Демонстрација је било, осим тога, у Мостару, Стону, Коњицу, Тузли, Брчком, Завидовићу, Шамцу, Жепчу, Варешу, Тешњу, Бугојну и Високом и свуда су Срби имали да поднесу мање или више штете. У Мостару је, при том, Јефто Гмизовић био убијен у свом дућану. Несметан од државног одветништва Хрватски Дневник је доносећи описе тих демонстрација показивао невероватну пакост и злочиначку мржњу према Србима. Јављајући за демонстрације у Коњицу он доноси: “Манифестанти су разбили прозоре на српском дому, онамо њиховој цркви и банки, те су демолирали све њихове дућане” (бр 146) Карактеристично је у читавој тој ствари, да демонстрација није никако било тамо, где није било католичког франковачког елемента, којим би се власти могле послужити као харангерима. Муслимани сами нису нигде дали иницијативе за те ствари, нити се са самим њима могло што почети. Важно је, даље, да су демонстранти често пута и после проглашења опсадног стања смели радити што су хтели и да нико ради тога није био зван на одговорност. Кад је, на пример, послат из Мостара судски тајник Тертељ у Чапљину, да проведе истрагу ради догађаја са црквом у Клепцима, светина му просто није дала уредовати, а месне власти нису ни покушале да прибаве ауторитета реду и закону. Ствар је, наравно, на том и заспала.
У том погледу врло је занимљив случај Данила Шотре са Тријебња у Херцеговини, који ћемо нешто поближе приказати. 2. јула било је проглашено опсадно стање за сву земљу и сва дела сметања јавног мира, стрке и насиља предат компетенцији прекога суда. Два дана иза тога, 4. јула, око два сата по подне, стигла је једна руља од каквих 200 људи пред кућу у радњу Шотрину у Пјешивцу пуцајући из револвера, носећи барјаке и царску слику, пошто је пре тога демолирала српску школу у Опличићима. Кад су стигли пред Шотрину кућу носећи косе и секире зазвали су га и рекли му, да је са децом остави, а она да му јамче за живот. Он се самац није усудио опирати и изиђе са женом и децом, нашто руља провали унутра рушећи све, што се није дало собом понети и непосредно употребити. Још исте вечери пријавио је Шотра ту ствар у Столац, одакле је дошла једна жандарска патрола, да “проведе извиде”. Шотра је навео четворицу људи из гомиле, које је познао, да тим поспеши и омогући истрагу. Сва та четворица признадоше, да су учествовали у демонстрацијама и именоваше још неких 40 лица, која су била с њима. 7. јула дошао је из Мостара истражни судија са једним аскултантом и дао за 8. јула позвати преда се све окривљенике и сведоке. Следећи дан од позватих не дође ни један једини пред суца, него се упутише жандарској касарни у Домановиће, где седам особа предаде пријаву против Шотре, да је пред њима пре два месеца псовао цара и владу и клицао Краљу Петру. И успеше. 30. јула је, на захтев државног одветника, Шотра био затворен и 3. маја 1915. и осуђен, на основу § 142, на годину и по дана тешке тамнице, премда су сведоци давали пометене изјаве чак и на главној расправи, на коју су дошла само двојица. Суд се, наравно није хтео ни обазирати на то, да су се људи присетили тек иза два месеца поднети пријаву, а и онда тек у часу, кад су сами имали да дођу на оптуженичку клупу. Од демонстраната, чији је злочин био тако очевидан и извршен у време опсадног стања, није се догодило апсолутно ником ништа.
