на “непревратне” елементе “службоуљудног” града, проглашено је опсадно стање и добар део власти предан преком суду. Демонстрације су међутим деломично трајале и преко ноћи, а да нико ради тога није био позван на одговорност, па су у то доба опљачкане куће Милоша Милошевића и Драге Ћуковића и радња Симе Додера. Срби, који су бранили своје власништво, били су вучени на полицију и тамо немилосрдно злостављани. То се, међу осталим, догодило и Ники Митрићевићу, једном од најугледнијих, најмирнијих, па чак и од власти нарочито одликованих, сарајевских грађана. “Сарајевски су демонстранти”, вели тачно извештај једног осечког листа, “јучер починили страшно пустошење. Сарајево изгледа као послије рускога погрома” (Народна Обрана, бр. 146) “Сав овај крај пружа тужну слику, а развалине, грозне и тешке развалине, свједоче, како се тешко Сарајлија дојмило злодјело разбојничке Србинове руке.” (Хрв. Дневник, бр. 145).
Колико је бедан и далеко од истине званични извештај о тим догађајима! “Јучерашње протусрпске демонстрације” вели се тамо, “излијев су огорчења већег дијела сарајевског грађанства католичке и муслиманске вјероисповјести. Код демонстрација је присуствало цијело грађанство града Сарајева, дапаче су се међу њима налазиле и одличне госпође. Какове нарави су демонстрације биле, види се по томе, што од Срба није нико настрадао, док су једна жена и један католик убијени по Србима.**** Војништво и редарство, те жендармерија бијаху од прошлога дана уморни, те нису могли запријечити на свим мјестима оштећивање туђег власништва, а док је војништво стигло из табора (међутим, у сред вароши је једна касарна, а у удаљености од 34 км два велика логора!) и док се поразмјестило на свим тачкама града, прошло је дуље времена.” Из тог цинизма и коментара догађајима види се јасно, без нарочитог трагања, да доброхотна пасивност власти према демонстрантима није била случајна, а не можда без веза са зачетницима демонстранта.
**** Ни ово није истина! Од Срба забоден је Трифко Катић на вратима своје куће, а Хрвата Крајину убио је трговац Јовичић у часу, кад му је провалио у радњу. Ниједна жена није убијена! Од рана задобивених тај дан умро је у болници 3. јула Србин Перо Пријевић.
