Та пристрасност власти била је очита и по другим местима. У Загребу је, поводом демонстрација од 30. јуна, био на 14 дана затворен сарадник социјалистичког партијског органа “Слободне Ријечи” Владимир Борнемиса, ради критике полициског држања. У ноћи, када је био затворен, дошао је неки човек у његову ћелију и стао га немилосрдно тући. Борнемиса је узалуд викао и звао у помоћ, а када је најзад, иза дуга времена, дошао стражар било је то само с тога, да странца пусти напоље. Сутра дан тражио је Борнемиса да га одведу лечнику, али је био одбијен исто као и са молбом, да га одведу пред чиновника, који има тај дан службу, да би саставио с њим записник о тој ствари. Кад ништа није помогло, онда је човек почео штрајк глађу и тад је, на опште наваљивање јавности, био после четири дана на кратко време пуштен кући.
Како се ред, да је до њега увек било стало, могао држати и са мало и са врло обичним средствима, доказ су нам осечки догађаји. И тамо су франковци у два-три маха спремали опходе по граду и намеравали, да покажу своју “огорченост” према Србима, али је, кад су почели да лупају прозоре на једној српској кући, био довољан само један, истина енергичан стражар, да то и све друго радикално спречи. Како су онда, с тим сравњене, бедне извине о “немоћи власти” поводом догађаја у Ђакову и Петрињи, где су рушене не само српске радње и домови, него и само гробље, или у Славонском Броду и Метковићима; где су биле обешчашћене српске цркве и чак и паљене куће. (Дом трговца Поповића у Броду!)
Међутим, све то беше само увод за оно, што се мало после имало догодити. Досад су се власти мање-више видно и спретно сакривале за “узбуђену” и “огорчену” светину и за “патриотске манифестације” и све што се дотле збило, означавало се као елементарна бујица страсти, као неки вис мајор у друштву и држави. Одсада власти саме иступају отворено, без имало устручавања, и чине дела, којима сигурно нема равних ни у једној хисторији модерних светских држава и културног друштва!