Занимљив је и овај жепачки случај из тих дана, где су обични провалници добили ореолу огорчених отаџбеника други људи страдали са разлога, који ваљда нигде друго не би били могући. “Хрватска” је донела као одјек демонстрација од 29. јуна овај допис: “У Жепчу су такођер ове демонстрације биле врло бурне, па је разјарена свјетина након што је демолирала неке српске трговине и приватне станове, провалила у просторије српске читаонице, да и ову демолира. Како се међу демонстрантима налазило по највише сељака, који су све уништили, што им је дошло под руку, похрлио је зидарски обртних из Жепча Анте Павловић у просторије читаонице да одстрани владареву слику, за коју је знао да се ондје налази. Но на његово највеће зачуђење слике није могао нигдје наћи али је за то нашао слику краља Петра, као и слику свију србских владара почам од Немање, надаље слике србских јунака од посљедних сто година, слику Петра Кочића, као и сву силу иних србских слика. Међутим је разјарена свјетина провалила у просторије и уништила све слике и читав намјештај, док је Павловић с неколицином пријатеља и даље тражио слику нашега владара и ову коначно ипак одкрио. Ова се налазила у старој кухињи читаонице, која се рабила за спремање дрва, старих новина, петролејских посуда, крпа за брисање прашине смећа, уопће за безвриедне ствари. Слика се налазила на штедњаку окренута с предњом страном к зиду. Ово одкриће изазвало је највеће огорчење. Ова се вијест у маси проширила муњевитом брзином, па је свјетина дочув, да се слика нашег владара у србској читаоници налази у недостојном мјесту још више планула, те се тек онда примирила, кад је Павловић изнио слику краља и у највећем је слављу пренио у зграду котарског уреда гдје је по предстојнику похрањена. Сасма је логично да је одбор читаонице ради недостојног поступка с краљевом сликом морао бити повучен на одговорност. И доиста котарска област дала је смјеста похватати све чланове одбора и повела је истрагу. Одбор се састојао од мјесног проте попа Манојла Варагића као предсједника, диумисте Јове Марковића као подпредсједника, гостионичара Данила Страхинића као благајника, Алексе Јовановића као тајника и Милутина Јовановића као књижничара. (Хрватска бр 1045 ) На првој расправи у Травнику сви су оптужени били решени кривње, да су увредили цара, али на захтев из Сарајева расправа је вожена по други пут тамо и онда су 22. априла 1915. били осуђени Варагић на 15, Страхинић на 13, а Марковић на 12 месеци тешке тамнице. Алекса Јовановић је суђен доцније исто на годину дана, док је Милутин ради велеиздаје у бањалучком процесу био осуђен на смрт.
Да таква пристрасност власти није била без извесних упута с вишег места сведочи, међу осталим стварима, нарочито један говор заменика поглавара земље, др Николе Мандића, изречен јавно при доласку министра Кербера 22. фебруара 1915. године у самој згради Земаљске Владе. Он је том приликом изразио наду, “да ће Његово Величанство наш врховни господар рата, дати у своје вријеме, да моћни мач наших јуначких војски, које посвуда побједоносно продиру, размрска главу оне хидре у Београду, која сипље отров, да се тамо онамошњи хајкашки народ, задојен мржњом, приведе заслуженој казни ради његовога погубнога роварења и ради недужно проливене драгоцјене царске мученичке крви, па да се за увијек онемогући погубни његов уплив на сродни му дио житељства ових земаља. Само ће на овај начин без сумње успјети, да се за вазда учини крај кобном великосрпском отровном процесу у овим земљама, и само ће се на тај начин знатно олакшати најтежа управна задаћа Ваше Преузвишености наиме оздрављење једнога политички обољелога дијела овога народа. Само уз ову предпоставку бит ће могуће, да се – када дође нормално мирно вријеме – у овој земљи обезбиједи нашој великој држави одговарајући правни поредак за унапређивање високих душевних, културних и материјалних добара, те да сви елементи народни искрено и како треба његују династичку идеју.” (Хрватски Дневник, бр 61.). Кад је тако говорио јавно и свечано, у пози поздрављача, какав је тек био у унутрашњем саобраћају и тамо, где се није имала да мери свака реч? И како се то тек схватало од нижих органа и од оних, којима је тај подстрек добро долазио за лична обрачунавања!
